бр. 021-01-1035/2024-02 датум: 17. 6. 2024.
ЈП ПОШТА СРБИЈЕ
Зоран Анђелковић, в.д. директора
11000 БЕОГРАД
Таковска 2
Поштовани господине Анђелковићу,
Поверенику за заштиту равноправности поднета је притужба у којој је изражена забринутост због најаве ЈП Поште Србије да ће увести нову мобилну апликацију преко које ће се у будућности обављати сва комуникација са корисницима услуга. У притужби је наведено да би увођење апликације, уколико би она била једино средство комуникације са грађанима, довело до дискриминације особа са инвалидитетом, конкретно до дискриминације слепих и слабовидих особа.
Повереник за заштиту равноправности је независни државни орган установљен Законом о забрани дискриминације[1]. Одредбама члана 33. Закона о забрани дискриминације прописана је надлежност овог органа. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Повереник је такође овлашћен да упућује препоруке мера органима јавне власти и другим лицима за остваривање равноправности и заштите од дискриминације.
Имајући у виду наводе из притужбе Повереник је обуставио поступак по притужби јер је, према наводима из медија, креирање апликације било у току и није било у потпуности јасно какав ће бити карактер те апликације, тј. ко ће моћи да је користи и да ли ће она заиста бити једино средство комуникације са корисницима. Такође, особе са инвалидитетом, конкретно слепа и слабовида лица могу да користе смарт телефоне уз помоћ асистивних технологија као што је читач екрана или слично. Мађутим, коришћење појединих апликација може захтевати њихово прилагођавање како би подржале потребе слепих и слабовидих лица, као што су говорни излаз или аудио повратне информације.
Иако је поступак по притужби обустављен, користимо прилику да укажемо на важност приступачности и омогућавању особама са инвалидитетом да равноправно са другима учествују у свим областима друштвеног живота. Пракса Повереника за заштиту равноправности нажалост показује, да и поред одређених помака и даље је евидентно да од укупног броја притужби поднетих због дискриминације на основу инвалидитета, највећи број притужби се подноси због дискриминације приликом пружања услуга или приликом коришћења објеката и површина.
Поред праксе Повереника, истраживања и извештаји такође указују да је додатне ресурсе и потенцијале потребно усмерити ка решавању проблема неприступачонсти како објеката, тако и информација и комуникације, услуга и производа.
Законом о забрани дискриминације прописано је да акт дискриминације[2] означава свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, роду, родном идентитету, сексуалној оријентацији, полним карактеристикама, нивоом прихода, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима[3].
У складу са одредбом члана 26. став 1. Закона о забрани дискриминације, повреда права из овог закона постојаће увек ако се поступа противно начелу поштовања једнаких права и слобода особа са инвалидитетом у политичком, економском, културном и другом аспекту јавног, професионалног, приватног и породичног живота.
Одредебом члана 13. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом[4], забрањена је дискриминација на основу инвалидитета у области пружања услуга. Под услугом, у смислу овог закона, сматра се свака услуга коју, уз накнаду или без ње, правно или физичко лице пружа у оквиру своје делатности, односно трајног занимања.
Потврђивањем Конвенције о правима особа са инвалидитетом, Република Србија се, између осталог, обавезала да призна право особама са инвалидитетом да равноправно са другима учествују у свим аспектима друштвеног живота. Одредбом члана 9. Закона о потврђивању Конвенције о правима особа са инвалидитетом, прописано је да ће државе стране уговорнице предузети одговарајуће мере да особама са инвалидитетом обезбеде приступ, равноправно са другима, физичком окружењу, превозу, информацијама и комуникацијама, укључујући информационе и комуникационе технологије и системе, као и другим погодностима и услугама које су отворене односно које стоје на располагању јавности, како у урбаним тако и у руралним срединама, у циљу омогућавања самосталног живота и пуног учешћа у свим друштвеним сферама. У Општем коментару бр. 2. који де односи на члан 9. Конвенције о правима особа са инвалидитетом наведено је да је приступачност предуслов за самосталан живот и пуно и равноправно учешће особа са инвалидитетом у друштву. Без приступа физичком окружењу, превозу, информацијама и комуникацијама, укључујући информационо комуникационе технологије и системе, и друге услуге и погодности отворене за или намењене јавности, особе са инвалидитетом не би имале једнаке могућности за учешће у друштву у којем живе.
Општа информатичко-комуникацијска заједница признаје приступачност од прве фазе Светског самита о информатичком друштву 2003. Овај концепт, унет и промовисан од стране покрета особа са инвалидитетом, укључен је у Декларацију начела самита у параграфу 25 који гласи: Дистрибуција и јачање глобалног знања за развој може се унапредити уклањањем баријера равноправном приступу информацијама за економске, социјалне, политичке, здравствене, културне, образовне и научне активности и олакшавањем приступа информацијама у јавном домену, укључујући применом универзалног дизајна и асистивних технологија.[5] Комитет за права особа са инвалидитетом бавио се питањем приступачности и у својој јуриспруденцији по индивидуалним представкама. У случају Силвије Њусти, Петера Такача и Тамаша Фажекаша против Мађарске (представка бр. 1/2010, ставови Комитета по представци усвојени 16. априла 2013), Комитет је заузео став да све услуге намењене јавности или отворене за јавност морају бити приступачне сходно одредбама члана 9 Конвенције. Од стране уговорнице је затражено да слепим особама обезбеди приступ банкоматима. Комитет је између осталог препоручио да би страна уговорница требало да утврди «минималне стандарде приступачности банкарских услуга које пружају приватне финансијске установе за особе са оштећењем вида и другим врстама оштећења», «да створи правни оквир са конкретним, спроводивим и временски ороченим параметрима за надзор и процену постепеног прилагођавања раније неприступачних банкарских услуга приватних финансијских установа како би те услуге постале приступачне» и да «осигура да сви нови банкомати који се стављају у погон и друге нове банкарске услуге буду потпуно приступачне особама са инвалидитетом» (параграф 10.2 а).[6]
Комуницирање са грађанима и грађанкама само путем апликације може посредно да доведе у неоправдано неповољнији положај припаднике и других угрожених група које су иначе у већем ризику од дискриминације и сиромаштва, односно може да искључи грађане који из различитих разлога немају техничке могућности и дигиталне вештине.
У Посебном извештају Повереника о дискриминацији старијих грађана[7] указано је да особе старије од 65 година живота спадају у једну од категорија под највећим ризиком од дигиталне искључености. Иако је ова узрасна група показала велико интересовање да научи да користи информационе и комуникацине технологије, њихове дигиталне вештине су минималне.[8] Као значајан податак наведено је да 43% испитаника не користи интернет, а да од 57% оних који се њиме служе више од 90% не користи е-услуге. У извештају Основна права старијих особа: обезбеђивање приступа јавним услугама у дигиталним друштвима[9] указује да две велике трансформације обликују будућност Европе: демографско старење и дигитална трансформација свакодневног живота, укључујући дигитализацију јавних и приватних услуга. До 2050. године, 30% становништва ЕУ имаће 65 и више година. Ова демографска промена утиче на све аспекте живота и има важне економске и друштвене импликације. Подаци показују да само 1 од 4 особе у ЕУ у доби од 65 до 74 године има барем основне дигиталне вештине, због чега могу бити лишени основних права, приступу здравственој заштити или пензијама. У извештају је наведено да је из ових разлога неопходно да све земље разматрају дигитализацију из перспективе основних права и осигурају једнак приступ дигиталним информацијама и услугама за све старије особе.
Имајући у виду да приступачност представља суштински предуслов за пуно и равноправно учешће особа са инвалидитетом, али и других грађана у друштво, а с обзиром да апликација не треба и не сме да буде једино средство кумуникације са корисницима услуга, што верујемо није намера ЈП Поште Србије, у складу са одредбом члана 33. тачка 9. Закона о забрани дискриминације Повереник упућује препоруку да ово јавно предузеће комуникацију са грађанима на било којој платформи учини приступачном за особе са сензорним или другим инвалидитетом, као и за све оне грађане који из различитих разлога нису у могућности да користе интернет апликације. С тим у вези, Повереник указује на важност задржавања традиционалних/директних начина обраћања клијената (долазак у просторије поште, слање редовном поштом, телефон, смс и сл.) због грађана и грађанки који због имовног стања, одређеног здравственог стања, инвалидитета, одсуства потребног уређаја, информатичких вештина и/ или других разлога, који могу бити многобројни, неће бити у могућности да користе апликацију.
[1] Закон о забрани дискриминације, број 22/09 и 52/21
[2] Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС2, бр. 22/09 и 51/21
[3] Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС“ бр. 22/2009 и 52/2021), члан 2. став 1. тачка 1
[4] „Службени гласник РС“, бр. 33/06 и 13/16
[5] Савез за приступачност Србије, доступно на: https://saps.rs/lat/o-nama
[6] Савез за приступачност Србије, доступно на: https://saps.rs/lat/propisi
[7] https://ravnopravnost.gov.rs/wp-content/uploads/2021/09/poseban-izvestaj-o-diskriminaciji-starijih.pdf
[8] https://www.redcross.org.rs/media/6183/starenje-i-digitalna-ukljucenost-web.pdf
[9] Fundamental rights of older people: ensuring access to public services in digital societies, Агенција ЕУ за основна права (ФРА), 2023, доступно на: https://fra.europa.eu/en/publication/2023/older-people-digital-rights
ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ
Брaнкицa Jaнкoвић
465-24 Препорука мера Пошта Србије