бр. 021-01-509/2025-02      датум: 16.05.2025. године

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности^[1] да прати спровођење закона који се тичу забране дискриминације и препоручује органима јавне власти и другим лицима мере за остваривање равноправности и заштите од дискриминације, Повереник за заштиту равноправности упућује граду Суботици

ПРЕПОРУКУ МЕРА ЗА ОСТВАРИВАЊЕ РАВНОПРАВНОСТИ И ЗАШТИТЕ ОД ДИСКРИМИНАЦИЈЕ

Повереник за заштиту равноправности препоручује граду Суботици:

• да изврши замену саобраћајних знакова за које је надлежна локална самоуправа уколико у складу са прописима нису исписани и на језику националне мањине који је у службеној употреби на њеној територији.

Град Суботица обавестиће Повереника за заштиту равноправности о мерама које су предузете у циљу спровођења ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема препоруке мера за остваривање равноправности.

Против ове препоруке мера за остваривање равноправности у складу са законом није допуштена жалба, нити било које друго правно средство.

О б р а з л о ж е њ е

Поверенику за заштиту равноправности обратио се Национални савет мађарске националне мањине указујући да поједини саобраћајни знаци на територији града Суботица нису исписани и на језику мађарске националне мањине који је у службеној употреби на њеној територији.

Имајући у виду наведено, Повереник указује на поједине прописе којима је уређена ова материја.

Уставом Републике Србије^[2] забрањена је свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. Чланом 14. Устава Републике Србије прописано је да Република Србија штити права националних мањина, као и да држава јемчи посебну заштиту националним мањинама ради остваривања потпуне равноправности и очувања њиховог идентитета. Чланом 76. Устава Републике Србије између осталог, прописано је да се припадницима националних мањина јемчи равноправност пред законом и једнака законска заштита, док је чланом 79. прописано да припадници националних мањина имају право: на изражавање, чување, неговање, развијање и јавно изражавање националне, етничке, културне и верске посебности; на употребу својих симбола на јавним местима; на коришћење свог језика и писма; да у срединама где чине значајну популацију, државни органи, организације којима су поверена јавна овлашћења, органи аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе воде поступак и на њиховом језику; на школовање на свом језику у државним установама и установама аутономних покрајина; на оснивање приватних образовних установа; да на своме језику користе своје име и презиме; да у срединама где чине значајну популацију, традиционални локални називи, имена улица, насеља и топографске ознаке буду исписане и на њиховом језику; на потпуно, благовремено и непристрасно обавештавање на свом језику, укључујући и право на изражавање, примање, слање и размену обавештења и идеја; на оснивање сопствених средстава јавног обавештавања, у складу са законом. У складу са Уставом, на основу закона, покрајинским прописима могу се установити додатна права припадника националних мањина.

Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације^[3], којим је дискриминација дефинисана као свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, роду, родном идентитету, сексуалној оријентацији, полним карактеристикама, нивоом прихода, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима.Чланом 24. овог закона забрањена је дискриминација националних мањина и њихових припадника на основу националне припадности, етничког порекла, верских уверења и језика, као и да се начин остваривања и заштита права припадника националних мањина уређује посебним законом.

Законом о заштити права и слобода националних мањина[4] у члану 11. прописано је да на територији јединице локалне самоуправе где традиционално живе припадници националних мањина, њихов језик и писмо може бити у равноправној службеној употреби. Јединица локалне самоуправе ће обавезно својим статутом увести у равноправну службену употребу језик и писмо националне мањине уколико проценат припадника те националне мањине у укупном броју становника на њеној територији достиже 15% према резултатима последњег пописа становништва. Јединица локалне самоуправе уводи језик и писмо националне мањине у службену употребу најкасније у року од 90 дана од утврђивања испуњености законом прописаних услова, а да у јединици локалне самоуправе где је у тренутку доношења овог закона језик националне мањине у службеној употреби, исти ће остати у службеној употреби. Службена употреба језика националних мањина подразумева нарочито: коришћење језика националних мањина у управном и судском поступку и вођење управног поступка и судског поступка на језику националне мањине, употребу језика националне мањине у комуникацији органа са јавним овлашћењима са грађанима; издавање јавних исправа и вођење службених евиденција и збирки података о личности и података на језицима националних мањина и прихватање тих исправа на тим језицима као пуноважних, употреба језика на гласачким листићима и бирачком материјалу, употреба језика у раду представничких тела (став 4.). Ставом 5. исте одредбе прописано је да се на територијама из става 2. овог члана, имена органа који врше јавна овлашћења, називи јединица локалне самоуправе, насељених места, тргова и улица и други топоними исписују и на језику дотичне националне мањине, према њеној традицији и правопису.

Закон о локалној самоуправи[5] у члану 11. прописује да се статутом јединице локалне самоуправе уређује, између осталог, службена употреба језика и писама националних мањина, у складу са законом.

Закон о службеној употреби језика и писама[6] у члану 11. прописује да на територији јединице локалне самоуправе где традиционално живе припадници националних мањина, њихов језик и писмо може бити у равноправној службеној употреби. Ставом 2. исте одредбе прописано је да ће јединица локалне самоуправе обавезно својим статутом увести у равноправну службену употребу језик и писмо националне мањине уколико проценат припадника те националне мањине у укупном броју становника на њеној територији достиже 15% према резултатима последњег пописа становништва, најкасније у року од 90 дана од дана утврђивања законом прописаних услова. Ставом 3. исте одредбе прописано је службена употреба језика националних мањина из става 1. овог члана подразумева нарочито: коришћење језика националних мањина у управном и судском поступку и вођење управног поступка и судског поступка на језику националне мањине; употребу језика националне мањине у комуникацији органа са јавним овлашћењима са грађанима; издавање јавних исправа и вођење службених евиденција и збирки личних података на језицима националних мањина и прихватање тих исправа на тим језицима као пуноважних; употребу језика националних мањина на гласачким листићима и бирачком материјалу; употребу језика националних мањина у раду представничких тела. Чланом 5. ове одредбе прописано је да у насељеним местима у јединицама локалне самоуправе, чија је територија одређена у складу са законом којим се уређује територијална организација Републике Србије, у којима проценат припадника одређене националне мањине у укупном броју становника на територији насељеног места достиже 15% према резултатима последњег пописа становништва имена органа који врше јавна овлашћења, називи јединица локалне самоуправе, насељених места, тргова и улица и други топоними исписују се и на језику дотичне националне мањине, према њеној традицији и правопису, и у случају да језик те националне мањине није у службеној употреби на територији јединице локалне самоуправе, у складу са ставом 2. овог члана. Чланом 19. овог закона прописано је да на подручјима на којима су у службеној употреби и језици националних мањина, називи места и други географски називи, називи улица и тргова, називи органа и организација, саобраћајни знаци, обавештења и упозорења за јавност и други јавни натписи исписују се и на језицима националних мањина.

Законом о путевима[7] у члану 3. прописано је да су државни путеви I и II реда у својини Републике Србије, изузев државних путева, односно делова државних путева II реда који се налазе на територији аутономне покрајине који су у својини аутономне покрајине. Општински путеви, улице и некатегорисани путеви који не припадају државним путевима I и II реда, својина су јединице локалне самоуправе на чијој се територији налазе. Чланом 5. овог закона прописано је да се према значају саобраћајног повезивања јавни путеви деле на:1) државне путеве: (1) државне путеве I реда (саобраћајно повезују територију државе са мрежом европских путева, односно део су мреже европских путева, територију државе са територијом суседних држава, целокупну територију државе, као и привредно значајна насеља на територији државе); (2) државне путеве II реда (саобраћајно повезују подручје два или више управна округа или подручје управног округа, као и погранична подручја и граничне прелазе са мрежом државних путева); 2) општинске путеве (саобраћајно повезују територије општина, територију општине, односно града, као и територију општине, односно града са мрежом државних путева); 3) улице (саобраћајно повезују делове насеља). Чланом 10. став 4. овог закона прописано је да делатност управљања општинским путевима, улицама и некатегорисаним путевима, који нису део државног пута I и II реда, може да обавља јавно предузеће, односно друштво капитала чији је једини власник јединица локалне самоуправе, као и друго друштво капитала и предузетник, коме је надлежни орган јединице локалне самоуправе поверио обављање делатности управљања општинским путевима, улицама и некатегорисаним путевима, у складу са законом којим се уређује јавно-приватно партнерство и концесије.

Правилником о саобраћајној сигнализацији[8] у члану 11. став 1. прописано је да се називи места и други географски називи на саобраћајним знаковима на државним путевима I реда исписују ћириличним и латиничним писмом на начин да се прво исписује натпис ћирилицом, а затим латиницом на истом знаку. Ставом 3. исте одредбе прописано је да се називи места и други географски називи исписују ћириличним писмом на саобраћајним знаковима на државним путевима II реда, општинским путевима и улицама. Ставом 5. ове одредве прописано је да се на местима где се дозвољава примена писма или језика националне мањине, овај натпис исписује испод натписа који су дефинисани ст. 1, 3. и 4. овога члана.

Увидом у техничко упутство за спровођење одредаба Правилника о саобраћајној сигнализацији са обавезујућом применом[9] коју је издало Јавно предузеће „Путеви Србије“ утврђено је да је чланом 2. овог упутства прописано да се називи места на саобраћајним знаковима на државним путевима I реда исписују ћириличким и латиничким писмом, и то на начин да се најпре исписује назив ћирилицом, а затим латиницом. Ставом 2. исте одредбе прописано је да на државним путевима II реда, општинским путевима и улицама називи места исписују се ћириличким писмом и дозвољава се примена писма националне мањине, сходно одредбама важећег Закона о службеној употреби језика и писма и то на начин да се најпре исписује назив ћирилицом, а затим писмом националне мањине.

Статутом Аутономне покрајине Војводине[10] у члану 24. став 2. прописано је да у oквиру свojих нaдлeжнoсти oргaни AП Вojвoдинe прeдузимajу мeрe у циљу дoслeднoг oствaривaњa зaкoнoм урeђeнe службeнe упoтрeбe jeзикa и писaмa нaциoнaлних мaњинa – нaциoнaлних зajeдницa.

Повереник за заштиту равноправности, поступајући у складу са чланом 33. став 1. тачка 9. Закона о забрани дискриминације, упућује граду Суботици препоруку мера за остваривање равноправности којом препоручује граду, односно њеним надлежним органима да изврше проверу да ли су сви саобраћајни знаци на њеној територији исписани у складу са законом. У случају да нису, потребно је извршити њихову замену и поставити саобраћајне знаке које је надлежна локална самоуправа, тако да у складу са прописима буду исписани и на језику националне мањине који је у службеној употреби на овој градској територији.

О поступању по овој препоруци потребно је да град Суботица обавести Повереника у року од 30 дана од дана пријема ове препоруке.

[1] „Службени гласник РСˮ,22/09 и 52/21

[2] „Службени гласник РС“, бр. 98/06 и 115/21 чл.21.

[3] „Службени гласник РС“, бр. 22/09 и 52/21

[4]„Службени лист СРЈ“, бр. 11/02, „Службени лист СЦГ“, бр. 1/03 – Уставна повеља и „Службени гласник РС“, бр. 72/09 – др. закон, 97/13 – одлука УС и 47/18

[5] „Службени гласник РС“, бр. 129/07, 83/14, 101/16, 47/18 и 111/21

[6] „Службени гласник РС“, бр. 45/91, 53/93, 67/93, 48/94, 101/05, 30/10, 47/18 и 48/18 чл. 1. ст. 3.

[7] „Службени гласник РС“, бр. 41/18, 95/18 и 92/23

[8] „Службени гласник РС“, бр. 85/17 и 14/21

[9] https://www.putevi-srbije.rs/images/pdf/regulativa/tehnicko-uputstvo-za-sprovodjenje-odredaba-pravilnika-o-saobracajnoj-signalizaciji.pdf

[10] Статут АП Војводине („Службени лист АП Војводине“, број 54/14)

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић

440-25 Препорука мера граду Суботица