бр. 011-00-13/2024-02 датум: 14.05.2024. године
МИНИСТАРСТВО ПРАВДЕ
Маја Поповић, министарка
11000 БЕОГРАД
Немањина 22-26
Предмет: Иницијатива за измену члана 181. Закона о извршењу кривичних санкција
Поштована госпођо Поповић,
Повереник за заштиту равноправности у оквиру надлежности прописаних Законом о забрани дискриминације[1] прати спровођење закона и других прописа и иницира доношење или измену прописа у циљу унапређења равноправности и заштите од дискриминације. С тим у вези, Повереник је у претходном периоду Министарству правде поднео више иницијатива са образложењем, које су се односиле на измену и/или допуну више закона чије предлагање, односно израда нацрта је у надлежности Министарства. Имајући у виду да је изабрана нова Влада, а да Закон о извршењу кривичних санкција[2] није измењен, поново подносимо и допуњујемо ранију иницијативу за измене и допуне овог закона
Одредбом члана 181. став 1. Закона о извршењу кривичних санкција прописано је да у случајевима када се осуђени за кривична дела против живота и тела, против полне слободе или против брака и породице, отпушта са издржавања казне затвора, односно условно отпушта, као и у случају бекства из затвора, завод ће обавестити жртву кривичног дела, док је ставом 2. прописано да обавештење из става 1. овог члана завод доставља жртви ако је она то тражила, и ако процена ризика завода указује на потребу превентивне заштите жртве.
Међутим, поред резултата различитих истраживања, пракса показује да жртве у једном броју случајева не познају своја права, и не захтевају да, а у складу са наведеним чланом, буду обавештене.
Повереник за заштиту равноправности указује да Конвенција Савета Европе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици[3], обавезује државе потписнице на потпуну посвећеност борби против насиља према женама, односно обавезује државе да предузму све неопходне законодавне или друге мере и да, са потпуном посвећеношћу спрече, истраже, казне и обезбеде репарацију за дела насиља обухваћена Конвенцијом. Све опште обавезе (мере) које су предвиђене члановима 12-17. Конвенције морају да обухвате и одговарају специфичним потребама лица угрожених одређеним околностима, а предузетим мерама у средиште морају бити постављена људска права свих жртава. Посебно, Конвенција обавезује стране уговорнице да предузму све неопходне законодавне и друге мере заштите свих жртава од даљег насиља. Конвенцијом су предвиђене и хитне мере заштите жртава, као што је обезбеђивање обавештености жртава, барем у случајевима када жртве и њихове породице могу бити у опасности, о бекству починиоца, односно привременом или трајном пуштању на слободу (члан 56. став 1. тачка б) Конвенције).
Чланом 6. Директиве (2012)29 ЕУ прописано је да ће државе чланице гарантовати да се жртвама пружи могућност да буду обавештене писменим путем, без непотребног одлагања, уколико је притворено лице, кривично гоњено или осуђено за кривична дела која се тичу жртве пуштено или побегло из притвора. Осим тога, државе чланице ће омогућити да жртве буду обавештене о свакој мери која је изречена у циљу њихове заштите, у случају пуштања или бекства починиоца кривичног дела (став 5). Жртве ће, уколико то затраже, имати право да добију информацију прописану ставом 5. барем у случајевима где постоји опасност или конкретан ризик од наношења повреде или штете жртви, осим уколико не постоји конкретан ризик од наношења повреде или штете починиоцу кривичног дела упућивањем дотичног писменог обавештења (став 6).
Повереник подсећа и да је у априлу 2024. године усвојена нова директива Европског парламента и Европског савета о борби против насиља према женама и породичног насиља[4] (2022/0066(COD) PE-CONS 33/24) чија је сврха свеобухватан оквир ефективне превенције и борбе против насиља према женама и породичног насиља. Поред осталог, директива ће ојачати постојеће и увести нове мере у вези са дефиницијом релевантних кривичних дела и казни с њима у вези, ојачати заштиту жртава и олакшати њихов приступ правној заштити, увести и ојачати механизме подршке жртвама, подржати сакупљање релеватних података, превенцију, координацију и сарадњу. Конкретније, директива утврђује правила за спречавање и борбу против насиља према женама и насиља у породици и успоставља минимална правила која се односе на (а) дефиницију кривичних дела и казни у областима сексуалне експлоатације жене и деце и сајбер криминал (б) права жртава свих облика насиља према женама или насиља у породици пре, током и у одговарајуће време након кривичног поступка (ц) заштиту и подршку жртвама, превенцију и рану интервенцију. Ова директива коју државе чланице ЕУ морају увести у своје законодавство у року од три године, цео један део посвећује подршци жртвама. Између осталог, ова директира акценат ставља на потребу да се заштити жртава приступа индивидуално, те индивидуална процена за идентификацију потребе за заштитом жртава (чл.16.), а имајући у виду раније директиве које се баве овом тематиком, обавезује државе чланице да специфичне потребе жртве за заштиту буду идентификоване путем индивидуалне процене, и по потреби у сарадњи са свим релевантним надлежним органима. Та индивидуална процена мора да се фокусира на ризик који прети од починиоца (или осумњиченог) кривичног дела и укључује, између осталог, и ризик од поновљеног насиља (чл.16.ст.3.тач.1).
Уставом Републике Србије[5] у члану 21. прописана забрана сваке дискриминације, непосредне или посредне, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. Такође, Устав гарантује право на живот, прописујући да је људски живот неприкосновен (члан 24. став 1. Устава). С тим у вези, подсећамо да је и Европски суд за људска права, у више наврата, у својим одлукама[6] потенцирао да је роднозасновано и породично насиље једно од најтежих форми дискриминације жена, са, често, најтежим последицама.
Уставна забрана дискриминације разрађена је Законом о забрани дискриминације[7] који забрањује сваку дискриминацију на основу пола, рода и родног идентитета, или било ког другог личног својства, односно ако се поступа противно начелу родне равноправности, односно начелу поштовања једнаких права и слобода жена и мушкараца у политичком, економском, културном и другом аспекту јавног, професионалног, приватног и породичног живота.
Закон о спречавању насиља у породици[8] изричито предвиђа и сарадњу у спречавању насиља у породици, односно предвиђа одређивање лица за везу која морају бити именована у полицијској управи, основном и вишем јавном тужилаштву, основном и вишем суду и центру за социјални рад (члан 24.), као и да се на подручју сваког основног јавног тужилаштва образује група за координацију и сарадњу (члан 25.) чије су обавезе утврђене овим законом.
Као део процеса заштите и подршке жртвама насиља у породици и жртвама кривичних дела одређених овим законом, предвиђен је и индивидуални план заштите и подршке жртви (члан 31.) којим су предвиђене мере заштите које морају, између осталог, да пруже безбедност жртви, да зауставе насиље, али и да спрече да се насиље понови.
Поред тога, чланом 4. овог закона прописано је да се овај закон примењује и на сарадњу у спречавању насиља у породици (чл. 24-27) у кривичним поступцима за кривична дела: 1) прогањање (члан 138а Кривичног законика); 2) силовање (члан 178. Кривичног законика); 3) обљуба над немоћним лицем (члан 179. Кривичног законика); 4) обљуба над дететом (члан 180. Кривичног законика); 5) обљуба злоупотребом положаја (члан 181. Кривичног законика); 6) недозвољене полне радње (члан 182. Кривичног законика); 7) полно узнемиравање (члан 182а Кривичног законика); 8) подвођење и омогућавање вршења полног односа (члан 183. Кривичног законика); 9) посредовање у вршењу проституције (члан 184. Кривичног законика); 10) приказивање, прибављање и поседовање порнографског материјала и искоришћавање малолетних лица за порнографију (члан 185. Кривичног законика); 11) навођење детета на присуствовање полним радњама (члан 185а Кривичног законика); 12) запуштање и злостављање малолетног лица (члан 193. Кривичног законика); 13) насиље у породици (члан 194. Кривичног законика); 14) недавање издржавања (члан 195. Кривичног законика); 15) кршење породичних обавеза (члан 196. Кривичног законика); 16) родоскврнуће (члан 197. Кривичног законика); 17) трговина људима (члан 388. Кривичног законика); 18) друга кривична дела, ако је кривично дело последица насиља у породици. Ставом 2. овог члана прописано је да се овај закон примењује и на пружање заштите и подршке жртвама кривичних дела из става 1. овог члана (у даљем тексту: кривична дела одређена овим законом).
Повереник подноси ову иницијативу за измену члана 181. Закона о кривичним санкцијама, како би се размотрило увођење обавезе за надлежне органе да, по службеној дужности у случајевима родно заснованог и породичног насиља, онако како је оно дефинисано у Закону о спречавању насиља у породици, обавесте жртву о отпуштању осуђеног или његовом бекству из затвора, без обзира на процену ризика од стране завода у конкретном случају, како је наведено у ставу 2. овог члана. Имајући у виду директиве Европске уније које обавезују државе чланице да омогуће жртви да буде обавештене о наведеним чињеницама као и о свакој мери која је изречена у циљу њихове заштите, у случају пуштања или бекства починиоца кривичног дела, Повереник предлаже да уколико се не усвоји иницијатива да жртва у случајевима родно заснованог и породичног насиља буде обавезно обавештена, да се размотри утврђивање обавезе за надлежне органе да у свакој фази поступка укажу жртви како и на који начин може да добије односно да затражи добијање обавештења из члана 181. став 1. Закона. Такође, Повереник је мишљења да је и први став члана 181. Закона потребно допунити упућивањем на одредбе Закона о спречавању насиља у породици (члан 4) којим су прописана кривична дела у којима се овај закон примењује и који члан закона обухвата већи број кривичних дела од оних прописаних чланом 181. став 1. Закона о извршењу кривичних санкција.
У својим годишњим извештајима о раду, Повереник велику пажњу посвећује борби против насиља према женама, и свакој врсти родно заснованог насиља. У свом последњем извештају[9] за 2023. годину, као и претходних година, наглашено је да је родно засновано насиље један од најраширенијих облика кршења права жена у свету, а фемицид је један од најдрастичнијих облика овог насиља. Подсећамо да је у Србији у 2023. години, према подацима из медија, убијено 28 жена. Родно засновано насиље захтева стално, али пре свега, свеобухватно сагледавање стања и хитно реаговање одговарајућим мерама у систему заштите и превенције. Повереник је, такође, подржао иницијативу за успостављање националног контролног механизма за праћење случајева фемицида упућену Народној скупштини, међутим тај механизам још увек није успостављен, иaкo je дeo звaничнe Стрaтeгиje зa бoрбу прoтив нaсиљa нaд жeнaмa. У извештају који је 15. марта 2024. године поднет Народној скупштини, поред осталог је указано и да су на медијској сцени и даље присутни сензационалистичко, чак нетачно и непрофесионално извештавање приликом тешких злочина, као и кршење права на приватност жртве, сведока и породица, претпоставку невиности осумљичених и занемаривање интереса јавности, што нужно негативно утиче, односно отежава рад надлежних органа. Чињеницу да је учинилац кривичног дела пуштен из затвора не треба жртва да сазнаје из медија, већ је неопходно да буде упозната да су сагледани сви ризици од евентуалне опасности и секундарне виктимизације и поновљеног насиља и да ће у случају потребе имати могућност превентивне заштите.
У оквиру ове иницијативе скрећемо пажњу и на истраживање „Зашто жене не пријављују насиље у породици[10]?“ које је Повереник, током 2023. године спровео у сарадњи са Програмом Уједињених нација за развој (УНДП) у Србији. Резултати, који су важни за сагледавање унапређења законодавног оквира релеватног за побољшање положаја жена жртава или потенцијалних жртава, су дали дубљи увид у ставове више од 1.000 испитаница, показујући да је неопходно ојачати поверење у институције, али и да су подршка породице и околине кључни да би жене пријавиле насиље.
На основу свега наведеног, а имајући у виду важност свеобухватног деловања на унапређењу прописа којима се штити положај жртава насиља, Повереник подноси ову иницијативу и предлаже да Министарству да усвоји предложене измене члана 181. Закона о извршењу кривичних санкција. Поред ове иницијативе, молимо Вас да размотрите и иницијативу Повереника за измене и допуне одредаба Кривичног законика, број 011-00-12/2024-02 од 14. маја 2024. године.
[1] „Службени гласник РС“, бр. 22/09 и 52/21, члан 33. став 1. тачка 7, а у вези тачке 5.
[2] „Службени гласник РСˮ, бр. 55/14 и 35/19
[3] „Службени гласник РС – Међународни уговори“, број 12/13
[4] https://data.consilium.europa.eu/doc/document/PE-33-2024-INIT/en/pdf
[5] Устав Републике Србије („Службени гласник РС”, бр. 98/06 и 115/21)
[6] Opuz v. Turkey – 33401/02 https://hudoc.echr.coe.int/fre#{%22itemid%22:[%22002-1449%22]}
[7] „Службени гласник РС“, бр. 22/09 и 52/21
[8] „Службени гласник РС“, број 94/16
[9] https://ravnopravnost.gov.rs/rs/izvestaji/
[10] https://ravnopravnost.gov.rs/rs/istrazivanje-zasto-zene-ne-prijavljuju-nasilje-u-porodici/
ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ
Брaнкицa Jaнкoвић
390-24 Иницијатива за измену Закона о извршењу кривичних санкција 
