бр.011-00-4/2025-02    датум: 14.1.2025. године

МИНИСТАРСТВО ЗА БРИГУ О ПОРОДИЦИ И ДЕМОГРАФИЈУ

Милица Ђурђевић Стаменковски, министарка

11000 БЕОГРАД

Булевар Михајла Пупина бр. 2

Предмет: Иницијатива за измену, односно међусобно усаглашавање прописа који се односе на изједначавање положаја жена у периоду трудноће, породиљског одсуства и одсуства са рада ради неге детета без обзир на основ њиховог радног ангажовања, односно изједначавање положаја предузетница и жена ангажованих по основу уговора ван радног односа са положајем жена које су запослене код послодавца у погледу остваривања права у вези истог животног догађаја – трудноће и порођаја

Поштована госпођо Ђурђевић Стаменовски,

Повереник за заштиту равноправности у оквиру надлежности прописаних Законом о забрани дискриминације^[1] прати спровођење закона и других прописа и иницира доношење или измену прописа у циљу унапређења равноправности и заштите од дискриминације.

Пракса Повереника, као и обраћања жена и организација цивилног друштва указују да, иако су у последњих неколико година извршене значајне измене Закона о финансијској подршци породици са децом[2], и даље жене предузетнице, као и жена које раде по основу неког од уговора ван радног односа у погледу остваривања права у вези трудноће и порођаја нису у потпуности изједначене са женама које су у радном односу код послодавца, односно које су запослене код другог лица тј. не обављају самостално делатност.

Наиме, анализом праксе Повереника, а узимајући у обзир различита истраживања, искристалисала су се два проблема. Први проблем се односи на положај жена предузетница и оних које су радно ангажоване по основу уговора (уговора о привременим повременим пословима, ауторским уговорима, уговорима о делу….) у смислу да накнаде које остваре по основу рођења и неге детета и посебне неге детета не обуватају порезе и доприносе (чл-17-20. Закона о финансисјкој подршци породици са децом), док у случају запослене жене, накнада коју држава исплаћује обухвата накнаду зараде, односно плате, и плаћене порезе и доприносе (члан 14). Други проблем који се искристалисао, односи се на запослене које су  ангажоване по основу неког од уговора ван радног односа и њихових права у вези трудноће и порођаја. Наиме, запослене жене које су у радном односу имају сва права која произилазе из радног односа, укључујући и право на одржавање трудноће, породиљско одсуство и одсуство са рада ради неге детета и посебне неге детета, и оне у складу са законом не могу да добију отказ уговора о раду за време трудноће, породиљског одсуства, одсуства са рада ради неге детета. Закон предвиђа њихову заштиту током рада и у вези са радом у смислу заштите по питању прековременог, ноћног рада, прерасподеле радног времена и сл.  Жене које раде на основу уговора ван радног односа, према важећем законодавству немају ова права, а према Уставу Републике Србије и према ратификованим конвенцијама би требало да их имају.

Важно је разумети да предузетнице, као и жене које обављају рад по основу различитих уговора ван радног односа представљају категорију жена које су пре рођења детета остваривале приходе на које се плаћају доприноси али који немају карактер зараде у смислу прописа о раду. Односно у питању су различити облици радног ангажовања који у смислу Закона о раду не представљају радни однос, тако да се ове жене не сматрају запосленима у смислу Закона о раду и немају иста права у вези са трудноћом и порођајем као што имају жене запослене код послодавца иако су у прописаном периоду оствариле приход по неком од наведених основа. Ова категорија жена има право, у складу са Законом о финансијској подршци породици са децом, на остале накнаде по основу рођења и неге детета и посебне неге детета[3], а не право на накнаду зараде односно плате која подразумева и накнаду пореза и доприноса (члан 14. Закона о финансијској подршци породици са децом).

Имајући у виду важност питања остваривања права на зараду/накнаде по основу рођења и неге детета и посебне неге детета сваке жене без обзира да ли је запослена на одређено или неодређено време или је ангажована по основу уговора ван радног односа, Повереник се више пута обраћао Уставном суду предлозима за оцену уставности Закона о финансијској подршци породици са децом. Поред предлога за оцену уставности Повереник се претходно обраћао надлежном министарству и иницијативама за измену овог прописа. По последњем предлогу Повереника, Уставн суд је донео одлуку IУз-299/2018^[4], 22. децембра 2022. године којом је утврдио да одредба члана 17. став 4. Закона о финансијској подршци породици са децом није у сагласности са Уставом. Овом предлогу претходили су предлози за оцену уставности истог закона на основу којих је Уставни суд својим одлукама IУз-216/2018, IУз-247/2018 и IУз-266/2018 утврдио да одредбе члана 12. став 7, члана 14. став 8, члана 17. став 2, члана 18. ст. 2, 4. и 6. Закона о финансијској подршци породици са децом нису у сагласности са Уставом. У предлозима је Повереник, између осталог указивао да Закон о финансијској подршци породици са децом прави разлику у остваривању права (право на накнаду зараде и право на остале накнаде) за исти животни догађај а то је рођење детета, те да прављење разлике по основу радног статуса жене није оправдан, посебно имајући у виду превасходни циљ овог закона као што је финансијска подршка породици са децом, побољшање услова за задовољавање основних потреба деце, усклађивање рада и родитељства, посебни подстицаји и подршка родитељима да остваре жељени број деце, као и побољшање материјалног положаја породица са децом.

Повереник је у овим предлозима за оцену уставности нагласио да нема објективног и разумног оправдања да се у потпуно упоредивим околностима, прави разликовање између корисница права по основу тога да ли се самозапошљавају, обављају самосталну делатност или су запослене код послодавца. Уместо да ова мера буде саставни део мера подршке које држава предузима у циљу развоја женског предузетништва и самозапошљавања, овакво разликовање доводи, поред неравноправног положаја, до гушења женског предузетништва и самозапошљавања, осећаја мање важности и жена и деце, односно да њихово материнство и родитељство није подржано од стране друштва на једнак начин. Овакав неједнак третман, фаворизује само један облик радног ангажовања, и то радни однос код послодавца у односу на друге облике радног ангажовања (рад ван радног односа, самозапошљавање, предузетништво). Ова чињеница додатно говори у прилог томе да овакво разликовање између жена, у актуелним околностима на тржишту рада, нема рационалног оправдања. Уставни суд је потврдио аргументе које је Повереник изнео, када је својим одлукама утврдио несагласност појединих одредаба Закона о финансијској подршци породици са децом са Уставом.

Различита истраживања указују да је све више нових облика радног ангажовања који не подразумевају радни однос, већ рад ван радног односа, као и да је забрана запошљавања која је претходни дуги низ година била актуелна, довела до тога да се повећао број радног ангажовања које подразумева закључење различитих уговора која не подразумевају радни однос, већ рад ван радног односа. Несигурност и дужина рада по основу уговора неспорно има утицај и на одлучивање на рађање детета. Актуелни прописи не препознају нове облике радног ангажовања већ примат дају радном односу код послодавца, што датира још из времена социјалистичког система када је највећи број жена био запослен било у државним органима, јавним службама, јавним предузећима или код другог послодавца, а веома мали број њих се одлучивао за самозапошљавање и предузетништво. Имајући у виду реалност, односно број радника ангажованих на основу различитих уговора који не представљају радни однос, неопходно је пронаћи начине да се и за ове видове радног ангажовања пропишу исти видови заштите који подразумевају заштиту трудница и породиља током трајања радног ангажовања. С тим у вези, Закон о финансијској подршци породици са децом је већ препознао ове трендове и потребу заштите жена које нису запослене код послодавца већ обављају рад кроз самозапошљавање или на основу неког од уговора који не спадају у уговоре о раду, већ уговоре ван радног односа. У том смислу, овај закон је предвидео да ове жене остварују одређена иста права као и запослене код послодавца, али не и право на уплату пореза и доприноса. Имајући у виду да те измене подразумевају усклађивање више прописа, мишљења смо да је те прописе потребно изменити односно укладити како би се свим женама обезбедио једнак третман без обзира на облик радног ангажовања, односно да ли је запослена код послодавца или се самозапошљава. Овакво уједначавање нужно подразумева унапређење Закона о раду, као lex specialis у области рада и запошљавања, као и других закона попут Закона о финансијској подршци породици са децом, Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање, Закона о порезу на доходак грађана, Закона о здравственом осигурању, Закона о привредним друштвима, Закона о пензијском и инвалидском осигурању.

Подаци о појединим индикаторима на тржишту рада говоре о положају жена у области рада и запошљавања. Пракса Повереника показала је да се женама које су запослене на уговорима ван радног односа, након времена на који је уговор закључен, исти не продужава од стране послодаваца након сазнања да је запослена остала у другом стању и поред чињенице да се одредба члана 187. став 3. Закона о раду односи не само на отказ уговора о раду већ и на престанак радног односа па и по основу истека времена на који је уговор закључен. Такође, жене теже напредују на боље позиције на послу, што показују резултати истраживања o фaктoримa кojи дoпринoсe eфeкту „стaклeнoг плaфoнa“  у којем 78% жена тврди да жене и мушкарци нису једнако третирани на радном месту, чак 67% испитaница рaди нa нижим рaдним мeстимa кao нeпoсрeдни извршилaц, а само 4% женa у Србиjи се нaлaзи нa пoзициjи директoрки, председницa и члaницa нaдзoрних oдбoрa. Више од половине жена у Србији само донекле је у могућности да усклади професионалне и приватне обавезе. Прeмa истом истрaживaњу 54% испитaницa имa нижa примaњa у oднoсну нa свoг пaртнeрa, a 56% имa нижa примaњa oд кoлeгa кoje рaдe исти или сличaн пoсao, дoк флeксибилнo рaднo aнгaжoвaњe зa гoтoвo пoлoвину њих ниje мoгућe.^[5] О положају жена говори и случај у којем је Повереник за заштиту равноправности недавно добио спор пред судом у парници коју је покренуо у циљу заштите жене током трудноће и породиљског одсуства у области рада и запошљавања. Повереник је указао и на ставове Европског суда за људска права по овом питању, посебно цитирајући делове из одлуке Европског суда по представци (представка бр. 54711/15 од 4. фебруара 2021. године, која је постала правноснажна 4. маја 2021. године) где је суд заузео јасан став да одбијање запослења или признавања накнаде везане за запослење (накнаде из здравственог осигурања на основу комликација у трудноћи, а касније и породиљског одсуства) трудници представља директну дискриминацију на основу пола, што је довело до повреде њених конвенцијских права тј. кршења члана 14. Европске конвенције о људским правима у вези са чланом 1. Протокола бр. 1. уз  Конвенцију. Такође, према ставу Европског суда раскид радног односа са женом која је трудна сам по себи представља акт дискриминације и то директне дискриминације засноване на полу жене те да је такво поступање у супротности са чланом 2. став 3. и 5. директиве 76/207/ЕЕЗ^[6]. Суд је изразио забринутост због призвука закључака домаћих судова који су сугерисали да жене не би требале радити или тражити посао током трудноће, упозоривши да такви родни стереотипи представљају озбиљну препреку постизања стварне суштинске равноправности полова. Утврђено је да таква разматрања не само да крше домаће законе, већ се косе и са међународим стандардима равноправности полова.

Повереник овом приликом указује да је у контексту ове иницијативе важно имати у виду и демографску слику наше земље коју већ дуже време карактерише демографско старење и висока просечна старост становништва као резултат крупних промена које су се дешавале у старосној структури у 20. веку, проузрокованих првенствено дугогодишњим опадањем стопе фертилитета, затим висином стопе морталитета, као и миграционим кретањима. Према резултатима последњег пописа, у Републици Србији живи 6.690.887 становника, што је за 6,9% мање у односу на 2011. годину када је реализован претходни попис. Смањење броја становника забележено је у свим регионима (око 10%), осим у Београдском, где је број становника повећан за око 1,6%. Ефекти смањења броја становника су бројни, а економски ефекти овакве ситуације превазилазе негативне ефекте старењa становништва јер се негативно одражавају на тржиште рада и нарочито поједине секторе привреде (нпр. грађевинска индустрија, инфраструктура), што доводи до смањења БДП и нижег агрегатног раста читаве земље, посебно региона који су нарочито погођени депопулацијом говори низ извештаја и истраживања на светском нивоу.

На положај жена ангажованих по основу уговора који у складу са Законом о раду представљају рад ван радног односа у вези са трудноћом и положајем указало је и Удружење „Маме су закон“ које је предложило допуне Закона о раду и то члана 202а и 202б, са прорачуном финансијских средстава потребних за примену тако измењеног закон.  Поменуто удружење је у оквиру пројекта „Породиљско одсуство – право а не привилегија“ навело финанијску анализу породиљског одсуства коју је припремио Институт за развој и иновације. У анализи је наведено да је за реализацију предложених измена закона потребно обезбедити на годишњем нивоу новчана средстава на нивоу општег нивоа државе која се крећу између 2.868 милиона динара (24,4 милион евра) и 4.030 милиона динара (34,3 милиона евра). Од процењеног износа новчаних средства за реализацију на нивоу опште државе, средства која се односе на буџет Републике Србије су процењена у износу од 2.645 милиона до 3.360 милиона динара, а средства која је потребно обезбедити из буџета Републичког фонда за здравствено осигурање су процењена од 223 до 669 милиона динара, све посматрано на годишњем нивоу^[7].

Предложеном допуном Закона о раду кроз члан 202а који се односи на давање права радно ангажованим радницама ван радног односа (уговор о привремено повременим пословима, уговор о делу, уговор о стручном оспособљавању и усавршавању, уговор о допунском раду) да имају право на породиљско одсуство и одсуство ради неге детета, а у складу са члановима 94, 94а и 95 Закона о раду, указано је да ће доћи до трошка по општи ниво државе у погледу надокнаде плате за запослене ван радног односа за време породиљског одсуства и одсуства ради неге детета у трајању од 12 месеци, као и припадајућих пореза и доприноса. У наведеној анализи је истакнуто да надокнада плате за запослене ван радног односа која је предвиђена овом допуном Закона о раду кроз члан 202а не може бити мања од минималне зараде, како би била у складу са ставом 8, члан 14** Закона о финансијској подршци породици са децом. Наиме, трошкови који су последица допуне Закона о раду кроз предложени члан 202а неће се остварити у пуном износу јер је део трошкова опште државе који се односи на надокнаду плате већ обухваћен кроз Остале накнаде по основу рођења и неге детета и посебне неге детета које су дефинисане чланом 17. Закона о финансијској подршци породици са децом и које запослене ван радног односа примају. Новчани трошак по општи ниво државе постоји услед исплате припадајућих пореза и доприноса, као и у случају жена које су запослене ван радног односа и примају Остале накнаде по основу рођења и неге детета које су мање од минималне зараде у Републици Србији.

Повереник користи прилику да укаже на антидискринационе прописе као и прописе који се односе на положај жена у току трудноће и порођаја у процесу рада и запошљавања.

Чланом 4. Закона о забрани дискриминације прописано је да су сви једнаки и уживају једнак положај и једнаку правну заштиту, без обзира на лична својства, те да је свако дужан да поштује начело једнакости, односно забрану дискриминације. Посебан облик дискриминације представља посредна дискриминација која постоји ако се на изглед неутрална одредба, критеријум или пракса лице или групу лица ставља или би могла ставити, због његовог личног својства, у неповољнији положај у поређењу са другим лицима у истој или сличној ситуацији, осим ако је то објективно оправдана легитимним циљем, а средства за постизање тог циља су примерена и нужна. Одредбом члана 14. ст. 1. и 2. Закона о забрани дискриминације прописано је да се не сматрају дискриминацијом посебне мере уведене ради постизања пуне равноправности, заштите и напретка лица, односно групе лица која се налазе у неједнаком положају, као и да се посебне мере примењују док се не постигне циљ због којег су прописане, ако законом није другачије прописано.

Одредбом члана 16. прописана је забрана дискриминације у области рада, односно нарушавање једнаких могућности за заснивање радног односа или уживање под једнаким условима свих права у области рада, као што су право на рад, на слободан избор запослења, на напредовање у служби, на стручно усавршавање и професионалну рехабилитацију, на једнаку накнаду за рад једнаке вредности, на правичне и задовољавајуће услове рада, на одмор, на образовање, на ступање у синдикат, као и на заштиту од незапослености. Заштиту од дискриминације из става 1. овог члана ужива лице у радном односу, лице које обавља привремене и повремене послове или послове по уговору о делу или другом уговору, лице на допунском раду, лице које обавља јавну функцију, припадник војске, лице које тражи посао, студент и ученик на пракси, лице на стручном оспособљавању и усавршавању без заснивања радног односа, волонтер и свако друго лице које по било ком основу учествује у раду.

Даље, одредбама члана 20. овог закона прописано је да дискриминација на основу пола постоји ако се поступа противно начелу родне равноправности, односно начелу поштовања једнаких права и слобода жена и мушкараца у политичком, економском, културном и другом аспекту јавног, професионалног, приватног и породичног живота. Истим чланом је забрањено ускраћивање права или јавно или прикривено признавање погодности у односу на пол, односно род и родни идентитет или због промене пола, односно прилагођавања пола родном идентитету, као и због трудноће, породиљског одсуства, одсуства ради неге детета или посебне неге детета.

Законом о привредним друштвима^[8] уређен је правни положај привредних друштава и других облика организовања, па тако и правни положај предузетника (члан 1. став 1.). Оредбом члана 83. овог закона дефинисан је појам предузетника као „пословно способног физичког лица које обавља делатност у циљу остваривања прихода и које је као такво регистровано у складу са законом о регистрацији“. У предузетнике се убрајају и физичка лица која су уписана у посебан регистар а која обављају делатност слободне професије ако је то одређено посебним прописом (књижавнице, уметнице..).

Даље, одредбама члана 89. овог закона прописано је да предузетник може писаним овлашћењем поверити пословођење пословно способном физичком лицу, односно пословођи. Пословођа мора бити у радном односу код предузетника (члан 89. ст.3 овог закона). Изузетно, ако је предузетник из оправданих разлога привремено одсутан (болест, школовање, избор на функцију и сл.), а нема запосленог пословођу, он може опште пословођење поверити члану свог породичног домаћинства за време тог одсуства, без обавезе да га запосли. У смислу овог закона, порођај и/или одсуство са рада ради неге детета сматра се оправданим разлогом приременог одсуства предузетнице.

Уколико предузетница не запосли пословођу и нема члана породичног домаћинства да му/јој повери руковођење, она мора прекинути/затворити, привремено или трајно, свој посао. Дакле, рођење детета доводи у ризик опстанак предузетничке радње, а самим тим и будућих извора прихода жене која је одлучила да затвори своју предузетничку радњу због трудноће и порођаја.  На овај начин су нажалост предузетнице доведене у ситуацију да морају да бирају између мајчинства и бављења бизнисом.

Даље, одредбама чл. 7, 8. и 9. Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање^[9] прописано је да су предузетници, између осталих, обвезници доприноса за пензијско и инвалидско осигурање, за здравствено осигурање и за осигурање у случају незапослености, а у складу са законима који уређују ове системе. Одредбама члана 22. овог закона прописано је да основица доприноса за предузетнике који у складу са законом који уређује порез на доходак грађана порез плаћају на стварни приход, је месечни износ личне зараде у смислу закона који уређује порез на доходак грађана (став 1.тачка 1.) или опорезива добит ако предузетник не исплаћује личну зараду из става 1.тачка 1. овог члана. Чланом 65б овог закона је прописано да се за предузетника који остварује остале накнаде по основу рођења и неге детета и посебне неге детета у складу са законом којим се уређује финансијска подршка породици са децом, не плаћају се доприноси за обавезно социјално осигурање по том основу за време остваривања права на ту накнаду (став 1). Изузетно од става 1. овог члана, за предузетника који наставља да обавља предузетничку делатност за време остваривања права на остале накнаде, основицу доприноса чини лична зарада, односно опорезива добит, односно паушално утврђени приход (став 2. овог члана). Ставом 3. је прописано да обвезник плаћања доприноса за време остваривања права на остале накнаде је предузетник из става 2. овог члана“.

Законом о здравственом осигурању^[10] прописано је да је обавезно здравствено осигурање оно осигурање којим се осигураним лицима и другим лицима обезбеђује право на здравствену заштиту и право на новчане накнаде у складу са овим законом (члан 3.), као и да се средства за остваривање права из обавезног здравственог осигурања обезбеђују уплатом доприноса, као и из других извора, у складу са законом (члан 9. став 1.). У складу са овим законом у осигуранике улазе и предузетници (члан 11. тачка 18. овог закона).

Одредбама члана 13. овог закона прописано је да предузетнику престаје својство осигураника по предвиђеном основу за време привремене одјаве обављања делатности, ако за то време не плаћа допринос, осим за време трајања привремене спречености за рад настале пре привремене одјаве, у складу са Законом о здравственом осигурању. Свакако, важно је истаћи да, ван категорија осигураника у складу са чланом 11. Закона о здравственом осигурању, односно лица која не испуњавају услове за стицање својства осигураника из члана 11. овог закона и која не испуњавају услове да буду осигурани као чланови породице осигураника, ипак се сматрају осигураницима у смислу овог закона и то су,између осталог, лица у вези са планирањем породице, као и у току трудноће, порођаја и до 12 месеци након порођаја (члан 16. став 1. тачка 2. Закона о здравственом осигурању). Чланом 17. Закона о здравственом осигурању је прописано да лица која нису обавезно осигурана у смислу овог закона могу да се укључе у обавезно здравствено осигурање ради обезбеђивања за себе и чланове своје уже породице права из обавезног здравственог осигурања, под условима, на начин, у садржају и обиму прописаним овим законом и подзаконским актима донетим за спровођење овог закона (став 1.). Изузетно од става 1. овог члана предузетник коме је престало својство осигураника по основу члана 13. овог закона, као и супружник, односно ванбрачни партнер запосленог који је упућен на рад у иностранство у складу са законом, а коме мирују права и обавезе из радног односа за период упућивања, могу да се укључе у обавезно здравствено осигурање ради обезбеђивања за себе и чланове своје уже породице права из обавезног здравственог осигурања, под условима, на начин, у садржају и обиму прописаним овим законом и подзаконским актима донетим за спровођење овог закона. У складу са одредбама члана 72. став 1.тачка 2 овог закона предузетници имају право на накнаду зараде из средстава обавезног здравственог осигурања. Додатно је прописано и то да  предузетници/е имају право и на накнаду зараде  за време привремене спречености за рад, ако је здравствено стање осигураника, односно члана његове уже породице такво да је осигураник спречен за рад из разлога прописаних овим законом, без обзира на исплатиоца накнаде зараде, и то ако је привремено спречен за рад, између осталог због болести или копликација у вези са одржавањем трудноће (члан 73.став1. тачка 3.). Одредбом члана 85. истог закона прописано је да осигуранику из члана 11. став 1. тачка 18) овог закона (предузетнику/ци и слободном уметнику/ци) не припада накнада зараде из средстава обавезног здравственог осигурања ако за време привремене спречености за рад није привремено одјавио обављање делатности, без обзира ко је исплатилац накнаде, док је ставом 2. истог члана прописано да у случају из става 1. овог члана осигуранику који има запослене (једног или више) припада 50% од накнаде зараде која би му припадала да је одјавио обављање делатности.

Одредбама члана 13. Закон о порезу на доходак грађана^[11] прописано је да се под зарадом у смислу овог закона, између осталог, сматра зарада која се остварује по основу радног односа, дефинисана законом којим се уређују радни односи и друга примања запосленог (став 1.). Зарадом, у смислу овог закона, сматрају се и уговорена накнада и друга примања која се остварују обављањем привремених и повремених послова на основу уговора закљученог непосредно са послодавцем, као и на основу уговора закљученог преко омладинске или студентске задруге, осим са лицем до навршених 26 година живота, ако је на школовању у установама средњег, вишег и високог образовања (став 2.). Зарадом, у смислу овог закона, сматра се и исплаћена лична зарада предузетника и предузетника пољопривредника утврђена у складу са овим законом (став 3.). Овим законом одређена примања изузета су од опорезивање. Тако се не плаћа порез на доходак грађана на примања остварена по основу примања која се остварују у складу са законом којим се уређује финансијска подршка породици са децом, осим накнаде зараде, односно плате (члан 9. став 1. тачка 2. Закона о порезу на доходак грађана).

Законом о пензијском и инвалидском осигурању^[12] обавезно осигурана лица, односно осигураници су, између осталих и лица која самостално обављају делатност (члан 10. став 1. тачка 2.). Даље одредбом члана 12. је, између осталог прописано да су осигураници самосталних делатности и лица која, у складу са законом, самостално обављају привредну или другу делатност, ако нису обавезно осигурана по основу запослења (став 1. тачка 1.) лица која, у складу са законом, обављају пољопривредну делатност у својству предузетника, ако нису обавезно осигурани по основу запослења (став 1.тачка 4а), као и лица која су престала да обављају самосталну делатност, док оставарују новчану накнаду према прописима о раду и запошљавању (став 1. тачка 5.). Одредбама члана 14. утврђен је почетак и престанак својства осигураника, који се стиче даном почетка а престаје даном престанка запослења, обављања самосталне или пољопривредне делатности, односно обављања уговорених послова (став 1.). С тим у вези наводимо одредбе става 4. овог члана којим, изузетно од одредаба става 1. овог члана, својство осигураника пољопривредника може мировати најдуже пет година у току осигурања из објективних разлога (елементарне непогоде, болести и породиљског одсуства), с тим што то не може бити узастопних пет година. Ово, стога, што су одредбама овог члана обухваћени сви осигураници пољопривредници, те се може закључити да у ову групу спадају и они који обављају пољопривредну делатност у својству предузетника.

Законом о раду^[13] прописано је да се права, обавезе и одговорности из радног односа, односно по основу рада, уређују се овим законом и посебним законом, у складу са ратификованим међународним конвенцијама (члан 1. став 1). Права, обавезе и одговорности из радног односа уређују се и колективним уговором и уговором о раду, а правилником о раду, односно уговором о раду – само када је то овим законом одређено (члан 1. став 2). Даље, одредбама члана 2. овог закона прописано је да се одредбе овог закона примењују на запослене који раде на територији Републике Србије, код домаћег или страног правног, односно физичког лица, као и на запослене који су упућени на рад у иностранство од стране послодавца ако законом није друкчије одређено; на запослене у државним органима, органима територијалне аутономије и локалне самоуправе и јавним службама, ако законом није друкчије одређено; на запослене код послодаваца у области саобраћаја, ако посебним прописом није друкчије одређено, као и на запослене стране држављане и лица без држављанства који раде код послодавца на територији Републике Србије, ако законом није друкчије одређено. Такође, чланом 12. Закона о раду прописано је да зпослени има право на одговарајућу зараду, безбедност и здравље на раду, здравствену заштиту, заштиту личног интегритета, достојанство личности и друга права у случају болести, смањења или губитка радне способности и старости, материјално обезбеђење за време привремене незапослености, као и право на друге облике заштите, у складу са законом и општим актом, односно уговором о раду. Ставом 2. овог члана прописано је да запослена жена има право на посебну заштиту за време трудноће и порођаја, док је ставом 3. прописано да запослени има право на посебну заштиту ради неге детета, у складу са овим законом.

С обзиром на то да је Закон о раду кровни закон у области рада и да је њиме створен режим рада ван радног односа, промена положаја жена које рад обављају ван радног односа најбоље ће бити остварена управо допунама релевантних чланова овог закона (197‒203).[14]

Повереник за заштиту равноправности указује и на важност измена и допуна чл. 94-96. Закона о раду^[15], како би се и женама ангажованим на уговорима ван радног односа омогућило коришћење права на одсуство са рада због трудноће и порођаја, као и одсуство са рада ради неге детета, као и посебне неге детета, равноправно са женама запосленим по основу уговора о раду на неодређено или одређено време. Наведено је потребно усагласити и са одредбама важећих чл. 115. и 187. овог закона који се односе на право на накнаду зараде, као и са посебним одредбама које се односе на заштиту од отказа уговора о раду жена ангажованих на неким од уговора ван радног односа.

Повереник подсећа и да су Стратегијом подстицања рађања Републике Србије^[16]  предвиђене мере и механизми у циљу економског оснаживања потенцијалних родитеља и родитеља. У прилог томе навешћемо два посебна стратешка циља и њихове појединачне мере и/или механизме остваривања. У оквиру посебног циља Стратегије (2.2.1. посебан циљ 1.) – ублажавање економске цене подизања детета, предвиђена су два појединачна циља. Први је смањење директних трошкова подизања деце и финансијске мере за подстицање рађања (1.1.), док се други појединачни циљ (1.2.) односи на подстицаје у сфери становања. Други посебан циљ је циљ 2. (2.2.2.посебан циљ 2.) који се односи на усклађивање рада и родитељства чија је имплементација, такође предвиђена кроз два појединачна циља – усклађивање родитељског и професионалног домена (2.1.), и усклађивање рада и родитељства путем збрињавање деце запослених родитеља (2.2.). Стретегија разрађује ове циљеве кроз велики број мера, активности и механизама у циљу економског оснаживања родитеља и потенцијалних родитеља на директан или индиректан начин ( примера ради: „све врсте радних уговора, укључујући и уговоре о привременим и повременим пословима, уговоре о стручном оспособљавању и усавршавању, уговоре о делу, уговоре о допунском раду и др, треба третирати на исти начин у погледу права на накнаду за време трудноће, породиљског одсуства и одсуства са рада зарад неге детета(3)“, „обезбеђивање услова да жена током трудноће као и након враћања на посао после одсуства не изгуби посао (7)“ и др.).

Анализом свих наведених прописа може се закључити да и даље постоји неједнак третман жена које самостално обављају делатност или раде по основу неког од уговора ван радног односа у односу на запослене жене, а који представља повреду члана 21. који прописује да су пред Уставом^[17] и законом сви једнаки, као и члана 63. став 2. Устава којим је прописано да Република Србија подстиче родитеље да се одлуче на рађање деце у чему им помаже, као и члана 66. став 1. и 2. Устава којим је прописано да породица, мајка, самохрани родитељ и дете у Републици Србији уживају посебну заштиту, у складу са законом, као и да се мајци пружа посебна подршка и заштита пре и после порођаја. Повереник указује и на одредбе члана 18. Устава којим је уређена непосредна примена зајемчених права. Овим чланом је прописано да се људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно примењују (став1). Уставом се јемче, и као таква, непосредно се примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима. Законом се може прописати начин остваривања ових права само ако је то Уставом изричито предвиђено или ако је то неопходно за остварење појединог права због његове природе, при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајемченог права (став 2. истог члана). Одредбе о људским и мањинским правима тумаче се у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандардима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција које надзиру њихово спровођење (став 3. истог члана).

Чланом 60. Устава прописанао је да се јемчи право на рад, у складу са законом (став 1), да свако има право на слободан избор рада (став 2), да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места (став3). Свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа. Нико се тих права не може одрећи (став 4. истог члана). Женама, омладини и инвалидима омогућују се посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (став 5. истог члана).

Подсећамо и на Конвенцију о једнаким могућностима и третману за раднике и раднице (радници са породичним обавезама) број 156 из 1981. године  примењује се на раднике и раднице који имају обавеза према деци коју издржавају и када им те обавезе ограничавају могућност да се економски ангажују и напредују. Државе чланице су се обавезале да као циљ националне политике поставе могућност да ова лица искористе сва права из радног односа без дискриминације.

Конвенцијом о заштити материнства Међународне организације рада бр. 183. из 2000. године  прописана је обавеза сваке чланице да усвоји мере како би обезбедила да материнство не буде извор дискриминације у области радних односа.

Акционим планом за поглавље 19 које се односи на социјалну политику и запошљавање предвиђено је изједначавање статуса мајки ангажованих по уговорима ван радног односа са мајкама ангажованим по уговорима о радном односу. Планом је предвиђено усклађивање Закона о раду са Директивом Савета 92/85/ЕЕЗ од 19. октобра 1992. године о увођењу мера за подстицање побољшања безбедности и здравља на раду трудница, породиља или дојиља, у погледу примене свих одредби Директиве на друге радно ангажоване жене, како би се заштитиле не само запослене, већ све радне жене ангажоване по уговору ван радног односа или другом основу.

У Редовном годишњем извештају о стању у области заштите равноправности за 2023. годину[18] Повереник је дао и општу препоруку мера за унапређења равноправности Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Министарству привреде, Министарству пољопривреде, шумарства и водопривреде, Министарству за бригу о селу, НСЗ, јединицама локалне самоуправе и територијалне аутономије, послодавцима. У препоруци је наведено да је потребно активним мерама и субвенцијама подстицати запошљавање жена, развој женског предузетништва и пољопривредних газдинстава, остваривање равноправности у приступу радним местима, једнаким зарадама, условима за напредовање, као и уравнотеженију заступљеност жена на руководећим местима и органима управљања. Анализирати ефекте предузетих мера на нивоу локалне заједнице и унапређивати их у односу на постигнуте резултате.

У Посебном извештају Повереника о дискриминацији у области рада и запошљавања[19] указано је да је најчешћа је вишеструка дискриминација жена на тржишту рада по основу пола и брачног и породичног статуса као личних својстава. У извештају је наведено да родни јаз на тржишту рада опстаје упркос поклањању пажње овом проблему у националним стратегијама у области запошљавања и родне равноправности.^[20] У периоду спровођења Акционог плана, удео жена међу предузетницима се незнатно повећао (са 26% 2011. године на 34% 2017. године). Међутим, највећи део женског предузетништва вођен је неопходношћу да се самостално запосле суочене са препрекама на тржишту рада, а не због добрих пословних ресурса, што умањује шансу женским предузећима да постану одржива и успешна. Родни јаз у зарадама опстаје иако није тако висок као у неким другим земљама.^[21] У овом извештају је наведено да су мере за повећање запослености, предузетништва и пољопривредне активности део системских услова који омогућавају економско оснаживање жена, али да се само делимично могу приписати спровођењу овог акционог плана, јер потичу из ранијег периода реформе политика запошљавања, социјалног укључивања и родне равноправности.

Имајући у виду све наведено, Повереник сматра да је ради изједачавања положаја жена које се самозапошљавају, односно које самостално обављају делатност или су ангажоване по основу уговора ван радног односа са женама које су запослене код послодавца, неопходно сагледати све релевантне прописе и извршити њихово усклађивање како би све жене које раде изједначиле тј. имале исти третман и иста права поводом истог животног догађаја – трудноће и порођаја.

[1] „Службени гласник РС“, бр. 22/09 и 52/21, члан 33. став 1. тачка 7, а у вези тачке 5.

[2] „Службени гласник РС“, бр. 113/17, 50/18, 46/21 – Одлука УС, 51/21 – Одлука УС, 53/21 – Одлука УС, 66/21, 130/21, 43/23 – Одлука УС и 62/23, 11/24 – Одлука УС и 79/24

[3] Одлука УС број ИУз-299/2018 од 1.02.2023. стр.7

[4] Више на: http://www.ustavni.sud.rs/page/view/149-102933/saopstenje-sa-16-sednice-ustavnog-suda-odrzane-22-decembra-2022-godine-kojom-je-predsedavala-snezana-markovic-predsednica-ustavnog-suda

[5] „Редован годишњи извештај Повереника за заштиту равноправности за 2022. годину“ – https://ravnopravnost.gov.rs/wp-content/uploads/2023/03/RGI-2022_15.3.pdf

[6] Prеdmet C-117/88 Dekker v Stichting Vormingscentrum voor Jonge Volwassenen Plus (1990) ECR I-3941

[7]file:///C:/Users/Poverenik%20403/Downloads/Finansijska%20analiza%20Predloga%20zakona%20o%20dopunama%20Zakona%20o%20radu_High%20Quality.pdf . Истраживање урађено 2022. године

[8]„Службени гласник РС“, бр. 36/11,99/11,83/14 – др.закон, 5/15,44/18,95/18,91/19 и 109/21

[9] „Службени гласник РС“, бр. 84/2004, 61/2005, 62/2006, 5/2009, 52/2011, 101/2011, 7/2012 – усклађени дин. изн., 8/2013 – усклађени дин. изн., 47/2013, 108/2013, 6/2014 – усклађени дин. изн., 57/2014, 68/2014 – др. закон, 5/2015 – усклађени дин. изн., 112/2015, 5/2016 – усклађени дин. изн., 7/2017 – усклађени дин. изн., 113/2017, 7/2018 – усклађени дин. изн., 95/2018, 4/2019 – усклађени дин. изн., 86/2019, 5/2020 – усклађени дин. изн., 153/2020, 6/2021 – усклађени дин. изн., 44/2021, 118/2021, 10/2022 – усклађени дин. изн., 138/2022, 6/2023 – усклађени дин. изн., 92/2023, 6/2024 – усклађени дин. изн. и 94/2024)

[10] „Службени гласник РС“, бр. 25/19 и 92/23

[11] „Службени гласник РС”, бр. 24/01, 80/02, 80/02 – др. закон, 135/04, 62/06, 65/06 – исправка, 31/09, 44/09, 18/10, 50/11, 91/11 – Одлука УС, 7/12 – усклађени дин. изн., 93/12, 114/12 – Одлука УС, 8/13 – усклађени дин. изн., 47/13, 48/13 – исправка, 108/13, 6/14 – усклађени дин. изн., 57/14, 68/14 – др. закон, 5/15 – усклађени дин. изн., 112/15, 5/16 – усклађени дин. изн., 7/17 – усклађени дин. изн., 113/17, 7/18 – усклађени дин. изн., 95/18, 4/19 – усклађени дин. изн., 86/19, 5/20 – усклађени дин. изн., 153/20, 156/20 – усклађени дин. изн., 6/21 – усклађени дин. изн., 44/21, 118/21, 132/21 – усклађени дин. изн., 10/22 – усклађени дин. изн., 138/22, 144/22 – усклађени дин. изн., 6/23 – усклађени дин. изн., 92/23, 116/23 – усклађени дин. изн., 6/24 – усклађени дин. изн. и 94/24

[12] „Службени гласник РС“, бр. 34/03, 64/04 – одлука УСРС, 84/04 – др. закон, 85/05, 101/05 – др. закон, 63/06 – одлука УСРС, 5/09, 107/09, 101/10, 93/12, 62/13, 108/13, 75/14, 142/14, 73/18, 46/19 – Одлука УС, 86/19, 62/21, 125/22, 138/22, 76/23 и 94/24

[13] „Службени гласник РС“, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14, 13/17-Одлука УС, 113/17 и 95/18 – Аутентично тумачење

[14] file:///C:/Users/Poverenik%20403/Downloads/Finansijska%20analiza%20Predloga%20zakona%20o%20dopunama%20Zakona%20o%20radu_High%20Quality.pdf .

[15] „Службени гласник РС“, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14, 13/17 – одлука УС, 113/17 и 95/18 – аутентично тумачење

[16] „Сл.гласник РС“, бр. 25/18-16 https://aler.rs/files/STRATEGIJA_PODSTICANJA_RADJANJA.pdf

[17] „Службени гласник РС“,  бр. 98/06,  115/21 и 16/22

[18] https://ravnopravnost.gov.rs/wp-content/uploads/2024/03/RGI-2023.pdf

[19] https://ravnopravnost.gov.rs/wp-content/uploads/2023/03/12-19.pdf

[20] Финални извештај евалуације Акционог плана за спровођење Националне стратегије за родну равноправност Републике Србије, СеЦонс – група за развојну иницијативу, 2018, доступно на интернет адреси: https://www.secons.net/files/publications/99-publication.pdf

[21] Исто, стр. 30

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић

19-25 Иницијатива Министарству за бригу о породици и демографију за изједначавање предузетница и жена које раде по уговору са запосленим женама код послодавца током трудноће и порођаја