бр. 021-01-130/2021-02      датум: 8.4.2021

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности^[1] да прати спровођење закона који се тичу забране дискриминације и препоручује органима јавне власти и другим лицима мере за остваривање равноправности, Повереник за заштиту равноправности упућује Министарству просвете, науке и технолошког развоја

ПРЕПОРУКУ МЕРА ЗА ОСТВАРИВАЊЕ РАВНОПРАВНОСТИ

Повереник за заштиту равноправности препоручује Министарству просвете, науке и технолошког развоја:

– да у сарадњи са надлежним заводом и Институтом за јавно здравље размотри могућност одржавања наставе у школама у складу са одговарајућим мерама заштите против ширења заразне болести COVID-19 изазване вирусом SARS-CoV-2, како би се сваком детету пружиле једнаке могућности за остваривање права на квалитетно образовање посебно имајући у виду положај деце са инвалидитетом, ромске деце, деце из неформалних насеља, социјално угрожене деце, деце којој није доступан или је теже доступан интернет и/или техничка средства за реализацију наставе, деце смештене у установама, као и друге деце из угрожених група.

Министарство просвете, науке и технолошког развоја обавестиће Повереника за заштиту равноправности о мерама у циљу спровођења ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема препоруке мера за остваривање равноправности.

Против ове препоруке мера за остваривање равноправности у складу са законом није допуштена жалба, нити било које друго правно средство.

О б р а з л о ж е њ е

Поверенику за заштиту равноправности обраћају се организације цивилног друштва као и родитељи деце изражавајући забринутост и истичући да је онлајн настава недовољна, да су деца изгубила радне навике, као и да не похађају наставу већ да се „кликом“ пријаве да су присутни, а онда не прате наставу или проводе време ван куће (на улици, у кафићима, спортским објектима) или играју игрице. Нарочито указују на проблеме ученика и ученица осмог разреда који се раније распуштају и имају завршни испит. Поред тога родитељи деце са инвалидитетом наводе да се приликом доношења нових мера у циљу заштите и сузбијања коронавируса није имало довољно слуха за децу са аутизмом у погледу коришћења услуге дневног боравка при школама, те да у ситуацијама када дневни боравци не раде долази до наглих промена устаљених навика деце којој је ова рутина од  великог значаја. Организације цивилног друштва су указале да једну од најзначајнијих препрека представља недовољна обученост наставника за коришћење онлајн платформи и алата за учење., као и да испреплетена скраћена онлајн и редовна настава, у неким случајевима ствара дисконтинуитет у образовању и утиче на испуњеност предвиђених планова и програма. Такође је наведено да су градиво и обавезе остали недовољно усаглашени, ученици нису добијали адекватне материјале и подршку приликом савладавања градива, док су наставници преоптерећени понављањем градива и ваншколском комуникацијом са ученицима и родитељима. Даље је наведено да велики проблем представља укљученост ученика из осетљивих група у образовни систем и нови модел наставе на даљину, пре свега деце из неформалних насеља и деце корисника центара за смештај миграната и тражилаца азила. Деца која живе у неформалним насељима често нису у могућности да прате наставу из разлога што немају струју или немају приступ интернету. У допису су навели да подаци показују да свега 64,4% домаћинстава у Србији поседује рачунар или таблет, док приступ интернету нема 25% ромских домаћинстава, док само 26,4% ромских домаћинстава поседује рачунар или таблет. Даље је наведено да настава за децу са потешкоћама у развоју није организована у свим школама у току трајања ванредног стања, док сваки седми ученик није могао да похађа наставу по индивидуалном образовном плану за време трајања ванредног стања. Посебно су истакли да је деци са потешкоћама у развоју, која живе у институцијама онемогућен приступ образовању јер су од почетка пандемије наведене иснтитуције увеле посебан режим рада у циљу спречавања ширења болести Ковид-19. Сматрају да исти квалитет образовања није пружен за свако дете у Републици Србији, при чему истичу да су се средње и школе високог образовања лакше прилагодиле новим условима наставе.

Чланом 21. Устава Републике Србије^[2] забрањена је свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, тако што је дискриминација дефинисана као свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу и чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима.

Република Србија је 1990. године ратификовала Конвенцију о правима детета^[3], и признала право на образовање на основу једнаких могућности. Одредбом члана 29. став 1. ове конвенције дефинисани су циљеви образовања тако што је прописано да образовање детета треба да буде усмерено на свеобухватан развој пуног потенцијала детета, уз развијање поштовања људских права, појачан осећај идентитета и припадности и његову или њену социјализацију и интеракцију са другима и са окружењем.

Комитет за права детета донео је и Коментар бр. 9. који се односи на права детета са сметњама у развоју, у којем се наводи да држава треба да предузме одговарајуће мере ради спречавања сваке дискриминације деце, укључујући и на основу сметњи у развоју. Комитет посебну пажњу поклања инклузивном образовању, те наводи да оно треба да буде циљ образовања деце са сметњама у развоју. Начин и облик укључивања треба да буду диктирани индивидуалним образовним потребама детета, јер образовање неке деце са сметњама у развоју захтева врсту подршке коју није лако пронаћи у редовном школском систему.

Затим, Конвенција о правима особа са инвалидитетом^[4] у чланом 7. прописује да ће државе предузети све неопходне мере да се деци са инвалидитетом обезбеди да равноправно са другом децом, у пуној мери, уживају сва људска права и основне слободе. Чланом 24. Конвенције је прописано да државе признају право особа са инвалидитетом на образовање, и да им у остваривању овог права без дискриминације и на основу једнаких могућности, државе обезбеђују инклузивни систем образовања на свим нивоима. Истим чланом је прописано да ће, у остваривању права на образовање, државе обезбедити да особе са инвалидитетом не буду искључене из система општег образовања на основу инвалидитета, да деца са инвалидитетом не буду искључена из слободног и обавезног основног или средњег образовања, као и да особе са инвалидитетом имају приступ инклузивном, квалитетном и слободном основном и средњем образовању, равноправно са другима у заједници у којој живе.

У Националној статегији за младе за период од 2015. до 2025. године^[5] је наглашено да је поред стицања квалификације, основни циљ образовања стицање квалитетних знања, вештина и ставова за лично остварење и развој, инклузију и запослење и стицање и развијање основних компетенција.

Социјално укључивање Рома и Ромкиња препознато је као један од приоритета Владе Република Србијате у кључним стратешким документима. У Стратегији за социјално укључивање Рома и Ромкиња за период од 2016. до 2025. године^[6] у делу: „Образовање“ наведено да је образовање неопходан предуслов како за излазак из сиромаштва, које је препознато као преовлађујући проблем ромске националне мањине, тако и за пуно друштвено укључивање Рома и Ромкиња. Такође, инклузивно образовање треба да буде флексибилно тако да се може прилагодити друштвеним променама и потребама групе и појединца. Нижи квалитет образовања за ромску децу, сегрегација у образовању представљају видове кршења права на образовање и дискриминацију ромске деце у односу на остатак популације. Значајан број деце живи у лошим стамбеним условима, сегрегисаним насељима која су удаљена од важних друштвених ресурса (здравствени, образовни, културни, спортски), у условима сиромаштва и са родитељима који имају низак ниво образовања и нису запослени. Услед тих околности родитељи нису у могућности да обезбеде деци исте подстицаје за рани развој и учење као други родитељи (развојно подстицајне играчке и књиге, развојно подстицајне активности).

Препоруком CM/Rec(2015)3 Комитета министара Савета Европе за приступ младих социјалним правима^[7], препоручено је да се у обзир узму посебне околности и баријере које онемогућавају приступ образовању које имају млади људи чије породице воде номадски начин начин живота или имају статус избеглице или тражиоца азила у развоју образовне стратегије и политике.

Чланом 7. Уредбе о мерама за спречавање и сузбијање заразне болести COVID-19[8] прописано је да извођење наставе у просторијама средњих и основних школа и непосредног рада установа предшколског васпитања и образовања и ученичког и студентског стандарда, као и извођење предавања, вежби, семинара и сличних облика рада са студентима у просторијама високошколских установа врши се у складу са инструкцијама и препорукама Министарства просвете, науке и технолошког развоја и надлежног завода, односно института за јавно здравље.

Охрабрују налази појединих студија да није уочено тако брзо ширење корона вируса међу децом у школама у којима се практикује ношење маски и примењују остале мере опреза, на шта указују поједини стручњаци и спроведене студије.[9]

У бројним публикацијама је поводом здравствене кризе изазване коронавирусом посебно указивано на положај група у ризику. Као посебан проблем се издваја праћење наставе онлајн, као и обезбеђивање приступа образовним системима и програмима свим младима на равноправној основи, укључујући и најсиромашније ученике и студенте који немају приступ струји и интернету или им недостаје техничка подршка, као и све оне којима је неопходна додатна подршка и помоћ у учењу.[10]

Поред тога пракса Повереника је указала на проблем остваривања услуга подршке деци са инвалидитетом. Тако се Поверенику у току 2020. године обратио један број грађана притужбама због дискриминације деце у области образовања указујући на проблеме деце са инвалидитетом и сметњама у интелектуалном развоју у вези проблема око остваривања права на предшколско или школско образовање и праћење онлајн наставе јер им није омогућено коришћење услуге личног пратиоца. У релевантним истраживањима је указано да млади са инвалидитетом могу бити изложени ризику искључења из образовања ако програми учења на даљину нису доступни, или немају помоћне уређаје који би омогућили учешће и прилагођавање потребама учења, као и да особе са инвалидитетом могу бити изложене прекиду кућних, друштвених и социјалних услуга и подршке.[11]

Промењени услови током епидемије су такође довели и до промењених услова рада како деце тако и родитеља, што је довело до повећања терета бриге о деци на страни родитеља. Ово се додатно мултипликује у оним породицама које се суочавају са недостатком животног простора, као и онда када родитељи, разумљиво, немају довољно времена и/или знања и капацитета да помогну деци у савладавању школског градива.

Повереник је свестан чињенице да је актуелна здравствена криза изазвана пандемијом болести COVID-19, пре свега показала потребу успостављања баланса између обезбеђивања јавног здравља, остваривања људских права и умањења различитих последица које је ова криза изазвала. С тим у вези, Повереник уважава напоре Министарства да се обезбеди континуитет наставе и последице пандемије по образовање сведе на најмању могућу меру.

Имајући све наведено у виду, као и тренутну ситуацију и постепено попуштање уведених мера, Повереник за заштиту равноправности, поступајући у складу са чланом 33. тачка 9. Закона о забрани дискриминације, упућује препоруку мера за остваривање равноправности Министарству просвете, науке и технолошког развоја да размотри могућност измене режима наставе, односно да сагледа поновно одржавање наставе у школама.

[1] „Службени гласник РСˮ, број 22/09, члан 33. тaчка  9.

[2] Устав Републике Србије („Службени гласник РС“, број 98/06)

[3] Закон о ратификацији Конвенције Уједињених нација о правима детета („Службени лист СФРЈ – Међународни уговори”, број 15/90 и „Службени лист СРЈ – Међународни уговори”, бр. 4/96 и 2/97)

[4] Закон о потврђивању Конвенције о правима особа са инвалидитетом („Службени глaсник РС – Meђунaрoдни угoвoри”, број 42/09)

[5] „Службени гласник РС“, бр. 22/15

[6] „Службени гласник РС“, бр. 26/16

[7]  доступно на https://rm.coe.int/168066671e

[8] „Службени гласник РС“, бр. 151/20, 152/20, 153/20, 156/20, 158/20, 1/21, 17/21, 19/21, 22/21, 29/21 и 34/21

[9] https://rs.n1info.com/zdravlje/studija-cdc-u-skolama-nije-uoceno-brzo-sirenje-koronavirusa-medju-decom/

[10] Редован годишњи извештај Повереника за заштиту равноправности за 2020, годину, стр. 134, доступно на: https://ravnopravnost.gov.rs/rs/izvestaji/,

[11] COVID-19 Response: Considerations for Children and Adults with Disabilitie, UNICEF, доступно на интернет страници: https://www.unicef.org/disabilities/files/COVID-19_response_considerations_for_people_with_disabilities_190320.pdf

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

Бранкица Јанковић

Прeпoрукa мeрa Mинистaрству прoсвeтe, нaукe и тeхнoлoшкoг рaзвoja пoвoдoм oдржaвaњa нaстaвe у шкoлaмa