бр. 07-00-103/2024-02 датум: 19. 7. 2024. године
Поступајући у оквиру законом прописане надлежности[1] да прати спровођење закона који се тичу забране дискриминације и упућује препоруке мера органима јавне власти и другим лицима за остваривање равноправности и заштите од дискриминације, Повереник за заштиту равноправности упућује Центру за социјални рад АА
ПРЕПОРУКУ МЕРА ЗА ОСТВАРИВАЊЕ РАВНОПРАВНОСТИ И ЗАШТИТУ ОД ДИСКРИМИНАЦИЈЕ
Повереник за заштиту равноправности препоручује Центру за социјални рад АА:
– да предузме све мере из своје надлежности у циљу пружања услуга социјалне заштите породици Б, које су неопходне ради унапређивања породичних односа, вештина и родитељских компетенција и стварања безбедног и сигурног окружења како би се убрзао евентуални повратак деце у породицу;
– да након евентуалног повратка деце у породицу, заједно са другим службама у локалној заједници и члановима породице предузме потребне мере из своје надлежности у циљу оснаживања породице како би се предупредиле и/или отклониле околности због којих би деца поново могла да буду измештена из породице;
– да приликом доношења одлуке о измештању деце из породице порекла, имовно стање, односно, материјална угроженост породице ни у ком случају не буде преовлађујући критеријум за смештај деце у породични смештај.
Центар за социјални рад АА ће обавестити Повереника за заштиту равноправности о предузетим мерама у циљу спровођења ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема препоруке мера за остваривање равноправности.
Против ове препоруке мера за остваривање равноправности није допуштена жалба нити било које друго правно средство, јер се њоме не одлучује о правима и обавезама правних субјеката.
Образложење
Поверенику за заштиту равноправности обратила су се удружења Војвођански ромски центар Стари Бановци и Европски центар за права Рома поводом поступања Центра за социјални рад АА, које је резултирало одузимањем петоро деце из ромске породице Б. из … Удружења су навела да Центар за социјални рад АА измештање деце из породице Б. у хранитељске породице оправдава сиромаштвом породице Б. Указано је да се отац деце (Б.Б.) налази на издржавању казне затвора и да се о деци старала мајка В.Б, као и да су измештена деца различитог узраста: девет, седам, три и четири године, као и беба од два и по месеца. У допису је наведено да ромска национална мањина недвосмислено представља најсиромашнију друштвену групу у Србији, и да уружења исказују сумњу да је сиромаштво породице Б. повод за измештање деце из биолошке породице, као и да поступак Центра за социјални рад АА представља кршење принципа равноправности и адекватне социјалне заштите. Наводе да „одузимање деце из породице“ мора бити последња мера, примењена само када су исцрпљене све алтернативе које би обезбедиле детету сигурност и добробит. У обраћању Поверенику су истакли да је улога центра за социјални рад управо да помогне људима који се нађу у лошим социоекономским ситуацијама. Додају и да имају сазнања да су деца редовно вакцинисана и да похађају школску наставу. Даље је наведено да је захваљујући ангажовању координатора за ромска питања …, убрзо организован састанак председника општине АА, директорке Центра за социјални рад и координатора за ромска питања на којем је договорено да ће се деца вратити мајци, након адаптације куће у којој живе, а које ће финансирати општина АА.
Центар за социјални рад АА је дописом број 551-…/20240 од … 2024. године обавестио Повереника за заштиту равноправности да су В. Б. и Б. Б. у брачној заједници стекли петоро деце – … (2015. годиште), … (2017. годиште), … (2020. годиште), … (2021. годиште) и … (2023. годиште), као и да ЦСР АА прати функционисање породице Б. од 7. јула 2023. године када их је Основно јавно тужилаштво у … обавестило да је малолетна … ударила старију жену због чега је било потребно извршити процену да ли је малолетница занемарена од родитеља. Даље је наведено да је породица ромског порекла, потпуна, ниског социоекономског и образовног статуса, као и да су чланови проширене породице у локалној заједници препознати као лица склона асоцијалном понашању. Наведено је да се Б. Б. тренутно налази на издржавању казне затвора, као и да В. Б. није похађала школу, да је неписмена, без занимања и стручне спреме, да слабо говори и разуме српски језик. Наведено је да се породица издржава од новчане социјалне помоћи и дечијег додатка, као и да су усмерени на остваривање минималних животних потреба. Даље је наведено да је Г.Г, мајка Б. Б, живела са В. Б. и помагала јој у бризи око деце, као и да је В.Б. „у складу са минималним родитељским вештинама задовољавала потребе деце“ уз подршку Г. Г, а да се Г. Г. одселила из … Даље је наведено: „Често су се обраћали Центру за помоћ, те је Центар пружао помоћ у виду једнократних новчаних помоћи, одеће и обуће за децу, у сарадњи са Црвеним крстом пружао помоћ у пакетима, у сарадњи са Канцеларијом за смањење сиромаштва одобравао новчана средства за куповину огрева, хране у продавници. Стручни радници су водили В. Б. на гинеколошке прегледе, организован је превоз за В. Б. и њено дете до … болнице, због прегледа. Након што се Г. Г. одселила, В. Б. је остала сама са децом и није адекватно могла да се брине о потребама деце, о образовним потребама, здравственим потребама, да им осигура безбедност.“ Даље је наведено да су 27. фебруара 2024. године стручни радници обавили кућну посету и затекли В. Б. са старијим ћеркама испред куће; да су деца била боса, трчала су поред отвореног шахта, секире и тестере које су стајале на стази, са сечивом окренутим на горе; да је двориште пуно отпада, срче од огледала и других предмета потенцијално опасних по безбедност деце. „В. Б. је викала на упозорење стручних радника да уклони секиру и тестеру, узела је секиру и бацила у шибље, у дворишту без правца. Викала је на стручне раднике и на децу.“ Наведено је да је беба била у кући, у просторији пуној дима од пећи, која се ложи у кући, сама, покривена ћебетом преко главе, да девојчице … и … похађају први разред основне школе, али нередовно, као и да … није похађала предшколско образовања због чега јој је одложен полазак у први разред. Наведено је и да најмлађе дете нема регулисану здравствену књижицу, „а В. Б. не може то да обави“, да В. Б. нема подршку сродника, као и да је одбила предлог стручних радника да се деца измесе у хранитељску породицу „док она не буде у могућности да се брине о њима“.
У извештају Центра за социјални рад је даље наведено да „деца често остају без надзора одрасле особе, тј. мајке, у неадекватним условима потенцијално опасним по безбедност деце, а најстарије ћерке не похађају редовно школу, те им је ускраћено право на образовање. Деци су у породици мајке угрожени здравље и безбедност, те ускраћена права на образовање и здравствену заштиту.“ Наведено је да, с обзиром да „В. Б. није у могућности да самостално адекватно брине о деци, да задовољава њихове потребе и да брине о њиховој безбедности и пружа адекватан надзор“, стручни сарадници су донели одлуку да је најбољи вид заштите за децу да се сместе у хранитељске породице, што је и учињено 28. фебруара 2024. године. Даље је наведено да је сачињен план услуга са задацима које би мајка требало да испуни како би се деца вратила у примарну породицу. „Пред мајку су постављени задаци – стварање безбедног и уредног стамбеног простора за децу, да осигура да у простору сви предмети, који су потенцијално опасни по безбедност, буду ван домашаја деце, да В. Б. има подршку и помоћ од стране поуздане особе, одлазак код психијатра, да обезбеди редовно похађање школе и здравствену заштиту за децу, да сарађује да стручним радницима Центра. Стручни радници ЦСР АА ће наставити саветодавни рад са мајком, оснаживање мајке, и предузимати мере из своје надлежност, у складу са најбољим интересом деце.“
Повереник за заштиту равноправности најпре указује на релевантне правне прописе у области заштите права детета и заштите од дискриминације.
Устав Републике Србије[2] у члану 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. Одредбом члана 66. прописано је да породица, мајка, самохрани родитељ и дете у Републици Србији уживају посебну заштиту, у складу са законом.
Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације[3], који у члану 4. прописује да су сви једнаки и уживају једнак положај и једнаку правну заштиту, без обзира на лична својства, те да је свако дужан да поштује начело једнакости, односно забрану дискриминације. Одредбом члана 22. прописано је да свако дете, односно малолетник има једнака права и заштиту у породици, друштву и држави, без обзира на његова или лична својства родитеља, старатеља и чланова породице.
Република Србија је 1990. године ратификовала Конвенцију о правима детета[4], а један од њених општих принципа је принцип недискриминације. Право на недискриминацију обавезује државу потписницу да сва права гарантована Конвенцијом, обезбеди сваком детету без икакве дискриминације и без обзира на расу, боју коже, пол, језик, вероисповест, политичко или друго уверење, национално, етничко или социјално порекло, имовинско стање, инвалидитет, рођење или други статус детета, његових родитеља или законских старатеља. Најбољи интереси детета су један од принципа Конвенције, који треба да буде од првенственог значаја у свим активностима које се тичу деце. Одредбом члана 9. Конвенције стране уговорнице су се обавезале да дете не буде одвојено од својих родитеља против њихове воље, осим када надлежне власти, уз судски надзор, одреде у складу са важећим законом и поступком, да је такво одвајање неопходно у најбољем интересу детета. Таква одлука може бити неопходна у одређеном случају, као нпр. ако родитељи злостављају или занемарују дете или живе одвојено па се мора донети одлука о месту становања детета.
Смернице УН за алтернативно старање о деци[5] препознају да је породица темељна основа друштва и природна средина за развој, добробит и заштиту деце, због чега треба првенствено уложити напоре да се детету омогући да остане или се врати на старање својим родитељима или, у одговарајућим случајевима, другим члановима уже породице, као и да држава треба да осигура да породице у својој улози старатељства имају приступ одговарајућим облицима подршке. У Смерницама је наведено и да издвајање детета из породице треба посматрати као последњу меру којој се прибегава и, кад год је то могуће, треба да буде привремена и да траје што је могуће краће. Такође, истакнуто је да финансијско и материјално сиромаштво или услови, директно и искључиво повезани са таквим сиромаштвом, никада не смеју бити једино оправдање за издвајање детета из родитељског старања, прихватање детета у систем алтернативне заштите или за спречавање његове реинтеграције, већ такву ситуацију треба посматрати као упозорење за пружање одговарајуће подршке породици. У поглављу под називом „Превенција потребе за алтернативном бригом“ наведено је да државе треба да спроводи делотворне мере за превенцију одрицања и напуштања деце те издвајања деце из њихових породица. Социјалне политике и програми треба да, између осталог, оснаже породице ставовима, вештинама, способностима и алатима који ће им омогућити да на одговарајући начин својој деци осигурају заштиту, бригу и развој.
Препорука Савета Европе о правима деце и социјалним услугама које су прилагођене деци и породицама[6] указује да би пружање социјалних услуга требало да осигура постојање окружења подршке за дете обезбеђујући одговарајући ниво и разноврсност услуга и ресурса неопходних за позитивно родитељство и снажење родитељских вештина, као и да одлуке о смештању детета ван његовог дома морају да се доносе на основу најбољег интереса детета. Избор заштите треба да одговара и садашњим и будућим потребама детета. Пружање социјалних услуга за децу и породице ради заштите угрожене деце требало би, између осталог, да уважава следећа начела: а) превенцију и рану интервенцију; б) партнерство са родитељима усредсређено на дете; ц) пажљиву процену потреба сваког појединачног детета у вези са факторима заштите (укључујући снагу), као и факторима ризика у друштвеном окружењу детета; д) спречавање поновне виктимизације детета.
Одредбом члана 4. Закона о социјалној заштити[7] прописано је да сваки појединац и породица којима је неопходна друштвена помоћ и подршка ради савладавања социјалних и животних тешкоћа и стварања услова за задовољење основних животних потреба имају право на социјалну заштиту, у складу са законом. Ставом 2. истог члана прописано је да се право на социјалну заштиту обезбеђују пружањем услуга социјалне заштите и материјалном подршком. Даље, одредбом члана 40. став 1. тачка 4. Закона прописано да је су саветодавно-терапијске и социјално-едукативне услуге – интензивне услуге подршке породици која је у кризи; саветовање и подршка родитеља, хранитеља и усвојитеља; подршка породици која се стара о свом детету или одраслом члану породице са сметњама у развоју; одржавање породичних односа и поновно спајање породице; саветовање и подршка у случајевима насиља; породична терапија; медијација; СОС телефони; активација и друге саветодавне и едукативне услуге и активности;
Чланом 41. Закона о социјалној заштити прописано је да је корисник права или услуга социјалне заштите појединац, односно породица која се суочава с препрекама у задовољавању потреба, услед чега не може да достигне или да одржи квалитет живота или која нема довољно средстава за подмирење основних животних потреба, а не може да их оствари својим радом, приходом од имовине или из других извора. Ставом 2. истог члана прописано је да је малолетно лице и пунолетно лице до навршених 26 година живота корисник права или услуга социјалне заштите када му је услед породичних и других животних околности, угрожено здравље, безбедност и развој, односно ако је извесно да без подршке система социјалне заштите не може да достигне оптимални ниво развоја.
Одредбом члана 9. став 1. Правилника о организацији, нормативима и стандардима рада центра за социјални рад[8] прописано је да је центар за социјални рад дужан да развија превентивне програме који доприносе задовољавању индивидуалних и заједничких потреба грађана, односно спречавању и сузбијању социјалних проблема у локалној заједници. Ставом 2. истог члана прописано је да се превентивно деловање у раду центра спроводи се реализовањем конкретних, тематски одређених и на циљне групе усмерених превентивних програма, док је ставом 3. прописано да превентивни програми треба да буду усмерени на појединце, породице у ризику и маргинализоване групе, њихово оспособљавање за продуктиван живот у заједници, одговорно родитељство и предупређење зависности од социјалних служби; спречавање настанка социјалних проблема, као што су: насиље у породици, преступништво младих, зависности од психо-активних супстанци и слично; развијање волонтерских капацитета у заједници; кампања усмерених ка јачању грађанске свести и одговорности за задовољавање заједничких потреба, препознавање и отклањање проблема у заједници. На крају, ставом 4. истог члана прописано је да се превентивне активности центра дефинишу кроз план превентивних активности и програме у оквиру годишњег оперативног плана активности.
Даље, одредбом члана 70. Правилника о организацији, нормативима и стандардима рада центра за социјални рад прописано је да се план услуга и мера за породицу са планом сталности за дете доноси у случају када се утврди потреба за даљим пружањем услуга и мера, по завршетку процеса процене, најкасније 60 дана од када је започет рад са корисником. Ставом 2. истог члана прописано је да план услуга и мера за породицу одређује и мере правне заштите у складу са надлежностима органа старатељства, ради правовременог, и са услугама социјалне заштите координисаног, спровођења. Даље, ставом 3. истог члана прописано је да приликом доношења плана услуга и мера за породицу и плана сталности за дете, центар ће заједно са другим службама у локалној заједници и члановима породице предузети разумне напоре да дете остане са родитељима, да се предупреде или отклоне околности због којих дете може да буде измештено из породице, или ће предузети све напоре да се стекну услови за повратак детета у породицу. Ставом 4. истог члана прописано је да у случајевима када није одговарајуће предузимати интервенције, мере и услуге за останак или повратак детета у породицу, центар ће образложити и документовати околности за такву одлуку, док је ставом 5. прописано да планирање услуга, мера и интервенција у случају из става 4. овог члана мора бити засновано на принципу најмање рестриктивног окружења и мора уважити захтев да дете узраста до седам година не може бити смештено у установу за смештај корисника без родитеља дуже од три месеца, осим уколико за то постоје здравствене индикације.
Повереник подсећа да је у циљу унапређења положаја деце и младих и подршке породици развијена услуга Породични сарадник[9] која има за циљ унапређење капацитета породице и то на начин да омогући безбедност и стабилне услове за раст, развој и добробит детета у његовом породичном окружењу. Наиме, услуга је намењена породицама са децом, са бројним и сложеним потребама, у којима постоји ризик за измештање деце или претња да ће се ризик појавити, као и породицама код којих се планира повратак детета у породицу, након мере издвајања из породице. Услуга породични сарадник пружа се у породици и њеном дому, њиховој заједници, реализацијом активности које, у складу са проценом и породичним планом, могу бити практична подршка, саветодавно-едукативне активности и активности заступања, посредовања и координације у заједници. Циљ рада породичног сарадника са сваком породицом је да, заједно са породицом, креира промену у функционисању породице, која ће омогућити добробит детета у породици и бити одржива.
Повереник је 2019. године упутио Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Препоруку мера за остваривање равноправности бр. 021-00-522/2019-02, којом је препоручио овом министарству да центрима за социјални рад укаже на обавезе које произлазе из Устава, ратификованих међународних докумената и закона које се односе на неопходност предузимања свих мера из њихове надлежности у циљу пружања подршке породицама у ризику од измештања деце из породице, те да алтернативно збрињавање деце центри за социјални рад организују тек када нису успели сви претходни напори да се раздвајање породице предупреди или када је издвајање евидентно у најбољем интересу здравља, добробити, развоја и/или безбедности детета. Поред тога препоручено је да Министарство предузме и друге мере из своје надлежности у циљу јачања услуга социјалне заштите и креирања нових услуга које су неопходне ради омогућавања детету да живи у породичном окружењу.
Такође, потребно је указати да је Повереник за заштиту равноправности државни орган у чијој је надлежности да спроводи поступак које се односе на акте дискриминације. Сагласно томе, предмет анализе увек је ограничен на утврђивање постојања дискриминације, на основу Закона о забрани дискриминације и других релевантних прописа који садрже антидискриминаторне одредбе. Утврђивање евентуалних повреда других закона и/или процедура приликом доношења одлука о измештању деце из породице порекла, исправности и законитости поступака процене детета и чланова породице и других мера из надлежности ЦСР, не спадају у надлежност Повереника за заштиту равноправности.
У свом допису удружења Војвођански ромски центар и Европски центар за права Рома су изразили сумњу да је сиромаштво породице Б. повод за измештање деце из биолошке породице. Анализом навода Центра за социјални рад АА не може се закључити да је социоекономски статус породице (једини) разлог измештања деце из породице. У допису је наведено да мајка, В. Б., има „минималне родитељске вештине“ и да, од како је остала сама са децом јер се свекрва Г. Г. одселила а отац деце је на издржавању казне затвора, „В. Б. није у могућности да самостално адекватно брине о деци, да задовољава њихове потребе и да брине о њиховој безбедности и пружа адекватан надзор“. Даље је наведено да су стручна лица центра, прилико кућне посете 27. фебруара 2024. године, затекла децу у небезбедним условима (поред отворене шахте, са секиром и тестером које су биле доступне деци), да су деца била боса на дворишту, да је најмлађе дете (од 2, 5 месеца) било у кући без надзора, са много дима из пећи, као и да није имало здравствену књижицу, а да најстарије девојчице (девет и седам година) не иду редовно у школу.
Даљом анализом дописа Центра за социјални рад АА, уочено је да је Центар пружао породици Б. помоћ у виду једнократних новчаних помоћи, одеће и обуће за децу, у сарадњи са Црвеним крстом пружао помоћ у пакетима, у сарадњи са Канцеларијом за смањење сиромаштва одобравао новчана средства за куповину огрева, хране у продавници, стручни радници су водили В. Б. на гинеколошке прегледе, организован је превоз за В. Б. и њено дете до … болнице, због прегледа. Иако је Центар навео да су деца измештена из породице због тога што мајка није могла да брине о потребама деце, „образовним потребама, здравственим потребама, да им осигура безбедност“, породици, бар по наводима Центра, није пружена другачија подршка изузев материјалне подршке. Центар није навео, а ни доставио доказе да је В. Б. односно породици Б, пружена нека подршка и саветодавно-терапијских и социјално-едукативних социјалних услуга. Такође, у допису Центра је наведено да прати функционисање породице Б. од 7. јула 2023. године, као и да су деца издвојена из породице 28. фебруара 2024. године након кућне посете, односно седам месеци од када Центар прати функционисање породице. У допису Центра за социјални рад АА је, између осталог, наведено да је сачињен план услуга са задацима које би мајка требало да испуни како би се деца вратила у примарну породицу: „Пред мајку су постављени задаци – стварање безбедног и уредног стамбеног простора за децу, да осигура да у простору сви предмети, који су потенцијално опасни по безбедност, буду ван домашаја деце, да В. Б. има подршку и помоћ од стране поуздане особе, одлазак код психијатра, да обезбеди редовно похађање школе и здравствену заштиту за децу, да сарађује да стручним радницима Центра. Стручни радници ЦСР АА ће наставити саветодавни рад са мајком, оснаживање мајке, и предузимати мере из своје надлежност, у складу са најбољим интересом деце.“
Повереник подсећа да домаћи и међународни правни прописи садрже одредбе које налажу надлежним органима да, у складу са могућностима државе, предузму потребне мере и помогну родитељима да детету/деци обезбеде право на адекватан животни стандард, те да увек приликом одлучивања имају на уму значај одрастања детета уз родитеље и обезбеде сву могућу помоћ подршку породицама да испуњавају своје одговорности према детету/деци. Стога је неопходно да надлежни органи, у сваком конкретном случају, размотре све расположиве могућности и да оснаже родитеља/е да испуњавају обавезе према детету и на тај начин отклоне узроке евентуалне одлуке о напуштању детета. Тек након што буду исцрпљени сви механизми који стоје на располагању надлежним органима, може се донети одлука о издвајању детета из породице порекла.
Повереник поново указује и на став Смерница Уједињених нација за алтернативно старање о деци да финансијско и материјално сиромаштво или услови, директно и искључиво повезани са таквим сиромаштвом, никада не смеју бити једино оправдање за издвајање детета из родитељског старања, већ такву ситуацију треба посматрати као упозорење за пружање одговарајуће подршке породици. Дакле, пре одузимања детета, потребно је претходно предузети све напоре у циљу јачања, односно креирање нових услуга социјалне заштите, ради омогућавања живота у породичном окружењу и унапређивања стања у погледу права детета.
Имајући у виду наведено, Повереник за заштиту равноправности, сагласно члану 33. тачка 9. Закона о забрани дискриминације, упућује препоруку Центру за социјални рад АА уз обавезу обавештавања о предузетим мерама у року од 30 дана од дана пријема препоруке мера за остваривање равноправности.
[1] Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС“, број 22/09), члан 33. тaч. 9.
[2] Устав Републике Србије („Службени гласник РС“, број 98/06 и 115/2021)
[3] „Службени гласник РС“, број 22/09 и 52/2021
[4] Закон о ратификацији Конвенције УН о правима детета („Службени лист СФРЈ – Међународни уговори“, бр. 15/90 и „Службени лист СРЈ – Међународни уговори“, бр. 4/96 и 2/97)
[5] Резолуција Генералне скупштине УН 64/142, Смернице УН за алтернативно старање о деци, јун 2009.
[6] Препорука CM/Rec (2011)12 Комитета министара државама чланицама о дечјим правима и социјалним услугама прилагођеним деци и породицама; доступно на https://rm.coe.int/16806bf095
[7] „Службени гласник РС“, број 24/11 и 117/2022 – одлука УС
[8] „Службени гласник РС“, бр. 59/2008, 37/2010, 39/2011 – др. правилник, 1/2012 – др. правилник, 51/2019, 12/2020 и 83/2022
[9]http://www.zavodsz.gov.rs/sr/podru%C4%8Dje-delovanja/unapre%C4%91enje-mera-socijalne-za%C5%A1tite/unapre%C4%91enje-polo%C5%BEaja-dece-i-mladih-i-podr%C5%A1ka-porodici/porodi%C4%8Dni-saradnik/
ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ
Брaнкицa Jaнкoвић
134-24 Препорука мера ЦСР због измештања деце из сиромашних породица 
