бр. 07-00-623/2023-02  датум: 11.3.2024.

МИШЉЕЊЕ

Мишљење је донето у поступку поводом притужбе коју је поднела Фондација А. А. против Самосталне поликлинике Б. Б. због дискриминације на основу здравственог стања. Удружење је обавестилo Повереника за заштиту равноправности о намери да, у складу са чланом 46. став 4. Закона о забрани дискриминациј, спроведе ситуационо тестирање „потенцијалне дискриминације лица која живе са HIV-ом, у области пружања здравствене заштите“, како би неспоредно проверили да ли запослени у медицинским установама приликом пружања својих услуга поштују правила о забрани дискриминације У притужби је наведено да је тестер позвао телефоном поликлинику Б. Б. и тражио заказивање термина за гастроскопију са анестезијом, и да му је запослена у поликлиници заказала термин и да је након што је обавестио да је особа са HIV+ статусом добио одговор од запослене „морам да проверим са доктором, можда нисте за овде“. Даље је наведено да га је непосредно након тога запослена обавестила „да интервенција не може да се обави код њих, јер је то за њих повећан ризик, да немају услове за то“. У изјашњењу поликлинике је наведено да подносилац одговора изражава искрено жаљење због неспоразума и неадекватног одговора који је добровнољи испитивач добио, и да је одговор дат из разлога што у оквиру Клинике за инфективне болести, Клиничког центра Војводине, као и Клинике за инфективне и тропске болести, Универзитетског Клиничког центра Србије, постоје Одељења за гастроентерологију са ендоскопијом. У току поступка је утврђено да је  запослена у поликлиници Б. Б. у телефонском разговору са тестером најпре заказала гастроскопију са анестезијом, али када је сазнала да је тестер особа која живи са HIV-ом, обавестила је тестера да „мора да провери са доктором“, и након тога је позвала тестера и обавестила „да интервенција не може да се обави код њих, јер је у питању повећан ризик и немају услове“. Повереник је донео мишљење да је самостална поликлиника Б. Б. одбијањем да закаже преглед након саопштавања HIV статуса повредила одредбе члана 6. а у вези са чланом 27. Закона о забрани дискриминације. Поликлиници је препоручено да у будуће обезбеди пружање здравствених услуга особама које живе са HIV-oм и да, у оквиру обављања послова из своје надлежности, поступа у складу са антидискриминационим прописима.

1. ТОК ПОСТУПКА
   • Повереник за заштиту равноправности примио је притужбу Фондације А. А. против Самосталне поликлинике Б. Б. због дискриминације на основу здравственог стања.
   • У притужби је, између осталог, наведено:

• да је Фондација А. А. обавестила Повереника за заштиту равноправност о намери да, у складу са чланом став 4. Закона о забрани дискриминације,^[1] спроведе ситуационо тестирање „потенцијалне дискриминације лица која живе са HIV-ом, у области пружања здравствене заштите“, како би неспоредно проверили да ли запослени у медицинским установама приликом пружања својих услуга поштују правила о забрани дискриминације.
• да је ситуационо тестирање спроведено 23. новембра 2023. године, тако што је тестер позвао телефоном поликлинику Б. Б. и тражио заказивање термина за гастроскопију са анестезијом;
• да му је запослена у поликлиници заказала термин за 28. новембар 2023. године, у 17:00 часова, и да након што је обавестио да је особа са HIV+ статусом, добио је одговор од запослене да „морам да проверим са доктором, можда нисте за овде“.
• да га је запослена у поликлиници позвала у 11:57 минута, и обавестила „да интервенција не може да се обави код њих, јер је то за њих повећан ризик, да немају услове за то“.
• да је тестер обавио разговор у присуству конторолора и координаторке фондације.
  • У прилогу притужбе је достављено: 1) Обавештење о намери спровођења ситуационог тестирања; 2) Извештај о спроведеном ситуационом тестирању за Самосталну полклинику Б. Б.
  • Повереник за заштиту равноправности спровео је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, у складу са чланом 37. став 1. Закона о забрани дискриминације^[2], те је затражио изјашњење на наводе из притужбе од директора самосталне поликлинике Б. Б.
  • У изјашњењу авокатице В. В. пуномоћника Самосталне поликлнике Б. Б. , за поступање у предмету, наведено је:
• да је 18. јануара 2024. године, поликлиника примила притужбу у којој је наведено да је дана 23. новембра 2023. године, спроведено ситуационо тестирање, када је добровољни испитивач дискриминације позвао телефоном поликлинику Б. Б. и затражио заказивање термина за гастроскопију са анестезијом;
• да је испитивач навео да му је заказан термин за 28. новембар 2023. године, у 17 часова након чега је указао да је особа са HIV+ статусом, услед чега је добио одговор особља „да мора да провери са директором“ и „да можда није за овде;
• да је након 30 минута добровољни испитивач добио позив са клинике и да је обавештен да интервенција не може да се обави, јер поликлника нема услове за ову врсту прегледа;
• да подносилац одговора изражава искрено жаљење због неспоразума и неаекватног одговора који је добровнољи испитивач добио, и да је одговор дат из разлога што у оквиру Клинике за инфективне болести, Клиничког центра Војводине, као и Клинике за инфективне и тропске болести, Универзитетског Клиничког центра Србије, постоје Одељења за гастроентерологију са ендоскопијом;
• да је особље да тим клиникама прецизније обучено за рад са лицима са HIV+ статусом, што је у многоме допринело да одговор поликлинике Б. Б. звучи дискриминаторно, иако то није била намера;
• да поликлиника Б. Б. никада није услед здравственог стања или било ког другог личног својства донела одлуку о „непружању било које здравствене улуге“, већ се увек руководи најбољим интересом пацијената, уз максимално уважавање свих различитости и пружањем једнаког третмана;
• да поликлиника Б. Б. настоји да у свом пословању уважава и поштује све различитости и лична својства својих пацијената и изражава жаљење због непријатности са којом се добровољни испитивач сусрео;
• да желе ову спорну ситуацију реше мирним путем, а поликлиника указује да остаје на располагању пацијентима за пружање здравствених услуга из разних специјалистчких области.

2. ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ

• У току поступка утврђено је да је 23. новембра 2023. године, добровољни испитивач дискриминације Фондације А. А. спровео најављено ситуационо тестирањем позивањем Самосталне поликлинике Б. Б.
• У извештају о спроведеном ситуационом тестирању од 23. новембра године, наведени су подаци о тестеру, о контролору/ки ситуационог тестирања, затим тестираном правном лицу, опис ситуације и резултати тестирања. Наиме, у извештају је наведено да је да је добровољни испитивач дискриминације (тестер) 23. новембра 2023. године, у 11:19 минута позвао поликлинику Б. Б., и тражио заказивање термина за гастроскопију са анестезијом. Истако је да му је запослена у поликлиници заказала термин за 28. новембар 2023. године, у 17:00 часова, након чега је обавестио да је особа са HIV+ статусом и добио одговор „морам да проверим са доктором, можда нисте за овде“. Истакaо је да су га позвали у 11:57 минута, и обавестили да је запослена разговарала са директором,  „да интервенција не може да се обави код њих, јер је то за њих повећан ризик, да немају услове за то“. Тестер је разговор обавио у присуству конторолора и координаторке фондације.

3. МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА

Повереник заштиту равноправности, приликом давања мишљења у овом предмету, анализирао је наводе из притужбе, изјашњења, доказе који су достављени, као и релевантне међународне и домаће правне прописе у области заштите од дискриминације.

Правни оквир

• Повереник за заштиту равноправности, приликом давања мишљења у овом предмету, анализирао је наводе из притужбе, изјашњења, доказе који су достављени, као и релевантне међународне и домаће правне прописе у области заштите од дискриминације.за заштиту равноправности је независни државни орган установљен Законом о забрани дискриминације^[3]. Одредбама члана 33. Закона о забрани дискриминације прописана је надлежност Повереника за заштиту равноправности. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси захтеве за покретање прекршајног поступка због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности.
• Устав Републике Србије[4] у члану 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.
• Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода из 1950. године, у чл. 14. забрањује дискриминацију, односно, прописује да се уживање права и слобода предвиђених у овој Конвенцији обезбеђује без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, веза са неком националном мањином, имовно стање, рођење или други статус.
• Одредбом члана став 2. Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима^[5] гарантовано је да ће сва права која су у њему формулисана бити остваривана без икакве дискриминације засноване на раси, боји коже, полу, језику, политичком или каквом другом мишљењу, националном или социјалном пореклу, имовном стању, рођењу или каквој другој околности. У Генералном запажању о недискриминацији Комитет за економска, социјална и културна права^[6] изричито је укључио здравствено стање, а нарочито HIV статус у „другу околност“ из чл. 2. ст. 2. Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима. У Генералном запажању изричито је наведено да HIV статус не може да буде основ за различит третман у погледу приступа образовању, запослењу, здравственој нези [..]
• Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, који у члану 2. став 1. тачка 1. прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, роду, родном идентитету, сексуалној оријентацији, полним карактеристикама, нивоом прихода, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Такође, чланом овог закона прописана је забрана дискриминације лица или групе лица с обзиром на њихово здравствено стање. Овај вид дискриминације постоји нарочито ако се лицу или групи лица због њихових личних својстава неоправдано одбије пружање здравствених услуга.
• Закон о здравственој заштити[7] у члану 21. став 1. прописује да начело правичности здравствене заштите подразумева забрану дискриминације у пружању здравствене заштите по основу расе, пола, рода, сексуалне оријентације и родног идентитета, старости, националне припадности, социјалног порекла, вероисповести, политичког или другог убеђења, имовног стања, културе, језика, здравственог стања, врсте болести, психичког или телесног инвалидитета, као и другог личног својства које може бити узрок дискриминације. Одредбом члна 39. став 1. тач. 1-4. истог закона прописано је да приватна пракса може обављати здравствену делатност ако испуњава услове прописане овим законом и прописима донетим за спровођење овог закона, и то ако има: 1) прописану врсту и број здравствених радника са стеченим одговарајућим високим, односно средњим образовањем, са лиценцом надлежне коморе, а за обављање одређених послова и са одговарајућом специјализацијом, односно ужом специјализацијом, у радном односу на неодређено време; 2) прописану дијагностичку, терапијску и другу опрему за безбедно и савремено обављање здравствене делатности за коју је приватна пракса основана; 3) прописане просторије за обављање здравствене делатности за коју је приватна пракса основана; 4) прописане врсте и количине лекова и медицинских средстава које су потребне за обављање здравствене делатности за коју је приватна пракса основана.
• Члан 6. став Закона о правима пацијената^[8] прописано је да у поступку остваривања здравствене заштите пацијент има право на једнак приступ здравственој служби, без дискриминације у односу на финансијске могућности, место становања, врсту обољења, време приступа здравственој служби или у односу на неку другу различитост која може да буде узрок дискриминације.
• Члан 43. став 1. Правилника о ближим условима за обављање здравствене делатности у здравственим установама и другим облицима здравствене службе[9] прописује да здравствена установа, односно приватна пракса може се основати и обављати здравствену делатност ако има одговарајућу опрему утврђену у Листи опреме за обављање здравствене делатности која је одштампана уз овај правилник и чини његов саставни део.

Анализа навода притужбе, изјашњења и доказа са аспекта антидискриминационих прописа

3.9. Имајући у виду предмет ове притужбе, у конкретном случају је потребно утврдити да ли је самостална поликлиника Б. Б. извршила акт дискриминације на основу здравственог стања као личног својства, односно да ли је након навођења HIV статуса одбила да пружи здравствену услугу добровољном испитивачу дискриминације, који је желео да закаже гастроскопију са анестезијом.

3.10. С обзиром да је притужба поднета на основу ситуационог тестирања дискриминације, Повереник најпре истиче да је основна сврха ситуационог тестирања обезбеђивање доказа на којем ће се базирати вођење самог поступка за заштиту од дискриминације. Чланом 46. Закона о забрани дискриминације успостављен је посебан метод добровољног испитивања дискриминације (ситуационо тестирање), који олакшава њено доказивање. Ситуaциoнo тeстирaњe користи се с циљем да се дискриминација утврди „на лицу места“, како би се доказало неједнако (неповољније) третирање лица или групе лица засновано на неком личном својству, односно, како би се учиниле видљивим дискриминаторне праксе. Овај метод/механизам омогућава откривање дискриминације која је често „прикривена“ и правда се различитим изговорима. Ситуационо тестирање је посебан механизам, који подразумева креирање одређене ситуације, у којој је особа (потенцијални дискриминатор) доведена у позицију да може да се понаша/поступа дискриминаторно без бојазни да је неко посматра, а тестери су они који се излажу поступању потенцијалног дискриминатора и проверавају да ли се он у датој ситуацији дискриминаторно понаша. Наиме, у складу са чланом 46 став 3. Закона о забрани дискриминације, добровољни испитивач дискриминације је лице које се свесно изложило дискриминаторском поступању у намери да непосредно провери примену правила о забрани дискриминације у конкретном случају.

3.11. На основу извештаја о спроведеном ситуационом тестирању године, утврђено је да је добровољни испитивач дискриминације 23. новембра 2023. године у 11:19 минута позвао поликлинику Б. Б., и тражио заказивање термина за гастроскопију са анестезијом. Истако је да му је запослена у поликлиници заказала термин за 28. новембар 2023. године у 17:00 часова, након чега је  обавестио да је особа са HIV статусом и добио одговор „морам да проверим са доктором, можда нисте за овде“. Истакaо је да су га позвали у 11:57 минута, и обавестили „да интервенција не може да се обави код њих, јер је то за њих повећан ризик, да немају услове за то“.

3.12. У изјашњењу је наведено да је одговор „да интервенција не може да се обави код њих, јер је то за њих повећан ризик, да немају услове за то“, који је запослена у поликлиници саопштила тестеру, „дат из разлога што у оквиру Клинике за инфективне болести, Клиничког центра, као и Клинике за инфективне и тропске болести, Универзитетског Клиничког центра Србије, постоје Одељења за гастроентерологију са ендоскопијом, и да је особље на тим клиникама прецизније обучено за рад са лицима која су ХИВ+“.

3.13. Поводом ових навода из изјашњења Повереник за заштиту равноправности најпре указује да су претходних година рађена бројна истраживања и студије у вези са пружањем процедуре гастроскопије и одржавању ендоскопских инсрумената који се користе приликом ове процедуре. У овим студијама је наведено да  су ендоскопи сложени инструменти за вишекратну употребу који захтевају посебну пажњу медицинског особља у погледу чишћења и дезинфекције. На основу велико броја тестова документовано је да се HIV вирус лако уништава уобичајеним средствима за дезинфекцију ендоскопа. Да није било документованог случаја у пракси везаног за преношења HIV инфекције, који би се довео у везу са инструментима за ендосокопију. Такође вршена су детаљна испитивања где је едоскоп контаминиран са високом дозом HIV вируса, који је у потпуности унишен коришћењем „стандардног ручног чишћења и прописаних хемијских средстава за дезинфекцију“[10]. Слични тестови и студије су вршене у конролисаним условима и утврђено је да прописани протоколи за чишћење и дезинфекицју ендоскопа елеминишу/уништавају вирус HIV-a.[11] Одржавање ендоскопских инструмента веома значајно због потенцијалне опасности од инфекције. Одржавање треба да прати  постојеће смернице ЕСГЕНА, уз обавезну документацију о поступцима одржавања.[12] Наиме у смерницама  ЕСГЕНА  (Европско удружење медицинских сестара и сарадника за гастроентерологију и ендоскопију) истакнуто је да пацијенти који имају клинички латентне инфекције (хепатитис, HIV, туберкулоза, салмонелу и др) можда нису свесни свог статуса носиоца, и стога, све пацијенте треба сматрати потенцијално инфективним. Како је статус носиоца пацијената често непознат: „Све пацијенте треба третирати као потенцијално заразне“. Сви ендоскопи и прибор који се користе у ендоскопији треба да буду у потупуности очишћени и дезифниковани након сваке ендоскопске процедуре, користећи униформни, стандардизовани протокол за поновну обраду. Oсобље укључено у процедуру поновне обраде треба да носи одговарајућу заштитну опрему која укључује: хемијски отпорне рукавице за једнократну употребу, заштитне наочаре и маске за лице, заштитни визири за цело лице, специјална хаљина за преглед или капут (дугих рукава, отпоран на влагу) или пластичне кецеље са отвором за руке.[13]

3.14. Пружање дијагностичке процедуре гастроскопије, пацијентима који живе са HIV-ом се не разликује од пружања услуга особама које немају HIV, уз спровођење свих стандардних медицинских мера заштите, које се свакако подразумевају у циљу заштите особља и пацијената, с обзиром да све пацијенте треба третирати као потенцијално заражене јер неки од њих ни не знају да имају инфекцију или чињеницу да су инфицирани не саопштавају иако имају сазнања да су заражени. По питању навода из изјашњења да поликлиника Б. Б. никад није услед здравственог стања или било ког другог личног својства донела одлуку о (не)пружању било које здравствене услуге, већ да се руководи најбољим интересом пацијената уз максимлано уважавање свих различитости, Повeреник наводи да је у конкретном случају тестеру након саопштавaња да има HIV, одбијено заказивање термина који је претходно био заказан.

3.15. Наиме запослена у поликлиници Б. Б. у телефонском разговору са тестером најпре је заказала гастроскопију са анестезијом, али када је сазнала да је тестер особа која живи са HIV-ом, обавестила је тестера да мора да провери, након чега је позвала тестера и обавестила „да интервенција не може да се обави код њих, јер је у питању повећан ризик и немају услове“. Такво поступање дискриминише особе које живе са HIV-ом у односу на особе које немају HIV. Особе које не живе са HIV-ом, или које медицинском особљу нису саопштиле да имају HIV, имају могућност да у овој поликлиници без икаквих тешкоћа, закажу термин за гастроскопију, као и да им буду пружена та медицинска услуга, док особама које живе са HIV-ом није остављена могућност да закажу преглед.

3.16. Повереник за заштиту равноправности подсећа на пресуду Европског суда за људска права у предмету Kiyutin против Русије, у којој суд наводи да, упркос знатном напретку у превенцији HIV-а и бољем приступу третману у вези са вирусом последњих година, стигма и дискриминација особа које живе са HIV/AIDS-ом остала је предмет велике забринутости свих међународних организација које су активне у домену HIV/AIDS-а. Суд у образложењу пресуде, наводи да је у Декларацији о посвећености борби против HIV/AIDS-а назначено да је стигма погоршала последице епидемије за појединце, породице, заједнице и нације, те да сматра да су особе које живе са HIV-oм осетљива група која је већ дуго времена жртва предрасуда и стигматизације^[14].

3.17. Повереник за заштиту равноправности указује да су особе које живе са HIV-ом једна од највише маргинализованих и стигматизованих друштвених група у Србији, што доводи до њихове изолације, стигматизације и дискриминације. Особе које живе са HIV-ом свакодневно се сусрећу са одбацивањем, искључивањем, осудом и другим проблемима, што може, између осталог довести и до самоизолације и несигурности да потраже здравствену заштиту ван клиника специјализованих за здравствену негу особа које живе са HIV-oм.

3.18. Влада Репубиле Србије је усвојила Стратегију за превенцију и контролу HIV инфекције и AIDS-а у Републици Србији, 2018–2025. године^[15], у којој је истакнуто да је Општи циљ Стрaтегије превенцијa HIV инфекције и других полно преносивих инфекција, кaо и обезбеђење лечењa и подршке свим особaмa које живе са HIV-ом. Главне компоненте Стратегије су: 1) превенција; 2) лечење и подршка особа које живе са HIV-ом; 3) заштита људских права, стигма и дискриминација; 4) стандарди квалитета; 5) стратешке информације за акцију. У оквиру поглавља  заштита људских права, стигма и дискриминација постављен је циљ да се  смањи стигма и елиминише дискриминација у окружењу према PLHIV и кључним популацијама у ризику уз пуно поштовање њихових људских права. Унапређење капацитета за елиминацију дискриминације, сузбијање свих облика насиља и за поштовање и заштиту људских права повезаних са HIV-ом.  У оквиру анализе актуеле ситације истакнуто је да чак око 41% здравствених радника у Републици Србији има дискриминаторан став према особама које живе са HIV-ом. Већина случајева стигме и дискриминације пријављених од стране PLHIV бива почињено од стране здравствених радника. У Редовном годишњем извештају Повереника за заштиту равноправности за 2023. годину^[16], истакнуто је да особе које живе са ХИВ/АИДС-ом ретко подносе притужбе из страха да ће њихов статус постати познат широј заједници, чиме се повећава ризик од виктимизације и због чега су  врло значајна спроведена ситуациона тестирања дискриминације. Такође у извештају Human rights and HIV/AIDS Report of the United Nations High Commissioner for Human Rights^[17], Високи комесар Уједињених нација за људска права упутио је препоруке које су неопходне за постизање друштвених циљева које је усвојила Генерална скупштина у својој Политичкој декларацији о ХИВ-у/ АИДС-у, и то: укидање неједнакости и усмеравање ка окончању АИДС-а до 2030. године; уклањање казнених законских и политичких оквира; смањење стигме и дискриминације; и решавање родних неједнакости и родно заснованог насиља. Дискриминација према особама које живе са ХИВ-ом у здравственим установама је широко распрострањена, са уделом људи који живе са ХИВ-ом у распону од 1,7% до чак 21% у 13 земаља који су пријавили ускраћивање здравствених услуга најмање једном у претходних 12 месеци. У најмање 1/3 земаља које су извештавале, више од 10% испитаника у свим кључним популацијама избегавало је да потражи здравствену заштиту.

3.19. Имајући у виду све наведено, Повереник за заштиту равноправности сматра да сви друштвени актери, посебно здравствени радници/це који због природе свог посла први сазнају за HIV позитиван статус особа, морају да пруже подршку и омогуће особама које живе са HIV-oм пружање здравствених услуга без дискриминације и под истим условима као и за особе које не живе са HIV-oм.

4. МИШЉЕЊЕ

Одбијањем прегледа добровољном испитивачу дискриминације (тестеру) након саопштавања ХИВ статуса, Самостална поликлиника Б. Б.  повредила је одредбе члана 6, а у вези са чланом 27. Закона о забрани дискриминације.

5. ПРЕПОРУКА

Повереник за заштиту равноправности препоручује Самосталној поликлиници Б. Б. да:

5.1.  Убудуће обезбеди пружање здравствених услуга особама које живе са HIV-oм.

5.2.  Убудуће, у оквиру обављања послова из своје надлежности, поступа у складу са антидискриминационим прописима.

Потребно је да Самостална поликлиника Б. Б. обавести Повереника за заштиту равноправности о спровођењу ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема мишљења са препоруком.

Сагласно члану 40. Закона о забрани дискриминације, уколико Самостална поликлиника не поступи по препоруци у року од 30 дана, биће донето решење о изрицању мере опомене, против којег није допуштена жалба, а за случај да ово решење не спроведе, Повереник за заштиту равноправности може о томе обавестити јавност преко средстава јавног информисања и на други погодан начин.

Против овог мишљења са препоруком није допуштена жалба нити било које друго правно средство, јер се њиме не одлучује о правима и обавезама правних субјеката.

[1] „Службени гласник РС“, бр. 22/09 и 52/21

[2] „Службени гласник РС”, бр. 22/09 и 52/21

[3] Закон о забрани дискриминације, („Службени гласник РС“, бр. 22/09 и 52/21)

[4] Устав Републике Србије („Службени гласник РС”, бр. 98/06)

[5] Чл. 33. Закон о ратификацији Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима („Службени гласник СФРЈ“, бр. 7/71)

[6] Бр. 20 из 2009. године

[7] „Службени глансик РС“, бр. 25/19 и 92/23 – аутентично тумачење

[8] „Службени глансик РС“, бр. 45/13 и 25/19 др. закон

[9]„Службени гласник РС“, бр. 43/06, 112/09, 50/10, 79/11, 10/12 – др. правилник, 119/12 – др. правилник, 22/13, 16/18, 18/22 и 20/23

[10] Transmission of infection by gastrointestional endoscopy , American Society for Gastrointestinal Endoscopy, Technology Committee, vo. 54, 2001. Достпуно на: https://www.giejournal.org/article/S0016-5107(01)70086-7/fulltext

[11] The clinical risks of infection associated with endoscopy,  Alistair E Cowen MD, Can J Gastroenterol Vol 15.

[12]Uloga gastroskopije u dijagnostici,Naučni radovi,Institut za digestivne bolesti,Klinike za gastroenterohepatologiju KCS, 2010.

[13]ESGE–ESGENA guideline: Cleaning and disinfection in gastrointestinal endoscopy

[14] Case of Kiyutin v. Russia, application no. 2700/10,  10. март 2011. године

[15] „Службени гласник РС“, бр. 61/18

[16] Извештај Повереника за заштиту равноправности 2023. годину, доступно на: https://ravnopravnost.gov.rs/rs/izvestaji/

[17]Human rights and HIV/AIDS, Report of the United Nations High Commissioner for Human Rights, 2022, доступно на интернет страници: https://documents-dds-ny.un.org/doc/UNDOC/GEN/G22/337/67/PDF/G2233767.pdf?OpenElement

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић

1265-23 Притужба због дискриминације у области пружања здравствених услуга на основу личног својства здравствено стање