бр. 07-00-110/2026-02 датум: 25.2.2026.
РЕПУБЛИЧКИ ФОНД ЗА ЗДРАВСТВЕНО ОСИГУРАЊЕ
Сања Радојевић – Шкодрић, в.д. директора
11040 БЕОГРАД
Јована Мариновића бр. 2
Поштована госпођо Радојевић – Шкодрић,
Поверенику за заштиту равноправности се молбом у име великог броја грађана који живе са дијабетесом обратило удружење, а поводом неједнаког поступања у остваривању права на сензоре за континуирано мерење гликемије, као и последица које оваква пракса има по јавно здравље и здравствени систем у целини. Како је у допису Друштва дијабетичара наведено, иако савремени медицински стандарди и препоруке релевантних међународних стручних тела препознају континуирано мерење гликемије као основни алат за безбедно и ефикасно управљање дијабетесом, у пракси се право на ове сензоре ограничава на основу узраста или административних критеријума, а не на основу стварних здравствених потреба пацијената. Удружење је посебно указало на следеће проблеме:
– Право на сензоре се доминантно везује за децу и младе, док се одраслим особама са дуготрајним дијабетесом и развијеним компликацијама ово право ускраћује;
– Пацијенти са најдужим стажом болести су управо они код којих је ризик од тешких и скупих компликација највећи, а они су остављени без савремених помагала која доказано смањују број хипогликемија, хоспитализација и хитних интервенција;
– Препоручивање сензора који нису на листи РФЗО пребацује финансијски и здравствени ризик искључиво на пацијенте и њихове породице, чиме се додатно продубљују социјалне и здравствене неједнакости.
Према наводима удружења, оваква пракса не представља само повреду права пацијената и дискриминацију на основу здравственог стања, већ је неефикасна из угла јавних политика и управљања здравственим системом. Наиме, бројна истраживања и искуства других здравствених система показују да је правовремена и континуирана контрола дијабетеса значајно јефтинија за друштво од лечења секундарних последица лоше регулисане болести, као што су: кардиоваскуларне компликације; бубрежна инсуфицијенција и дијализа; ампутације; губитак радне способности и инвалидитет; честе хоспитализације и хитне интервенције. Другим речима, ускраћивање сензора особама којима су сензори најпотребнији не доводи до уштеда, већ до одлагања трошкова који се касније појављују у знатно већем обиму, оптерећујући и здравствени систем и буџет. Према даљим наводима Друштва дијабетичара, поред директних здравствених и фискалних трошкова, погоршање стања особа са дијабетесом производи значајно невидљиво оптерећење у сфери друштвене репродукције јер се брига, нега и надзор преливају на чланове породице, најчешће жене, изван институционалног система подршке. Овакав пренос одговорности са јавних институција на приватну сферу доводи до губитка радне продуктивности, повећања неплаћеног рада и дугорочне социјалне нестабилности, што ову праксу чини штетном не само за појединце, већ и за друштво у целини. Такође, како је у допису Друштва указано, борба против дискриминације у области здравства има дугорочне позитивне ефекте по друштво у целини: повећава поверење грађана у институције, унапређује здравствене исходе, смањује социјалне разлике и јача принцип једнаког приступа здравственој заштити као темеља јавног интереса. Посебно забрињава чињеница да се особе са најтежим облицима болести, којима је континуирано праћење гликемије најпотребније, системски стављају у неповољнији положај, чиме се доводи у питање и сврха превентивне здравствене политике. Удружење од надлежних институција тражи:
– Преиспитивање критеријума за остваривање права на сензоре преко РФЗО и њихово обезбеђивање у складу са медицинским потребама и проценама ризика, односно да се њихово обезбеђивање не заснива искључиво на узрасту или сходно административним ограничењима;
– Обезбеђивање да се на листу помагала уврсте искључиво сензори са важећим међународним сертификатима и доказима о безбедности и ефикасности;
– Спречавање праксе пребацивања финансијске и правне одговорности на пацијенте у случајевима када им се препоручују помагала која нису на листи РФЗО;
– Јасно и транспарентно информисање јавности о правима пацијената, критеријумима одлучивања и механизмима заштите од дискриминације.
Удружење је истакло да дијабетес није лични избор, те да савремена терапија и медицинска помагала не смеју бити привилегија, већ улагање у јавно здравље, смањење будућих трошкова и очување достојанства пацијената.
У складу са Законом о забрани дискриминације[1] Повереник за заштиту равноправности је надлежан да прати спровођење закона и других прописа и иницира доношење или измену прописа у циљу унапређења равноправности и заштите од дискриминације, као и да у складу са сагледаним стањем упућује препоруке мера органима јавне власти и другим лицима за остваривање равноправности и заштите од дискриминације.
Као што Вам је познато, Устав Републике Србије[2] забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичног или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости, психичког или физичког инвалидитета. Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације који у одредбама члана 2. прописује да акт дискриминације означава свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, роду, родном идентитету, сексуалној оријентацији, полним карактеристикама, нивоом прихода, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима[3]. Чланом 6. овог закона прописано је да непосредна дискриминација постоји ако се лице или група лица, због његовог односно њиховог личног својства у истој или сличној ситуацији, било којим актом, радњом или пропуштањем, стављају или су стављени у неповољнији положај, или би могли бити стављени у неповољнији положај. Одредбама члана 27. забрањена је дискриминација лица или групе лица с обзиром на њихово здравствено стање, док је одредбама члана 23. став 1. и 2. овог закона прописана забрана дискриминације лица на основу старосног доба, уз указивање да старији имају право на достојанствене услове живота без дискриминације, а посебно, право на једнак приступ и заштиту од занемаривања и узнемиравања у коришћењу здравствених и других услуга.
Законом о здравственој заштити[4] прописана су начела здравствене заштите међу којима је и начело поштовања људских права и вредности, којим је прописано да ово начело у здравственој заштити, између осталог, подразумева обезбеђивање највишег могућег стандарда људских права и вредности у пружању здравствене заштите, пре свега права на живот, неповредивост физичког и психичког интегритета и неприкосновеност људског достојанства (члан 20.). Одредбама члана 21. прописано је начело правичности здравствене заштите које подразумева забрану дискриминације у пружању здравствене заштите по основу расе, пола, рода, сексуалне оријентације и родног идентитета, старости, националне припадности, социјалног порекла, вероисповести, политичког или другог убеђења, имовног стања, културе, језика, здравственог стања, врсте болести, психичког или телесног инвалидитета, као и другог личног својства које може бити узрок дискриминације.
Одредбом члана 3. Закона о правима пацијената[5] прописано је да се пацијенту гарантује једнако право на квалитетну и континуирану здравствену заштиту у складу са његовим здравственим стањем, општеприхваћеним стручним стандардима и етичким начелима, у најбољем интересу пацијента и уз поштовање његових личних ставова. Даље, одредбом члана 6. истог закона дефинисано је да у поступку остваривања здравствене заштите, пацијент има право на једнак приступ здравственој служби, без дискриминације у односу на финансијске могућности, место становања, врсту обољења, време приступа здравственој служби или у односу на неку другу различитост која може да буде узрок дискриминације. На крају, одредбом члана 8. став 1. закона прописано је да пацијент има право на одговарајуће здравствене услуге ради очувања и унапређења здравља, спречавања, сузбијања и раног откривања болести и других поремећаја здравља, док је чланом 10. став 2. прописано да је здравствена установа дужна да се стара о безбедности у пружању здравствене заштите, као и да континуирано прати факторе ризика и предузима мере за њихово смањење, у складу са прописима којима се уређује област квалитета у здравственој заштити. Надзор над спровођењем овог закона врши министарство надлежно за послове здравља.[6]
Стратегија јавног здравља у Републици Србији 2018 – 2026. године[7] предвиђа омогућавање људима да достигну пун здравствени потенцијал и једнакост у здрављу. Један од циљева Стратегије су унапређење здравља и смањење неједнакости у здрављу, а као посебне мере су планиране унапређење здравља осетљивих друштвених група путем развоја и имплементације додатних мера ради смањења неједнакости у здрављу, као и обезбеђење једнаке доступности и приступачности здравствене службе за целокупно становништво.
Право на здравље је једно од основних људских права, али се припадници и припаднице група у повећаном ризику од дискриминације суочавају са ограниченим приступом здравственим службама због комбинације различитих узрока, наведено је у Стратегији превенције и заштите од дискриминације за период од 2022. до 2030. године.[8] Примера ради, старије жене чешће пријављују да им је отежан приступ здравственим услугама, посебно оне које живе у сеоским срединама.
У редовном годишњем извештају Повереника за заштиту равноправности за 2024. годину[9] указано је да је здравствено стање по учесталости било трећи основ дискриминације, као и да се овај основ дискриминације неретко наводи у комбинацији са још неким личним својством, најчешће управо старосним добом, али и инвалидитетом, полом и др. Када је реч о областима друштвеног живота, највише притужби због дискриминације на основу здравственог стања је поднето у области здравствене заштите. Пракса Повереника је разноврсна и показује различите проблеме у области пружања здравствене заштите. Неке од притужби и других обраћања грађана односиле су се на потешкоће у оставаривању права на хитну здравствену заштиту. Грађани су указивали да им помоћ није пружена на време или да уопште није пружена јер се ради о старијој особи, јер је у питању удаљено рурално место, неформално ромско насеље и сл. Иако се у већини случајева није радило о повреди права из Закона о забрани дискримнације, пракса Повереника показује да је потребно унапредити прописе у овој области у погледу пружања адекватне и правовремене помоћи на целој територији земље. У наведеном извештају Повереник је указао да се проблеми у овој области односе и на критеријуме за прописивање одређених лекова који се издају на терет буџета, на шта је овај орган током 2024. као и претходних година, указивао Републичком фонду за здравствено осигурање. У извештају је истакнуто да досадашња пракса показује да Фонд детаљно и свеобухватно сагледава све препоруке и иницијативе Повереника и да их у високом проценту прихвата и примењује.
Имајући у виду досадашње активности Фонда и поступању овог органа по препорукама и иницијативама Повереника у проналажењу адекватних решења и обезбеђивању здравствене заштите на приступачан и доступан начин, обраћамо Вам се иницијативом да размотрите наведене предлоге удружења, а који би допринели побољшању положаја особа које живе са дијабетесом.
Молимо Вас да нас и након овог обраћања и спроведене анализе обавестите о предузетом.
[1] „Службени гласник РС“, бр. 22/09 и 52/21, члан 33. став 1. тачка 7, а у вези тачке 5.
[2] „Службени гласник РС“, бр. 98/06 и 115/21
[3] „Службени гласник РС“, бр. 22/09 и 52/21, члан 2. став 1. тачка 1
[4] „Службени гласник РС“, број 25/19, 92/23 – аутентично тумачење и 29/25 – одлука УС
[5] „Службени гласник РС“, бр. 45/2013 и 25/2019 – др. закон
[6] Закон о правима пацијената („Службени гласник РС“, бр. 45/13 и 25/19 – др.закон), члан 48.
[7] „Службени гласник РС”, број 61/18
[8] „Службени гласник РС“, бр. 12/22
[9] https://ravnopravnost.gov.rs/izvestaji/
ПОВЕРЕНИК ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ
Милан Антонијевић
118-26 Иницијатива Републичком фонду за здравствено осигурање 
