Притужбa П. прoтив Србиja вoз збoг дискриминaциje пo oснoву eтничкoг пoрeклa у oблaсти пружaњa услугa

бр. 07-00-211/2017-02  датум: 7. 9. 2017.

 

 

МИШЉЕЊЕ

 

Мишљење је донето у поступку поводом притужбе Невладине организације П, Б. против „Србија воз“ а. д. Београд. У притужби је наведено да је на Главној железничкој станици Београд, кондуктер воза на релацији Београд – Шид (ред вожње 2208), који је требало да крене у 15:30 часова, дана 14. марта 2017. одбио да пусти у воз двојицу малолетника без пратње из Авганистана, а 24. априла 2017. године тројицу малолетника без пратње из Авганистана као и десетину других миграната, тражиоца азила и избеглица који су покушали да уђу у воз, иако су имали валидне возне карте. У изјашњењу „Србија воз“ а.д. Београд наведено је да су се случајеви који су наведени у притужби догодили пре него што је „Србија воз“ а.д. примило мишљење и препоруку Повереника за заштиту равноправности број 07-00-575/2016-02 од 27. марта  2017. године и по том мишљењу и препоруци поступило у целости; да су, у складу са мишљењем и препоруком Повереника за заштиту равноправности, извршене измене Упутства о поступцима при превозу миграната број 17/2017-610 од 25. маја 2017. године, да је возопратно особље, које је учествовало у пријему, отпреми путника у случајевима наведеним у притужби упозорено да се понаша примерено; да су подносиоци притужбе, односно социјални радници, такође начинили пропуст јер малолетна лица која су страни држављани и не познају језик, спадају у осетљиву категорију, па би свакако требало да имају пратњу, у конкретном случају – социјалног радника. У току поступка је утврђено да се мишљење и препорука Повереника од 27. марта 2017. године односило на куповину возне карте а не на одбијање пружања услуге лицу које има купљену возну карту. Анализа Повереника била је усмерена само на поступање привредног друштва „Србија воз“ а.д. Београд према малолетним тражиоцима азила којима је 14. марта отежан, а 24. априла 2017. године онемогућен улазак у воз и на које се односе изјаве сведока. Наводи притужбе који се односе на групе лица којима наводно није дозвољен улазак у воз нису поткрепљени доказима који би учинили вероватним да су припадници ове две групе имали валидно купљене карте и да им је и поред тога био онемогућен улазак у воз са поласком у 15:30 часова. У току поступка Привредно друштво „Србија воз“ а.д. Београд није доказало да постоје оправдани разлози због којих су малолетним тражиоцима азила 14. марта отежали, а 24. априла 2017. године онемогућили улазак у воз на релацији Београд – Шид који полази у 15:30 часова, односно није доказало да поступање запослених није било условљено личним својством ових лица. Повереник за заштиту равноправности дао је мишљење да је постављањем посебних услова тражиоцима азила, који се не постављају другим корисницима услуге железничког транспорта привредно друштво „Србија воз“ а. д. Београд прекршило одредбе члана 6, а у вези са чланом 17. Закона о забрани дискриминације. Због тога је привредном друштву „Србија воз“ а.д. Београд препоручено да упозна запослене који раде на пословима превоза путника са Упутством о поступцима при превозу миграната, у року од 15 дана од дана пријема мишљења са препоруком, као и да води рачуна да у оквиру својих редовних послова и активности, не крши законске прописе о забрани дискриминације.

 

  1. ТОК ПОСТУПКА

 

  • Поверенику за заштиту равноправности 29. маја 2017. године притужбом се обратила Невладина организација П. из Београда, против „Железнице Србије“ а. д. Београд, због дискриминације избеглица, миграната и тражиоца азила из Авганистана на основу држављанства, националне припадности и припадности избегличкој/мигрантској групи.

 

  • У притужби Невладине организације П, између осталог, наведено је:

 

– да запослени у предузећу „Железнице Србије“ А. Д. у најмање два наврата нису дозволили мигрантима, тражиоцима азила и избеглицама из Авганистана, који су боравили на територији Републике Србије, улазак у возове који са Главне железничке станице Београд саобраћају на релацији Београд – Шид, као и да су за пружање услуга железничког транспорта захтевали додатне услове за избеглице/мигранте, као и да су поступали на узнемиравајући и понижавајући начин којим се ствара непријатељско окружење;

 

– да се оваквим поступањем запослених доприноси ширењу нетрпељивости према мигрантима, тражиоцима азила и избеглицама у Србији, као и да је такво поступање у супротности са домаћим и међународним прописима које је Република Србија ратификовала;

 

– да је 14. марта 2017. године на Главној железничкој станици Београд, главни кондуктер воза на релацији Београд – Шид (ред вожње 2208), који је требало да крене у 15:30 часова, одбио да пусти у воз двојицу малолетника без пратње из Авганистана, као и десетину других избеглица који су покушали да уђу у воз, иако су имали валидне возне карте;

 

– да су овом догађају присуствовали запослени из П: Д.М.З, М.Н. и А.С, као и теренска социјална радница М.М, коју је ангажовао Градски центар за социјални рад Београд на пружању помоћи малолетницима без пратње;

 

– да је кондуктер повишеним тоном изјавио да „за њих“ постоји воз који саобраћа искључиво у 10:55 часова;

 

– да је, након интервенције Д.М.З. код управника Главне железничке станице Београд, одлучено да се направи уступак и дозволи двојици малолетника без пратње да уђу у воз, али не и осталим путницима који су се налазили испред воза, а које су запослени „Железнице Србија“ етикетирали као избеглице/мигранти/тражиоци азила;

 

– да је, поред присуства управника Главне железничке станице Београд, кондуктер Ј. одбио да двојицу малолетника пусти у воз, захтевајући да малолетнике неко отпрати до Шида или потпише да ће гарантовати за њихову безбедност током њиховог боравка у возу;

 

– да је кондуктер изјавио да је он одговоран за све малолетне путнике без пратње у возу, као и да неће да одговара за малолетне мигранте јер они искачу из воза код Шида, зато што се плаше да ће их полиција у Шиду вратити у Београд;

 

– да је кондуктеру објашњено да малолетници иду у камп у Адашевцима и да их на станици у Шиду чека и Комесаријат за избеглице и расељена лица и друга социјална радница, те да нико од присутних не може да путује возом у Шид или потписује било шта;

 

– да су након тога остали путници протестовали што воз касни са поласком, па је кондуктер дозволио улазак у воз само малолетницима без пратње, не и осталим мигрантима/избеглицама;

 

– да је управник Главне железничке станице Београд изјавио да је за сада немогуће прикачити додатни вагон намењен избеглицама на остале возове који саобраћају из Београда за Шид већ могу само прикачити вагон на воз који саобраћа у 10:55 часова;

 

– да је 24. априла 2017. године на Главној железничкој станици Београд кондуктер Ј. одбио да пусти у воз тројицу малолетника без пратње из Авганистана са валидним возним картама, као и друге избеглице које су покушале да уђу у воз који је саобраћао на релацији Београд-Шид у 15:30 часова;

 

– да су овом догађају присуствовали запослени П: С.Ћ. и В.Г. и две теренске социјалне раднице ангажоване од стране Градског центра за социјални рад Београд на пружању помоћи малолетницима без пратње – А. и С.

 

– да је кондуктеру саопштено да су малолетници у пратњи социјалних радница, да су регистровали своју намеру да траже азил (будући да је то постављено као услов за куповину возних карата), као и да су уредни и чисти (што је такође постављено као услов за улазак у воз);

 

– да је кондуктер изјавио да је он из Шида и да му је више преко главе избеглица, којих је пун Шид, да неће пустити ни малолетнике ни остале избеглице које чекају, да им не дозвољава да уђу у воз ни на станицама на Новом Београду и у Земуну; да за то нема писмену наредбу, али да је то договор челника „Железнице Србије“ а. д. и да могу да иду на шалтер да им врате новац за купљене карте;

 

– да су на шалтеру одбили да им замене карте купљене за полазак у 15:30 часова тог дана за полазак у 10:55 часова сутрадан, међутим да су им, након краће расправе, вратили пун износ новца за купљене карте;

 

– да је контролорка са Главне железничке станице Београд (име није познато подносиоцу  притужбе) том приликом викала на радницу која је издала карту, наводећи да је тог јутра рекла да издају карте само за воз у 10:55 часова;

 

– да је апсолутно недопустива забрана коришћења услуга железничког транспорта, односно прописивање посебних услова и успостављање посебног режима за превоз избеглица, миграната и тражиоца азила; да се избеглицама допушта да путују само возом који саобраћа у термину од 10:55 часова, као и да не постоји никакво рационално и објективно оправдање због кога им се забрањује путовање у другим терминима;

 

 

  • У прилогу притужбе достављене су изјаве сведока: 1) Д.М.З, 2) А.С.; 3) С.Ћ. и 4) В.Г.

 

  • У изјави сведокиње Д.М.З, дате 28. априла 2017. године, између осталог, наведно је:

 

– да је запослена у НВО П.на позицији сараднице за заштиту избеглица/миграната и да се 14. марта 2017. године око 13:30 социјална радница М.М. обратила њој и колегама А.С. и М.Н, у Миксилишту, због куповине возних карата двојици малолетника без пратње (15 и 17 година) из Авганистана, који треба да путују у камп у Адашевцима код Шида;

 

– да се око 14:30 часова нашла са малолетницима и социјалном радницом и да су заједно отишли на Главну железничку станицу Београд, где је малолетницима купила возне карте за воз Београд – Шид са поласком у 15:30 часова и објаснила малолетницима да ће их друга социјална радница сачекати у Шиду и одвести у камп у Адашевцима;

 

– да главни кондуктер Ј. није дозволио малолетницима да уђу у воз, да је рекао да постоји воз „само за њих“ у 10:55 часова и да не могу да уђу у воз који полази у 15:30;

 

– да је још десетине избеглица, пунолетни мушкарци, са купљеним картама за тај воз покушало да уђу у воз и да им кондуктер није дозволио, те да им је она превела са српског на енглески да је кондуктер рекао да могу да иду тек сутра возом у 10:55 часова и где да врате купљене карте;

 

– да је са малолетницима отишла да пронађе управника железничке станице, господина Милутина, којем је објаснила ситуацију у вези са малолетницима без пратње, и да су у међувремену дошли колеге А. и М. из П. и социјална радница М.М;

 

– да је управник железничке станице пристао да направи уступак и омогући двојици малолетника да оду у Шид возом у 15:30 часова, али не и осталим избеглицама;

 

– да главни кондуктер Ј.није хтео да пусти малолетнике да уђу у воз, иако му је управник железничке станице рекао да то уради, као и да је тражио да неко од присутних (запослених у П. или социјална радница) пођу са малолетницима у Шид или да потпишу да гарантују за њихову безбедност у возу;

 

– да је полазак воза каснио 10-15 минута због чега су се остали путници бунили, и кондуктер је попустио и дозволио да малолетници уђу у воз;

 

– да су по одласку воза остали да поразговарају са управником железничке станице о томе шта може да се уради да се превазиђу овакве ситуације, и да је он рекао да је за сада немогуће прикачити додатне вагоне на остале возове који саобраћају на овој релацији, већ се може прикачити само вагон на стари воз који саобраћа у 10:55 часова.

 

  • У изјави сведока А.С, дате 7. маја 2017. године, између осталог, наведено је:

 

– да је запослен у НВО П. на позицији сарадника за заштиту избеглица/миграната и да је 14. марта 2017. године са колегиницама из П, М.Н. и Д.М.З, био у Миксилишту, када им је пришла социјална радница М.М. и питала их да ли могу да обезбеде карте за двојицу малолетника без  пратње који треба да иду у камп у Адашевцима код Шида;

 

– да је дошао на перон око 15:10 часова и да му је колегиница Д. објаснила да кондуктер Ј. неће да пусти малолетнике без пратње да уђу у воз, под изговором да има пуно миграната и да нису најавили да прикаче додатни вагон (јер је претходни договор да се железници најави када имају већу групу миграната, да би могли да  прикаче додатни вагон само за њих);

 

– да су кондуктеру објаснили да П. доводи само два малолетника без пратње, а да су остали сами купили карте, после чега је он почео да говори да малолетници не могу да путују сами и да неће он да одговара за њих, јер ће они да искоче из воза близу Шида да их полиција не би вратила назад у Београд;

 

– да су остали путници почели да се буне што воз касни, те су малолетници ушли у воз, као и да је касније социјална радница јавила да су малолетници стигли у Шид.

 

  • У изјави сведока В.Г, дате 27. априла 2017. године, између осталог, наведно је:

 

– да је запослен у НВО П. из Београда, на позицији сарадника за заштиту избеглица/миграната и да је 24. априла 2017. године око 14:50 часова отишао на Главну железничку станицу Београд са колегом С.Ћ. и социјалним радницама С. и А, да купе возне карте за тројицу малолетника без пратње из Авганистана, који се због попуњености капацитета кампа у Сјеници упућују у камп у Адашевцима код Шида;

 

– да су он и С.Ћ. купили малолетницима возне карте за воз Београд – Шид са поласком у 15:30 часова и објаснили им да ће их у Шиду сачекати социјална радница и одвести у камп;

 

– да главни кондуктер, на чијој службеној легитимацији је писало Ј. није дозволио малолетницима да уђу у воз;

 

– да је кондуктер Ј. изјавио да могу да врате карте и подигну новац; да ако пусти малолетнике, мора да пусти и остале избеглице (њих 7-8), а да он то не жели јер је из Шида и да је град пун избеглица, да избеглице покушавају да уђу у воз и на станицама у Новом Београду и Земуну, али да им он то не дозвољава;

 

– да су социјалне раднице питале да ли постоји нека одлука „Железнице Србија“ да не превозе избеглице, али је кондуктер рекао да не постоји, и да малолетници могу да оду сутра возом у 10:55 часова или аутобусом, пошто аутобуси несметано превозе;

 

– да се као један од услова да уђу у воз, тражи и да буду чисти и уредни;

 

– да су им вратили цео износ за карте и да су малолетници отишли сутрадан возом у 10:55 часова у камп у Адашевцима.

 

  • У изјави сведока С.Ћ. дате 30. априла 2017. године, између осталог, наведно је:

 

– да је запослен у НВО П. на позицији сарадника за заштиту избеглица/миграната и да је 24. априла 2017. године, колегу В.Г. и њега контактирала социјална радница А. и затражила да помогну тројици дечака без пратње из Авганистана да оду возом у 15:30 часова у камп у Адашевцима код Шида;

 

– да је сат времена пре поласка воза отишао на Главну железничку станицу Београд да провери да ли ова три дечака без пратње могу да буду укрцани у воз, и да је радница на шалтеру рекла да могу да се укрцају у воз за Шид који полази за сат времена “Само ако имају код себе папире о израженој намери да се тражи азил“;

 

– да се пола сата пре поласка воза нашао код шалтера са колегом из П. В.Г, две социјалне раднице С. и А, радницом Комесаријата за избеглице С. и три дечака без пратње из Авганистана;

 

– да су купили карте за полазак у 15:30 часова и да су сви заједно ушли на пероне где је чекала још једна група избеглица који су имали купљене карте за исти полазак;

 

– да је кондуктер Ј. (на грудима је имао плочицу са овим презименом) забранио улазак у воз тројици малолетника и изјавио да је радницима на шалтеру изричито рекао да не продају карте, да малолетнике не жели да прими у воз ни по коју цену, да је он из Шида и да је Шид пун избеглица;

 

– да је кондуктеру указано да су малолетници чисти и уредни, што je иначе запосленима П. предочено и као један од услов да уђу у сваки други воз поред оног који полази у 10:55 часова;

 

– да је кондуктер Ј. рекао да поступа по договору који су имали челници Железнице, као и да нема писано одлуке о томе и да могу да иду да им врате новац од карата;

 

– да на шалтеру нису хтели да замене возне карте за сутра у 10:55 часова, али су, после убеђивања ипак вратили пун износ цене карте, као и да је контролорка викала на радницу која је издала карту и да је изјавила да им је „јутрос рекла да не смеју да издају карту избеглицама осим онима који путују у 10:55 часова“.

 

  • Повереник за заштиту равноправности спровео је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, у складу са чланом 35. став 4. и чланом 37. став 2. Закона о забрани дискриминације[1], па су у току поступка прибављено изјашњење Ј.Ј, в. д. генералног директора предузећа „Србија Воз“.

 

  • У изјашњењу на притужбу, између осталог, наведено је:

 

– да случајеви који су наведени у притужби датирају од марта (14. и 24. март 2017. године), и да су се догодили пре него што је „Србија воз“ а. д. примило мишљење и препоруку Повереника за заштиту равноправности број 07-00-575/2016-02 и по том мишљењу и препоруци поступили у целости;

 

– да су „детаљно ислеђени наведени догађаји, и сагледани елементи из изјава запослених“;

 

– да је, у складу са мишљењем и препоруком Повереника за заштиту равноправности, извршене измене Упутства о поступцима при превозу миграната број 17/2017-610 од 25. маја 2017. године;

 

– да су сви запослени, који учествују у процесу рада директно или индиректно (код отпреме, прихвата и у превозу путника) упозорени на значај ове одлуке и обавезу придржавања одредби свих постојећих правилника који регулишу ову материју;

 

– да је „Србија воз“ а. д. предузело мере које би потпуно искључиле било какву намеру за дискриминацију или дискриминацију према својим корисницима услуга;

 

– да се прописима који се примењују у унутрашњем железничком саобраћају, Општим условима превоза, које је „Србија воз“ а. д. званично објавило на свом сајту, а који су усклађени са Законом о уговору о превозу железницом, малолетна лица третирана као посебно осетљива група путника (заједно са трудницама, особама са малим дететом, особама са инвалидитетом). Ове категорије путника се не искључују из превоза, тако да је одговорност за безбедно путовање, инсистирање да путују сами, остављено онима који их упућују на путовање без потребне пратње и неопходног старања;

 

– да је возопратно особље, које је учествовало у пријему, отпреми путника у случајевима наведеним у притужби упозорено да се понаша примерено;

 

– да су подносиоци притужбе, односно социјални радници, такође начинили пропуст јер малолетна лица која су старни држављани и не познају језик, спадају у осетљиву категорију, па би свакако требало да имају пратњу, у конкретном случају – социјалног радника;

 

– да су мишљења да „Србија воз“ а. д. предузима све активности које доводе до безбедног, благовременог превоза свих корисника, без икакве разлике.

 

 

  1. ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ

 

  • Утврђено је да је одлуком Владе Републике Србије 05 број 023-7361/2015 од 2. јула 2015. године извршена статусна промена привредног друштва „Железница Србије“ а. д. Београд, против којег је поднета притужба, оснивањем нових акционарских друштава: Друштво за управљање железничком инфраструктуром „Инфраструктура железнице Србије“, Друштво за железнички превоз путника „Србија воз“ и Друштво за железнички превоз робе „Србија карго“. Увидом у регистар Агенције за привредне регистре, утврђено је да је Акционарско друштво за железнички превоз путника „Србија воз“, Београд уписано у регистар привредних друштава 10. августа 2015. године и да обавља делатности јавног превоза путника на железничким пругама у унутрашњем и међународном железничком саобраћају, одржавање железничких возних средстава и вучу возова. Од 10. августа 2015. године железнички систем послује кроз три издвојена друштва, док је привредно друштво „Железнице Србије“ а. д у фази примопредаје права и обавеза из пословања јединственог предузећа, на основу Плана статусне промене и Плана реформе Железнице у периоду 2016-2020. године.

 

  • Увидом у притужбу и изјаве сведока, утврђено је да је 14. марта 2017. године, кондуктер Ј. на Главној железничкој станици Београд покушао да онемогући двојицу малолетних миграната из Авганистана да уђу у воз на релацији Београд – Шид са поласком у 15:30 часова, док је 24. априла 2017. године онемогућио тројици малолентих миграната из Авганистана да уђу у воз за Шид са поласком у 15:30 часова.

 

  • Увидом у притужбу и изјаве сведока, утврђено је да „Србија воз“ а.д. Београд у наведеним случајевима поставио додатне услове малолетним мигрантима за коришћење услуге железничког транспорта.

 

  • Повереник за заштиту равноправности 27. марта 2017. године донео је мишљење са препоруком у којем је утврђено да је привредно друштво „Србија воз“ а. д. Београд, одбијањем да прода возну карту лицу које је затражио азил у Републици Србији, извршило акт дискриминације и дао препоруку да „Србија воз“ а. д. Београд упозна све запослене који раде на пословима продаје карата са мишљењем и препоруком Повереника. Привредно друштво је 15. маја 2017. године обавестило Повереника да је поступило по препоруци и да је свим организационим јединицама достављен текст мишљења, као и посебан допис број 17/2017-610 са инструкцијама свим запосленима који раде на пословима продаје карата. Након сугестија Повереника за заштиту равноправности, „Србија воз“ а. д. Београд је 9. јуна 2017. године обавестило Повереника да је изменило упутство број 17/2017-610 од 15. маја 2017. године у складу са сугестијама, чиме је поступило у складу са препоруком.

 

  • Увидом у упутство „Србија воз“ а. д. Београд број 17/2017-610 од 15. маја 2017. године, утврђено је да је возопратном особљу, између осталог, у ставу 2. тачка 1. овог упутства наложено да је у обавези да мигранте са возним картама прими у воз.

 

 

  1. МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА

 

 

  • Повереник за заштиту равноправности, приликом одлучивања у овом предмету, имао је у виду наводе из притужбе и изјашњење, изјаве сведока, као антидискриминационе прописе.

 

Правни оквир

 

  • Повереник за заштиту равноправности је установљен Законом о забрани дискриминације[2] као самосталан државни орган, независан у обављању послова утврђених законом. Одредбама члана 33. Закона о забрани дискриминације прописана је надлежност Повереника за заштиту равноправности. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности.

 

  • Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода из 1950. године[3], у члану 14. забрањује дискриминацију и прописује да се уживање права и слобода предвиђених у овој Конвенцији обезбеђује без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, веза са неком националном мањином, имовно стање, рођење или други статус.

 

  • Међународни пакт о грађанским и политичким правима[4] у члану 12. став 1. прописује да свако ко се законито налази на територији једне државе има право да се у њој слободно креће и слободно изабере место боравка, док у ставу 3. прописује да права наведена у овом члану могу бити ограничена само ако су та ограничења законом предвиђена, ако су нужна за заштиту националне безбедности, јавног реда, јавног здравља или морала или за заштиту права и слобода других лица и ако су у складу с осталим правима које признаје овај пакт.

 

  • Устав Републике Србије[5] у члану 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. Такође, одредбама члана 57. Устава РС гарантује се право на уточиште, које се огледа у томе да странац који основано страхује од прогона због своје расе, пола, језика, вероисповести, националне припадности или припадности некој групи или због својих политичких уверења, има право на уточиште у Републици Србији. Ставом 2. овог члана прописано је да се поступак за стицање уточишта уређује законом.

 

  • Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, који у члану 2. став 1. тачка 1. прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Одредбом члана 6. Закона о забрани дискриминације прописано је да непосредна дискриминација постоји ако се лице или група лица, због његовог односно њиховог личног својства у истој или сличној ситуацији, било којим актом, радњом или пропуштањем стављају или су стављени у неповољнији положај, или би могли бити стављени у неповољнији положај. С обзиром на околности конкретног случаја, за његово разматрање релевантна је и одредба члана 17. став 1. Закона о забрани дискриминације којом је забрањена дискриминација у пружању јавних услуга. Овај посебан случај дискриминације постоји ако правно или физичко лице, у оквиру своје делатности, односно занимања, на основу личног својства лица или групе лица, одбије пружање услуге, за пружање услуге тражи испуњење услова који се не траже од других лица или групе лица, односно, ако у пружању услуга неоправдано омогући првенство другом лицу или групи лица.

 

  • Законом о азилу[6] прописано је да странац који се налази на територији Републике Србије има право да поднесе захтев за добијање азила у Републици Србији, док је одредбама члана 16. овог закона прописано је да се малолетнику без пратње, као и пословно неспособном лицу које нема законског заступника орган старатељства, пре подношења захтева за азил, одредити старатеља, у складу са законом. Док је одредбама члана 132. Породичног закона[7] прописано да орган старатељства може одлучити да постави привременог старатеља штићенику, као и детету под родитељским старањем односно пословно способном лицу ако процени да је то неопходно ради привремене заштите личности, права или интереса тих лица (став 1). Под условима из става 1. овог члана орган старатељства дужан је да постави привременог старатеља страном држављанину који се налази или има имовину на територији Републике Србије.

 

  • Према Стандардним оперативним процедурама заштите деце избеглица/миграната у Републици Србији[8] невладине организације учествују у поступцима откривања и идентификације детета и обезбеђивању подршке детету. Улога невладиних организација је у подршци државним органима у развоју система заштите деце избеглица/миграната, нарочито деце без пратње и деце одвојене од родитеља/старатеља, као и откривању и идентификацији деце у ризику којој је неопходна подршка. Овим процедурама прописан је поступак и мере које предузимају надлежни органи. Па је тако у делу: Упућивање детета на ЦСР након подршке од максимално 5 дана, између осталог наведено да се овај поступак реализује након што је теренски радник на основу процене закључио да се ради о детету старијем од 16 година са средњим степеном ризика. У том случају се детету, поред осталог обезбеђују услови за безбедан пут, важне информације, контакте колега за подршку на следећим пунктовима, рачунајући и контакте тамошњег центра за социјални рад, обезбеђује потребну подршку групи или особи блиској детету. Такође уколико је дете безбедно наставило пут, у року од 24 сата доставља теренском социјалном раднику извештај у писаној форми о пруженој подршци, о томе када, како и са ким је дете наставило путовање и о другим подацима које сматра значајним.

 

Анализа навода из притужбе, изјашњења и доказа са аспекта антидискриминационих прописа

 

  • Имајући у виду садржину притужбе, као и надлежност Повереника за заштиту равноправности, у конкретном случају задатак Повереника био је да испита да ли је поступање привредног друштва „Србија воз“ а.д. Београд, дана 14. марта и 24. априла 2017. године било у супротности са антидискриминационим прописима.

 

  • У току поступка је утврђено да се мишљење и препорука Повереника број 07-00-575/2016-02 од 27. марта 2017. године односила на куповину возне карте, а не на одбијање пружања услуге тражиоцу азила који има купљену возну карту те је из тог разлога Повереник утврдио да није испуњен услов из члана 36. став 2. Закона о забрани дискриминације којим је прописано да Повереник не поступа по притужби ако је у истој ствари већ поступао.
  • Са аспекта Закона о забрани дискриминације, потребно је испитати да ли је привредно друштво „Србија воз“ а. д. Београд, отежавањем, односно, онемогућавањем малолетним тражиоцима азила и мигрантима да уђу у воз и наметањем додатних услова –  извршило акт дискриминације на основу њиховог личног својства ових лица, као и да ли су за то поступање постојали објективни и оправдани разлози који нису у вези са њиховим личним својством. Да би се одговорило на ово питање, важна је и примена правила о прерасподели и пребацивању терета доказивања из члана 45. Закона о забрани дискриминације. Према овом правилу, у конкретном случају, подносиоци притужбе треба да учине вероватним да је „Србија воз“ а.д. Београд извршило акт дискриминације, а уколико то учине, терет доказивања да услед тог акта није дошло до повреде начела једнаких права и обавеза, лежи на „Србија воз“ а.д. Београд.
  • Повереник за заштиту равноправности указује да наводи из притужбе организације П. и докази које су достављени пружају довољно основа за закључак да је акт дискриминације учињен вероватним у односу на поступање овог привредног друштва према малолетним мигрантима у чијој пратњи су били представници невладине организације „П.“ и социјални радници. Наиме, сведоци су потврдили да је кондуктер Ј. 14. марта 2017. године отежавао и 24. априла 2017. године онемогућио малолетним мигрантима без пратње да уђу у воз на релацији Београд – Шид са поласком у 15:30 часова. Имајући то у виду, на основу одредбе члана 45. става 2. Закона о забрани дискриминације, терет доказивања да у конкретном случају није дошло до повреде начела једнакости, сноси лице против кога је поднета притужба.

Наводи притужбе који се односе на групе миграната, тражилаца азила, избеглица, које су сведоци наводно оба дана затекли на перону, нису поткрепљени доказима који би учинили вероватним да су у питању мигранти, тражиоци азила и избеглице и да су имали валидно купљене карте. Стога у складу са чланом 45. Закона о забрани дискриминације није учињено вероватним да је поступање запослених у привредном друштву према поменутим лицима било условљено било којим личним својством ових лица.

  • Повереник је анализирао наводе из изјашњења да се прописима који се примењују у унутрашњем железничком саобраћају малолетна лица третирају као посебна осетљива група путника, да се не искључују из превоза и да је одговорност за безбедно путовање остављено онима који их упућују на путовање без посебне пратње и неопходног старања. Увидом у Опште услове превоза у унутрашњем саобраћају[9], објављене на сајту „Србија воз“ а. д. Београд, утврђено је да превоз малолетних путника без пратње није посебно регулисан, односно да се за путовање малолетних путника не траже посебни услови – као што је пратилац. Такође, увидом у упутство „Србија воз“ а. д. Београд број 17/2017-610 од 15. маја 2017. године, утврђено је да је возопратном особљу, између осталог, у ставу 2. тачка 1. овог упутства наложено да је у обавези да мигранте са возним картама прими у воз.
  • Такође, одредбама Закона о уговорима о превозу у железничком саобраћају[10] прописано је да превозник није дужан да прими на превоз лице за које се може оправдано претпоставити  да ће онемогућити превозника у извршењу његових обавеза према другим путницима (лица под дејством алкохола или наркотика, лица која се понашају непристојно или се не придржавају важећих прописа), као и да може искључити из превоза путника који својим понашањем узнемирава друге путнике или који се не придржава прописа о јавном реду у возовима за време путовања. У наводима изјашњења није доказано да су се малолетни тражиоци азила понашали на начин који закон прописује као основ за непримање и/или искључивање из превоза. Такође, треба имати у виду да „Србија воз“ а. д. Београд није доказало ни да је малолетним тражиоцима азила отежан, односно онемогућен улазак у воз услед постојања било каквог разлога везаног за процедуру прописану за путовање ових лица без пратње.
  • С обзиром да у изјашњењу привредног друштва „Србија воз“ а.д. Београд није негирано да су се наведени догађаји догодили, односно, нису изнети разлози који би оправдали другачије поступање према малолетним тражиоцима азила у односу на друге путнике, Повереник за заштиту равноправности сматра да су запослени у „Србија воз“ а.д. Београд, 14. марта и 24. априла 2017. године поступали супротно одредбама Закона о забрани дискриминације, односно да су малолетним тражиоцима азила без пратње отежали, односно, онемогућили улазак у воз на релацији Београд – Шид са поласком у 15:30 часова на основу њиховог личног својства. Поред тога, наметање посебних услова да на релацији Београд – Шид путују возом који полази у 10:55 часова и да буду чисти и уредни који се не траже од других лица је у супротности са чланом 17. Закона о забрани дискриминације.  Такође, наметање услова да буду „чисти и уредни“ представља повреду достојанства ових лица и ствара понижавајуће и увредљиво окружење.
  • Повереник за заштиту равноправности констатује да извештаји државних органа и организација цивилног друштва показују да у Србији свакако не постоји системска дискриминација миграната, тражилаца азила и избеглица, али да до појединачних инцидената ипак долази.

 

 

  1. МИШЉЕЊЕ

 

Постављањем посебних услова тражиоцима азила, које не поставља другим корисницима услуге железничког транспорта Привредно друштво „Србија воз“ а.д. Београд, прекршило је одредбе члана 6, а у вези са чланом 17. Закона о забрани дискриминације.

 

 

  1. ПРЕПОРУКА

 

Повереник за заштиту равноправности препоручује привредном друштву „Србија воз“ а.д. Београд:

 

  • Да „Србија воз“ а. д. Београд упозна запослене који раде на пословима превоза путника са Упутством о поступцима при превозу миграната, у року од 15 дана од дана пријема мишљења са препоруком.

 

  • Да води рачуна да у оквиру својих редовних послова и активности, не крши законске прописе о забрани дискриминације.

 

Потребно је да „Србија воз“ а. д. Београд обавести Повереника за заштиту равноправности о спровођењу ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема мишљења са препоруком.

 

Сагласно члану 40. Закона о забрани дискриминације, уколико „Србија воз“ а. д. Београд не поступи по препоруци у року од 30 дана, биће донето решење о изрицању мере опомене, против којег није допуштена жалба, а за случај да ово решење не спроведе, Повереник за заштиту равноправности може о томе обавестити јавност преко средстава јавног информисања и на други погодан начин.

 

Против овог мишљења са препоруком није допуштена жалба нити неко друго правно средство, јер се њиме не одлучује о правима и обавезама правних субјеката.

[1] „Службени гласник РС“, број 22/09

[2] Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС“, број 22/09), члан 1. став 2.

[3] „Службени лист СЦГ- Међународни уговори”, број 9/03

[4] „Службени лист СФРЈ – Међународни уговори”, број 7/71

[5] Устав Републике Србије („Службени гласник РС”, број 98/06)

[6] „Службени гласник РС”, број 109/07

[7] „Службени гласник РС”, бр. 18/05, 72/11 и 6/15

[8] https://www.unicef.org/serbia/SOP-za-zastitu-dece-izbeglica-i-migranata.pdf (Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Уницеф, УНХЦР, Идеас), 2016. година

[9] http://www.srbvoz.rs/page12.html   приступљено 27. јула 2017. године

[10] „Службени гласник РС“, бр. 38/2015, члан 12.

 

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић


microsoft-word-icon Притужбa П. прoтив Србиja вoз збoг дискриминaциje пo oснoву eтничкoг пoрeклa у oблaсти пружaњa услугaDownload


 

 

Print Friendly, PDF & Email
Facebook
Google+
http://ravnopravnost.gov.rs/prituzba-p-protiv-srbija-voza-zbog-diskriminacije">
back to top