Притужбa M. M. прoтив Oкружнoг зaтвoрa у Бeoгрaду пo oснoву стaтусa притвoрeнoг лицa

бр. 07-00-420/2013-02 датум: 20. 11. 2013.

 

МИШЉЕЊЕ

 

Мишљење је донето у поступку поводом притужбе M. M. из Б. против Окружног затвора у Београду, због дискриминације на основу статуса притвореног лица. Подносилац притужбе, који се налази у посебној притворској јединици Окружног затвора у Београду, сматра да је дискриминисан као притвореник, јер се већа права пружају осуђеницима, иако законом није прописано неједнако поступање. У притужби је навео низ права која су му као притвореном лицу ускраћена, док се осуђеним лицима ова права омогућавају. З. Г, управник Окружног затвора у Београду навео је у изјашњењу на притужбу да осим законом прописаних ограничења, не постоји неједнак третман притворених у односу на осуђена лица, као и да су притужбе о дискриминацији неутемељене. Током поступка је утврђено да Окружни затвор у Београду нема надлежност да одлучује о остваривању права на рад, права притвореника да једном у три месеца борави с партнером, децом или другим блиским лицем у посебним просторијама, контакт са особама ван завода, на здравствену заштиту, на школовање и на верски обред, јер одлуку о остваривању ових права, на захтев притвореника, доноси орган који води поступак. Такође, поводом притужби на квалитет исхране у заводу, здравствену заштиту, хигијену у просторијама у којима бораве притвореници и опремљеност затворске библиотеке, током поступка није достављен нити један доказ који би указао на постојање неједнаког третмана притворених у односу на осуђена лица. На основу утврђених чињеница и околности, Повереница за заштиту равноправности дала је мишљење да није утврђено да је Окружни затвор у Београду дискриминаторно поступао према М. M. у на основу његовог личног својства – статуса притвореника.

1. ТОК ПОСТУПКА

1.1. Повереници за заштиту равноправности обратио се M. M. из Б, притужбом коју је поднео против Окружног затвора у Београду.

1.2. У притужби је навео:

– да се налази у притвору, у посебној притворској јединици Окружног затвора у Београду;
– да га Окружни затвор дискриминише, јер му је као притворенику онемогућено остваривање права која имају осуђена лица;
– да дискриминаторно поступање траје четири године и три месеца, односно, све време док је у притвору;
– да се поводом ових проблема обратио и Заштитнику грађана;
– да му је ограничено остваривање права које му по Закону о извршењу кривичних санкција припадају;
– да према прописима има право да најмање два часа дневно проведе изван затворених просторија на ваздуху, да у просторији у којој борави буде довољно природног и вештачког светла, да на свако притворено лице дође најмање 8 m3 ваздуха и 4 m2 простора уз санитарне уређаје и средства за хигијену, право на телефонски разговор у трајању од најмање 15 минута три пута недељно, да једном у три месеца борави с партнером, децом или другим блиским лицем у посебним просторијама, право на рад, право на здравствену заштиту, право на ванредно школовање и право на верски обред;
– да је затвор дужан да обезбеди прибор и средства за одржавање хигијене, три оброка дневно са прописаном калоријском вредношћу и да затворска библиотека мора да има тачно одређене законске и подзаконске акте, а да се сва наведена права и обавезе не поштују и не примењују;
– да му на молбу да му се обезбеди рад на пословима у кругу затвора, управник затвора није одговорио;
– да се директор Управе за извршење кривичних санкција у допису позива на Законик о кривичном поступку („Сл. гласник РС“ бр. 72/11), који се на њега не примењује од 15. јануара 2012. године с обзиром да одговара пред Вишим судом, као и да се у истом допису позива на неважећи Правилник о кућном реду за примене мере притвора, а морао је да се донесе подзаконски пропис, у складу са важећим ЗКП, којим се ближе уређује мера притвора;
– да је важећим Закоником о кривичном поступку прописано да се примењују само она ограничења која су потребна да се спречи бекство, подстрекивање других лица да униште, сакрију, измене или фалсификују доказе или трагове кривичног дела и непосредни или посредни контакти притвореника који су усмерени на утицај сведока, саучесника или прикривача, као и да нигде није прописано да ће се положај притворених лица разликовати од положаја осуђених лица;
– да сматра да положај свих лица лишених слободе мора да буде исти, па је стављањем у неједнак положај као притвореник, дискриминисан у односу на осуђенике.

1.3. Уз притужбу је достављен допис Управе за извршење кривичних санкција Министарства правде и државне управе бр. 07-00-268/2013-05 од 3. септембра 2013. године.

1.4. Како је подносилац притужбе навео да се докази за дискриминаторно поступање налазе у документацији коју је предао Заштитнику грађана Републике Србије, Повереница за заштиту равноправности затражила је од Заштитника грађана копију документације. Дописом бр. 12-2131/13 од 14. августа 2013. године, Заштитник грађана доставио је копије следећих докумената: притужбу која је упућена Заштитнику грађана, дописе M. M. од 3. фебруара, 26. маја и 30. јуна 2013. године, обавештење о притужби Заштитнику грађана бр. 12-2131 од 17. јуна 2013. године, допис Заштитника грађана бр. 12-2131 од 17. јуна 2013. године и изјашњење на притужбу бр. 072-524/13-04 од 3. јула 2013. године.

1.5. Повереница за заштиту равноправности спровела је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, a у складу са чл. 35. ст. 4. и чл. 37. ст. 2. Закона о забрани дискриминације , па је у току поступка прибављено изјашњење од З. Г, управника Окружног затвора у Београду.

1.6. У изјашњењу је, између осталог, наведено:

– да је чл. 239. Закона о извршењу кривичних санкција по којем притворено лице борави у Заводу, прописано да притворено лице борави у заводу под истим условима као осуђено лице, ако Законом о кривичном поступку није другачије прописано;
– да поводом навода M. M. да му је ускраћено право на телефонски разговор, истиче да Правилником о кућном реду за примену мера притвора није предвиђена могућност телефонске комуникације притвореника са особама ван завода, већ само дописивање, уколико постоји претходно одобрење и надзор органа који води поступак. Због тога не постоје могућности да притвореници обављају телефонске разговоре;
– да притворена лица могу посећивати блиски сродници, лекар и друга лица по одобрењу судије за претходни поступак и под његовим надзором или надзором лица које судија одреди, те сматра неоснованим оптужбе да је Окружни затвор одговоран за непоштовање права притвореног лица, јер сва додатна права притвореницима могу бити дата само на основу одлуке судије;
– да право на рад може да се омогући уколико то притвореник захтева, а поступајући судија одобри, под условом да то није штетно за вођење поступка, те остваривање овог права зависи од одлуке поступајућег судије, на основу захтева притвореника;
– да је у Окружном затвору у Београду радни ангажман приоритетно везан за осуђена лица, будући да је рад део програма поступања;
– да слободно време које може да се проведе изван затворених просторија притвора, износи два часа дневно за сва лица која су лишена слободе;
– да се M. M. и раније притуживао како му закони и подзаконски акти нису доступни, па му је на коришћење дата електронска читанка са законским и подзаконским актима. Притворена и осуђена лица могу подједнако да користе све законске и подзаконске акте који Окружни затвор у Београду поседује;
– да Служба за здравствену заштиту врши здравствену превенцију, лечи осуђена и притворена лица, да се здравствена нега пружа у просторијама заводске амбуланте, а уколико завод не може да пружи одговарајућу здравствену заштиту, лица лишена слободе упућују се у Специјалну затворску болницу. Свим притвореним и осуђеним лицима омогућена је одговарајућа здравствена заштита;
– да је вршење верских служби и свих радњи које су везане за вероисповест, доступнo свим лицима која су лишена слободе. Ово право се примењује за све традиционалне вероисповести под истим условима. Конкретно, лица која су лишена слободе молбом захтевају да их посети нпр. православни свештеник, који након одобрених молби, долази у просторије Окружног затвора које су одређене за верску службу;
– да се храна за лица која су лишена слободе припрема према одговарајућим таблицама исхране, да се поштују и одговарајуће дијете и начини исхране, и специфични захтеви у погледу верских постова. Притворска кантина има богат асортиман прехрамбених производа које притвореници могу набављати сопственим средствима, па се притужбе у вези са исхраном чине неутемељеним;
– да су притвореници дужни сами да одржавају хигијену просторија у којима бораве. Хигијенска средства могу да се добију од чланова породице или у кантини, а уколико немају финансијских средстава ова средства доставља установа, те притворена лица ни у овом праву нису дискриминисана у односу на осуђена;
– да Окружни затвор сматра да у овом случају не постоји дискриминација притворених у односу на осуђена лица, јер притвореници због поступка који се води против њих и могућности ометања и утицања на поступак не могу да имају сва права и погодности као осуђена лица.

2. ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ

2.1. У току поступка утврђено је да је M. M. тренутно у притвору и да се налази у посебној притворској јединици Окружног затвора у Београду.

2.2. Увидом у допис Управе за извршење кривичних санкција Министарства правде и државне управе бр. 07-00-268/2013-05 од 3. септембра 2013. године, утврђено је да је директор Управе обавестио M. M. да су испитивали наводе из његових представки, као и да су на основу прибављеног извештаја Окружног затвора у Београду утврдили да се према њему поступа у складу са прописима, односно, да му је омогућено остваривање права која су прописана за лица која се налазе у притвору. M. M. је овим дописом обавештен да на основу чл. 239. Закона о извршењу кривичних санкција и чл. 249. Законика о кривичном поступку, притворене особе нису изједначене у правима са осуђеним лицима, већ остварују права која су прописана Закоником о кривичном поступку и Правилником о кућном реду за примену мере притвора.

2.3. На захтев подносиоца притужбе и молбу стручне службе Повереника за заштиту равноправности, Заштитник грађана је доставио документацију из предмета који се води на основу притужбе M. M. Увидом у ову документацију утврђено је да је M. M. поднео притужбу Заштитнику грађана, у којој је навео да му је током боравка у притвору онемогућено остваривање људских права, да се не поштује чл. 239. Закона о извршењу кривичних санкција којим је прописано да сва права која имају осуђена лица припадају и притвореном лицу. Увидом у допис који је M. M. упутио Заштитнику грађана 3. фебруара 2013. године, утврђено је да M. M. навео да је преко четири године у притвору, да се не поштује његово право да најмање два сата проводи у кретању на слободном ваздуху, право на посете лекара, сродника и других лица, на квалитет исхране и приступачност књига из библиотеке, да се посете председника Вишег суда своде на формалност, а изнео је и примедбе на поступање здравствене службе. Из дописа које је M. M. упутио Заштитнику грађана 26. маја и 30. јуна 2013. године, утврђено је да је подносилац притужбе запосленима у стручној служби Заштитника грађана, приликом њихове посете затвору, изнео низ примедби на услове боравка притворених лица и жалио се на поступање службеника МУП Ваљево. Увидом у изјашњење Окружног затвора у Београду бр. 12-2131/13 од 7. јула 2013. године на притужбу Заштитника грађана, утврђено је да управник Окружног затвора није спорио да шетња затвореника не траје прописана два сата, већ један сат и 30 минута, али да је то због великог броја шетњи и због тога што се лица која су под појачаним надзором шетају одвојено од осталих затвореника, па због организационих могућности није могуће дуже трајање шетње. Управник је навео да су цене поштанских пошиљки исте за све затворенике, а да у случају да затвореници немају новац за дописивање Окружни затвор им омогућава ова средства, те сматрају да притужба притвореника M. M. нема основа.

3. МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА

3.1. Повереница за заштиту равноправности, приликом одлучивања у овом предмету, имала је у виду наводе из притужбе и изјашњења, као и релевантне правне прописе у области заштите од дискриминације.

Правни оквир

3.2. Повереник за заштиту равноправности је самосталан, независан и специјализован државни орган установљен Законом о забрани дискриминације са задатком да ради на сузбијању свих облика и видова дискриминације и остваривању равноправности у друштвеним односима. Надлежност Повереника за заштиту равноправности широко је одређена, у складу са међународним стандардима, како би се омогућило да делотворно и ефикасно остварује своју улогу. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности.

3.3. Међународни пакт о грађанским и политичким правима у чл. 10. прописује да су окривљена лица, осим у изузетним случајевима, одвојена од осуђених лица и подвргнута посебном режиму који одговара статусу неосуђиваних лица.

3.4. Препоруком Rec(2006)2 Комитета министара Савета Европе , која је упућена државама чланицама у вези са Европским затворским правилима, уређена су посебна права лица лишених слободе која се, између осталог, односе на право на рад, физичку активност и рекреацију, контакт са спољним светом, правну помоћ, исхрану, хигијену и др. У делу VII ове препоруке уређено је поступање са притвореницима, и то тако што се препоручује да се у поступању са притвореницима власти руководе правилима која важе за све затворенике и допусте притвореницима да учествују у различитим активностима предвиђеним овим правилима.

3.5. Устав Републике Србије у чл. 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. Одредбама чл. 28. Устава Републике Србије прописано је да се према лицу лишеном слободе мора поступати човечно и са уважавањем достојанства његове личности.

3.6. Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације , који у чл. 2. ст. 1. тач. 1. прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. С обзиром на околности конкретног случаја, за његово разматрање релевантна је и одредба чл. 6. Закона о забрани дискриминације, којом је дефинисана непосредна дискриминација тако што је прописано да је она извршена ако се лице или група лица, због његовог односно њиховог личног својства у истој или сличној ситуацији, било којим актом, радњом или пропуштањем, стављају или су стављени у неповољнији положај, или би могли бити стављени у неповољнији положај.

3.7. Законом о извршењу кривичних санкција прописано је да притвореник борави у затвору под истим условима као и осуђено лице, ако Закоником о кривичном поступку није другачије одређено. Чланом 241. прописано је да се притвореник може извести из завода и спровести другим органима, односно у здравствену установу, само по налогу суда који је одредио притвор или кад то захтева хитна медицинска помоћ.

3.8. Закоником о кривичном поступку прописано је да притвореник има следећа права и обавезе: право на непрекидни ноћни одмор сваког дана у трајању од најмање осам часова; кретање на слободном ваздуху у трајању од најмање два часа дневно; право да носи своју одећу, да користи своју постељину и да о свом трошку набавља и користи храну, књиге, стручне публикације, штампу, прибор за писање и цртање и друге ствари које одговарају његовим редовним потребама, осим предмета подобних за наношење повреда, нарушавање здравља или припрему бекства; судија за претходни поступак може, за време трајања истраге притворенику решењем привремено ускратити или ограничити коришћење штампе, ако је вероватно да би то довело до ометања истраге; притвореник се може обавезати да обавља радове нужне за одржавање чистоће у просторији у којој борави; ако притвореник то захтева, судија за претходни поступак, односно председник већа, уз сагласност управника завода, може дозволити да он ради у кругу завода на пословима који одговарају његовим психичким и физичким својствима, под условом да то није штетно за вођење поступка; по одобрењу судије за претходни поступак и под његовим надзором или надзором лица које он одреди, у границама кућног реда завода, притвореника могу посећивати блиски сродници, а по његовом захтеву лекар и друга лица, поједине посете се могу забранити ако је вероватно да би оне довеле до ометања истраге; притвореник се може дописивати с лицима ван завода са знањем и под надзором судије за претходни поступак, који може забранити одашиљање и примање писама и других пошиљки ако је вероватно да би то довело до ометања истраге.

3.9. Правилником о кућном реду за примену мере притвора уређен је кућни ред за примену мере притвора у казнено-поправном заводу, казнено-поправном заводу за малолетнике и окружном затвору. Одредбом члана 27. прописано је да по одобрењу органа који води поступак, а у споразуму са управником завода, притвореник се на свој захтев може упослити да ради на пословима у кругу завода који одговарају његовим психичким и физичким својствима, под условом да то није штетно за вођење поступка, док је чланом 28. прописано да ће се притворенику обезбедити кретање на свежем ваздуху најмање два часа дневно ако завод располаже подесним ограђеним простором, у складу са законом. Поводом здравствене заштите притвореника, чл. 30. је прописано да се притворенику који оболи указује лекарска помоћ у заводској амбуланти, а ако је неопходно болничко лечење или му се у заводу не може пружити одговарајућа здравствена заштита, по одлуци управника завода упућује се у одговарајућу здравствену установу. У члану 35. регулисане су посете притвореницима, и то тако што је одређено да се посете врше по одобрењу органа који води поступак.

Анализа прилога са аспекта антидискриминационих прописа

3.10. Повереница за заштиту равноправности је анализирала да ли је поступањем Окружног затвора у Београду извршен акт дискриминације, односно, да ли је M. M. као притворено лице стављен у неједнак положај у односу на осуђена лица која бораве у Окружном затвору у Београду.

3.11. Повереница за заштиту равноправности најпре констатује да се међу пословима које обавља Управа за извршење кривичних санкција, Окружни затвор у Београду не налази посао одобравања, односно, давања сагласности на остваривање права притвореника да једном у три месеца борави с партнером, децом или другим блиским лицем у посебним просторијама, права на рад, на здравствену заштиту, на школовање и на верски обред. Наиме, Закоником о кривичном поступку и Правилником о кућном реду за примену мере притвора прописано је да притвореник може остварити ова права путем захтева који упућује судији/органу који води поступак, који даље може одобрити или забранити њихово остварење уколико процени да би то довело до ометања истраге.

3.12. По питању навода из притужбе да је M. M. дискриминисан у односу на осуђена лица, јер је њима омогућено право на телефонски разговор док је њему то право ускраћено, може се констатовати да је у овом случају Окружни затвор у Београду примењивао одредбе Правилника о кућном реду за примену мере притвора, према којима притвореници могу остварити контакт са особама ван завода искључиво путем дописивања, уз претходно одобрење органа који води поступак.

3.13. Када је у питању тврђење подносиоца притужбе да је дискриминисан у погледу остваривања права на посете других лица, контакта са лицима ван завода, вршења верске службе и права на рад и школовање, потребно је имати у виду да се, сагласно Закону о забрани дискриминације, поступање може квалификовати као дискриминаторно, ако је одређено лице неоправдано правило разлику или неједнако поступало према неком лицу или групи лица на основу личног својства, као и да постоји узрочно-последична веза између личног својства и учињеног акта. У конкретном случају, евидентно је да су притвореним лицима ограничена и ускраћена одређена права која се признају осуђеним лицима, али је сасвим јасно да Окружни затвор у Београду, против којег је притужба поднета, није својим актом или радњом ставио у неједнак положај подносиоца притужбе јер се одредбама Законика о кривичном поступку и Правилника о кућном реду за примену мере притвора, притвореницима ускраћују и/или ограничавају поједина права. Дакле, у питању је закон који је усвојила Народна скупштина Републике Србије и правилник који је донело Министарство правде, а Окружни затвор у Београду дужан је да их примењује. Имајући то у виду, као и чињеницу да Окружни затвор у Београду нема надлежности у погледу одлучивања о захтеву за посете других лица, контакта са лицима ван завода, вршење верске службе, права на рад и школовање, Повереница за заштиту равноправности констатује да Окружни затвор у Београду, против којег је притужба поднета, није онемогућио остваривање ових права М. M.

3.14. У току поступка није утврђено да је Окружни затвор у Београду дискриминаторно поступао према М. M, као притвореном лицу, по питању квалитета исхране у заводу. Тачније, иако је неспорно да су осуђена лица у посебном смештају у односу на притворена лица те самим тим имају и посебну кантину, током овог поступка није утврђено да се храна различитог квалитета и квантитета припрема за притворенике у односу на осуђенике. Поред навода из притужбе и изјашњења, није достављен нити један доказ који би указао на постојање неједнаког третмана. Такође, поводом навода да је подносилац притужбе дискриминисан у приликом остваривања права из здравствене заштите, може се констатовати да током поступка није учињено вероватним да је Окружни затвор у истој или сличној ситуацији различито поступао према притвореницима у односу на осуђена лица. По питању навода који се односе на хигијену у просторијама у којима бораве притвореници и опремљености затворске библиотеке, може се констатовати да током поступка нису понуђени докази који би потврдили или оповргли да је хигијена у заводу и опремљеност библиотеке боља, односно, већа у делу који користе осуђеници.

3.15. У изјашњењу Окружног затвора у Београду наведено је да је у овом затвору „радни ангажман приоритетно везан за осуђена лица, будући да је рад део програма поступања“. У вези са тим, Повереница за заштиту равноправности најпре указује да недовољан број послова не сме бити изговор да се право на рад не омогући и притвореним особама. Треба, при томе, имати у виду и чињеницу да постоје ситуације у којима се притвор продужава неколико пута и на дуже време, па се, као у конкретном случају, може догодити да особа буде у притвору и по неколико година. У оваквим ситуацијама органи који воде поступак и заводске установе морају узети у обзир значај остваривања права на рад за особе лишене слободе, без обзира да ли се налазе у притвору или на издржавању казне затвора. У погледу могућности остваривања права на рад осуђена лица и притвореници, а нарочито они који су у дужем временском периоду у притвору, морају имати исти третман. Као што је чл. 218. ст. 5. Законика о кривичном поступку прописано, захтев притвореника да му се омогући да ради у кругу завода може бити одбијен само ако је то штетно за вођење поступка. Међутим, у конкретном случају подносилац притужбе је своју „молбу да му се обезбеди рад на пословима у кругу затвора“ упутио управнику затвора, а не судији за претходни поступак, односно председнику већа, који је, сагласно чл. 218. Законика о кривичном поступку, надлежан за одлучивање о овом захтеву. Имајући то у виду, јасно је да се ускраћивање одговора на молбу подносиоца притужбе за радно ангажовање упућену управнику Окружног затвора у Београду не може квалификовати као дискриминаторни акт ове институције.

3.16. По питању навода из притужбе да је време проведено на отвореном простору притворених лица испод законом прописаног минимума и навода из изјашњења који потврђују наводе подносиоца притужбе, али оправдавају недостатком организационих могућности, Повереница за заштиту равноправности указује да испитивање да ли орган јавне власти поступа у складу са другим прописима, није у надлежности Повереника за заштиту равноправности. Сагласно томе, у поступку су сагледаване само оне чињенице које су релевантне за испитивање повреде прописа о забрани дискриминације. Међутим, потребно је подсетити да је Заштитник грађана у препоруци бр. 12-2612/10 од 31. децембра 2010. године, која се односи и на Окружни затвор у Београду, утврдио да постоје недостаци који се огледају у повреди права лица лишених слободе да у слободно време, изван затворених просторија, проведу најмање два часа дневно.

4. МИШЉЕЊЕ

Ценећи утврђене чињенице и правне прописе, Повереница за заштиту равноправности, сагласно чл. 33. ст. 1. тач. 1. Закона о забрани дискриминације, дала је мишљење да није утврђено да је Окружни затвор у Београду дискриминаторно поступао према М. M. на основу његовог личног својства – статуса притвореника.

 

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

др Невена Петрушић


microsoft-word-icon Притужбa M. M. прoтив Oкружнoг зaтвoрa у Бeoгрaду пo oнoву стaтусa притвoрeнoг лицa Преузми


Print Friendly, PDF & Email
back to top