Препорука мера Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања

бр.  021-00-522/2019-02      датум: 19. 8. 2019. године

 

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности[1] да прати спровођење закона који се тичу забране дискриминације и препоручује органима јавне власти и другим лицима мере за остваривање равноправности, Повереник за заштиту равноправности упућује Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања

 

      ПРЕПОРУКУ МЕРА ЗА ОСТВАРИВАЊЕ РАВНОПРАВНОСТИ

 

Повереник за заштиту равноправности препоручује Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања:

  • Да повуче свој допис бр. 560-00-334/2018-01 од маја 2018. године и да центрима за социјални рад укаже на обавезе које произлазе из Устава, ратификованих међународних докумената и закона које се односе на неопходност предузимања свих мера из њихове надлежности у циљу пружања подршке породицама у ризику од измештања деце из породице, те да алтернативно збрињавање деце центри за социјални рад организују тек када нису успели сви претходни напори да се раздвајање породице предупреди или када је издвајање евидентно у најбољем интересу здравља, добробити, развоја и/или безбедности детета.
  • Да предузме друге мере из своје надлежности у циљу јачања услуга социјалне заштите и креирања нових услуга које су неопходне ради омогућавања живота детета у породичном окружењу.

Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања ће обавестити Повереника за заштиту равноправности о предузетим мерама у циљу спровођења ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема препоруке мера за остваривање равноправности.

Против ове препоруке мера за остваривање равноправности није допуштена жалба нити било које друго правно средство, јер се њоме не одлучује о правима и обавезама правних субјеката.

 

Образложење

 

Поверенику за заштиту равноправности обратила се организација цивилног друштва наводећи да изражава забринутост због директиве коју је Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања (у даљем тексту: Министарство) упутило свим центрима за социјални рад у Републици Србији. Наиме, дописом бр: 560-00-3345/2018-01 од 21. маја 2018. године Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања наложило је центрима за социјални рад у Републици Србији да у циљу унапређивања рада и постизања вишег степена ефикасности у организовању заштите, помоћи и подршке жртвама насиља, злостављања и злоупотребе („деце улице“) предузму следеће активности: 1) да у року од 15 дана да дана добијања налога организују састанак са полицијском управом за град или полицијском станицом у локалној самоуправи на територији своје надлежности и комуналном полицијом, уколико у локалној заједници иста постоји, а у циљу успостављања структуиране, целовите и континуиране сарадње на откривању случајева насиља над децом, злостављања и злоупотребе деце која „живе и раде на улици“ и баве се просјачењем, прањем ветробранских стакала, скупљањем секундарних сировина из контејнера за одношњење отпада, продајом цвећа у касним ноћним сатима итд., а нарочито кроз организовање заједничких континуираних и периодичних акција, обилазака уобичајених места на којима се деца злостављају и злоупотребљавају; 2) да се у сваком откривеном случају по хитном поступку у складу са чланом 322. став 2. Породичног закона дете одузме од родитеља или старатеља или од лица код кога се дете затекло; 3) да се у складу са извршеним проценама стручњака органа старатељства против родитеља или старатеља детета или лица код којег се дете затекло предузму мере грађанскоправне или кривичноправне одговорности: 1. покрене парнични поступак за лишење родитељског права; 2. покрене поступак за заштиту права детета, односно за забрану одржавања личног односа са дететом; 3. покрене парнични поступак за изрицање мере за заштиту од насиља у породици; 4. поднесе кривичну пријаву због евентуално учињеног кривичног дела запуштање и злостављање малолетног детета или насиља у породици; 4) да се по хитном поступку предузму мере ургентне  заштите детета и обезбеди: безбедност, брига о здрављу, егзистенцијални услови, психосоцијална подршка, заступање детета (детету постави старатељ) и други услови за остваривање права детета на образовање и васпитање.

 

Повереник за заштиту равноправности најпре указује на релевантне правне прописе у области заштите права детета и заштите од дискриминације.

Устав Републике Србије[2] у члану 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. Одредбом члана 66. прописано је да породица, мајка, самохрани родитељ и дете у Републици Србији уживају посебну заштиту, у складу са законом.

Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације[3], који у члану 4. прописује да су сви једнаки и уживају једнак положај и једнаку правну заштиту, без обзира на лична својства, те да је свако дужан да поштује начело једнакости, односно забрану дискриминације. Одредбом члана 22. прописано је да свако дете, односно малолетник има једнака права и заштиту у породици, друштву и држави, без обзира на његова или лична својства родитеља, старатеља и чланова породице.

Република Србија је 1990. године ратификовала Конвенцију о правима детета[4], а један од њених општих принципа је принцип недискриминације. Право на недискриминацију обавезује државу потписницу да сва права гарантована Конвенцијом, обезбеди сваком детету без икакве дискриминације и без обзира на расу, боју коже, пол, језик, вероисповест, политичко или друго уверење, национално, етничко или социјално порекло, имовинско стање, инвалидитет, рођење или други статус детета, његових родитеља или законских старатеља. Најбољи интереси детета су један од принципа Конвенције, који треба да буде од првенственог значаја у свим активностима које се тичу деце. Одредбом члана 9. Конвенције стране уговорнице су се обавезале да дете не буде одвојено од својих родитеља против њихове воље, осим када надлежне власти, уз судски надзор, одреде у складу са важећим законом и поступком, да је такво одвајање неопходно у најбољем интересу детета. Таква одлука може бити неопходна у одређеном случају, као нпр. ако родитељи злостављају или занемарују дете или живе одвојено па се мора донети одлука о месту становања детета.

Комитет за права детета Уједињених нација је јуна 2017. године, усвојио Општи коментар бр. 21 о деци у уличној ситуацији[5]. Овим коментаром се дају смернице за израду свеобухватних и дугорочних националних стратегија за децу у уличној ситуацији применом холистичког приступа који се темељи на правима детета а бави се како превенцијом тако и одговором на конкретне проблеме. Комитет указује да би државе морале да подстичу међуресорну и међудржавну сарадњу, као и координацију између државних и недржавних актера у решавању овог проблема, са циљем обезбеђивања права утврђених Конвенцијом о правима детета, без икакве дискриминације. Комитет наглашава да је управо дискриминација један од главних узрока због којих се деца налазе у уличној ситуацији – основ је друштвено порекло, социјално стање, рођење или други статус, што доводи до целоживотних негативних последица. Државе би морале да обезбеде: да деца у уличној  ситуацији буду једнака пред законом; да свака дискриминација у односу на уличну ситуацију буде забрањена; да се реши питање подстицања на дискриминацију и узнемиравања; да деца у уличној ситуацији и њихове породице не буду произвољно лишена своје имовине; као и да забране боравка на улици након одређеног часа буду легитимне, сразмерне и недискриминаторске, а да се посебне привремене мере којима се убрзава или постиже de facto равноправност деце у уличној ситуацији не сматрају дискриминацијом. Комитет такође указује да многа деца у уличној ситуацији живе са својом породицом, на улици или ван улице, и/или одржавају везе с породицом, те их је потребно подржати у одржавању тих веза. Државе не би смеле да одвајају децу од породице искључиво због тога што породица ради или живи на улици. Исто тако, државе не би смеле да одвајају бебу или децу чији су родитељи и сами деца у уличној ситуацији. Финансијско или материјално сиромаштво, или услови који непосредно и искључиво могу да се припишу таквом сиромаштву, никада не би смели да буду једино оправдање за склањање детета из родитељског старања, већ треба да се сматра сигналом потребе да се породици пружи одговарајућа подршка. Да би спречиле дугорочно раздвајање, државе могу да подрже привремене опције бриге уз поштовање права за децу чији родитељи нпр. мигрирају у одређеном периоду током године ради сезонског запослења.

У оквиру Закључних запажања у вези са Другим и трећим периодичним извештајем Републике Србије о примени Конвенције о правима детета[6], Комитет је препоручио да држава потписница: а) процени број деце која живе односно раде на улици и коригује студије о узроцима њиховог положаја; б) спроводи, надгледа и оцењује Посебан извештај о дечјем просјачењу у Републици Србији, уз активно учешће деце која живе и раде на улици; ц) осигура да је подршка, посебно реинтеграција са породицом или смештање у систем алтернативног збрињавања, обезбеђена уз пуно поштовање најбољег интереса детета и да се даје дужна пажња њиховим ставовима у складу са њиховим годинама и зрелости.

Такође, одредбом члана 6. Породичног закона[7] прописано је да је свако дужан да се руководи најбољим интересом детета у свим активностима које се тичу детета. Даље, одредбом члана 81. прописано је да родитељ који злоупотребљава права или грубо занемарује дужности из садржине родитељског права може бити потпуно лишен родитељског права. Ставом 2. истог члана прописано је да родитељ злоупотребљава права из садржине родитељског права: 1. ако физички, сексуално или емоционално злоставља дете; 2. ако израбљује дете силећи га на претерани рад, или на рад који угрожава морал, здравље или образовање детета, односно на рад који је забрањен законом; 3. ако подстиче дете на вршење кривичних дела; 4. ако навикава дете на одавање рђавим склоностима; 5. ако на други начин злоупотребљава права из садржине родитељског права, док је ставом 3. прописано да родитељ грубо занемарује дужности из садржине родитељског права: 1. ако је напустио дете; 2. ако се уопште не стара о детету са којим живи; 3. ако избегава да издржава дете или да одржава личне односе са дететом са којим не живи, односно ако спречава одржавање личних односа детета и родитеља са којим дете не живи; 4. ако с намером и неоправдано избегава да створи услове за заједнички живот са дететом које се налази у установи социјалне заштите за смештај корисника; 5. ако на други начин грубо занемарује дужности из садржине родитељског права.

Одредбом члана 4. Закона о социјалној заштити[8] прописано је да сваки појединац и породица којима је неопходна друштвена помоћ и подршка ради савладавања социјалних и животних тешкоћа и стварања услова за задовољење основних животних потреба имају право на социјалну заштиту, у складу са законом. Ставом 2. истог члана прописано је да се право на социјалну заштиту обезбеђују пружањем услуга социјалне заштите и материјалном подршком. Даље, одредбом члана 40. став 1. тачка 2. Закона прописано да је су дневне услуге у заједници – дневни боравак; помоћ у кући; свратиште и друге услуге које подржавају боравак корисника у породици и непосредном окружењу.

Чланом 41. Закона о социјалној заштити прописано је да је корисник права или услуга социјалне заштите појединац, односно породица која се суочава с препрекама у задовољавању потреба, услед чега не може да достигне или да одржи квалитет живота или која нема довољно средстава за подмирење основних животних потреба, а не може да их оствари својим радом, приходом од имовине или из других извора. Ставом 2. истог члана прописано је да је малолетно лице и пунолетно лице до навршених 26 година живота корисник права или услуга социјалне заштите када му је услед породичних и других животних околности, угрожено здравље, безбедност и развој, односно ако је извесно да без подршке система социјалне заштите не може да достигне оптимални ниво развоја, а нарочито: 1) ако је без родитељског старања или у ризику од губитка родитељског старања; 2) ако његов родитељ, старатељ или друго лице које се о њему непосредно стара није у стању да се о њему стара без подршке система социјалне заштите, услед здравствених разлога, менталног обољења, интелектуалних тешкоћа или неповољних социо-економских околности; 3) ако има сметње у развоју (телесне, интелектуалне, менталне, сензорне, говорно-језичке, социо-емоционалне, вишеструке), а његове потребе за негом и материјалном сигурношћу превазилазе могућности породице; 4) ако је у сукобу са родитељима, старатељем и заједницом и ако својим понашањем угрожава себе и околину; 5) ако се суочава с тешкоћама због злоупотребе алкохола, дрога или других опојних средстава; 6) ако постоји опасност да ће постати жртва или ако јесте жртва злостављања, занемаривања, насиља и експлоатације, односно ако су му физичко, психичко или емоционално благостање и развој угрожени деловањем или пропустима родитеља, старатеља или друге особе која се о њему непосредно стара; 7) ако је жртва трговине људима; 8) ако је страни држављанин односно лице без држављанства, без пратње; 9) ако се његови родитељи споре око начина вршења родитељског права; 10) ако има друге потребе за коришћењем социјалне заштите.

Одредбом члана 9. став 1. Правилника о организацији, нормативима и стандардима рада центра за социјални рад[9] прописано је да је центар је дужан да развија превентивне програме који доприносе задовољавању индивидуалних и заједничких потреба грађана, односно спречавању и сузбијању социјалних проблема у локалној заједници. Ставом 2. истог члана прописано је да се превентивно деловање у раду центра спроводи се реализовањем конкретних, тематски одређених и на циљне групе усмерених превентивних програма, док је ставом 3. прописано да превентивни програми треба да буду усмерени на појединце, породице у ризику и маргинализоване групе, њихово оспособљавање за продуктиван живот у заједници, одговорно родитељство и предупређење зависности од социјалних служби; спречавање настанка социјалних проблема, као што су: насиље у породици, преступништво младих, зависности од психо-активних супстанци и слично; развијање волонтерских капацитета у заједници; кампања усмерених ка јачању грађанске свести и одговорности за задовољавање заједничких потреба, препознавање и отклањање проблема у заједници. На крају, ставом 4. истог члана прописано је да се превентивне активности центра дефинишу кроз план превентивних активности и програме у оквиру годишњег оперативног плана активности.

Даље, одредбом члана 70. Правилника о организацији, нормативима и стандардима рада центра за социјални рад прописано је да се план услуга и мера за породицу са планом сталности за дете доноси у случају када се утврди потреба за даљим пружањем услуга и мера, по завршетку процеса процене, најкасније 60 дана од када је започет рад са корисником. Ставом 2. истог члана прописано је да план услуга и мера за породицу одређује и мере правне заштите у складу са надлежностима органа старатељства, ради правовременог, и са услугама социјалне заштите координисаног, спровођења. Даље, ставом 3. истог члана прописано је да приликом доношења плана услуга и мера за породицу и плана сталности за дете, центар ће заједно са другим службама у локалној заједници и члановима породице предузети разумне напоре да дете остане са родитељима, да се предупреде или отклоне околности због којих дете може да буде измештено из породице, или ће предузети све напоре да се стекну услови за повратак детета у породицу. Ставом 4. истог члана прописано је да у случајевима када није одговарајуће предузимати интервенције, мере и услуге за останак или повратак детета у породицу, центар ће образложити и документовати околности за такву одлуку, док је ставом 5. прописано да планирање услуга, мера и интервенција у случају из става 4. овог члана мора бити засновано на принципу најмање рестриктивног окружења и мора уважити захтев да дете узраста до седам година не може бити смештено у установу за смештај корисника без родитеља дуже од три месеца, осим уколико за то постоје здравствене индикације.

Даље, Повереник посебно подсећа да је у циљу унапређења положаја деце и младих и подршка породици развијена услуга Породични сарадник[10] која има за циљ унапређење капацитета породице и то на начин да омогући безбедност и стабилне услове за раст, развој и добробит детета у његовом породичном окружењу. Наиме, услуга је намењена породицама са децом, са бројним и сложеним потребама, у којима постоји ризик за измештање деце или претња да ће се ризик појавити, као и породицама код којих се планира повратак детета у породицу, након мере издвајања из породице. Услуга породични сарадник пружа се у породици и њеном дому, њиховој заједници, реализацијом активности које, у складу са проценом и породичним планом, могу бити практична подршка, саветодавно-едукативне активности и активности заступања, посредовања и координације у заједници. Циљ рада породичног сарадника са сваком породицом је да, заједно са породицом, креира промену у функционисању породице, која ће омогућити добробит детета у породици и бити одржива.

Даље, и у оквиру Извештаја о примени Програма реформи политике запошљавања и социјалне политике у процесу приступања Европској унији (за 2016. и  2017. годину)[11] као један од циљева предвиђено је повећање подршке (природној) породици у ризику, наставак процеса деинституционализације и развој ванинституционалних услуга у заједници. Посебно је скренута пажња на припремање програма обуке за подршку породицама у ризику од измештања деце из породице и спровођење обука стручних радника у сектору социјалне заштите за примену ових програма и пружаоцима услуга. С тим у вези, поменута је између осталог услуга Породични сарадник која, поред осталог, има сврху да спречи измештање деце из породице. На крају, дефинисане су и стручне процедуре при измештању деце из природне породице.

Такође, и у истраживању које је спровео УНИЦЕФ „Јачање породица из осетљивих група“[12] истакнуто је да раздвајање детета од породице треба увек посматрати као последњу опцију, односно да се за дете организује алтернативно збрињавање тек када су уложени, али нису успели сви напори да се раздвајање породице предупреди, и када је издвајање евидентно у најбољем интересу здравља, добробити, развоја и/или безбедности детета. Такође је наведено да државе треба да обезбеде да мере интензивне подршке буду на располагању породицама код којих постоји евидентан ризик од занемаривања, злостављања и злоупотребе, како би се ризик смањио и контролисао, породицама омогућило да на стимулативан начин брину о својој деци, а породично раздвајање предупредило. Посебно је напоменуто да би родитељи требало да наставе да добијају активну подршку да би отклонили узроке који су довели до одвајања детета, како би се дете што је пре могуће могло вратити кући.

Повереник је у оквиру Редовног годишњег извештаја за 2018. годину[13] између осталог дао препоруку да се унапреди систем социјалне заштите и финансијске подршке породици са децом у циљу побољшања ефикасности и квалитета помоћи ради савладавања социјалних и животних тешкоћа, стварања услова за задовољење основних животних потреба појединца и породице, као и мера заштите породице са децом и подршке рађању. Даље је препеоручено да је потребно посебно посветити пажњу јачању материјалне подршке намењене осетљивим и сиромашним групама становништва, унапређењу доступности и разноврсности услуга подршке (дневне услуге у заједници, услуге подршке за самосталан живот, интензивне услуге подршке породици која је у кризи, саветовање и подршка родитеља, подршка породици која се стара о свом детету или одраслом члану породице са сметњама у развоју и др), као и других услуга социјалне заштите.

Повереник констатује да допис Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања број 560-00-334/2018-01 од 21. маја 2018. године не садржи нити упућује на релевантне одредбе Закона о социјалној заштити и Породичног закона, као и одредбе Конвенције о правима детета. Повереник указује на део дописа Министарства у коме се погрешно позива на одредбу члана 322. став 2. Породичног закона и налаже центрима за социјални рад да у сваком откривеном случају у складу са овим чланом по хитном поступку дете одузме од родитеља или старатеља или од лица код кога се дете затекло. Наиме, чланом 322. став 2. Породичног закона је прописано да је службено лице органа старатељства дужно да препоручи будућим усвојитељима да се подвргну и психо-социјалном саветовању у органу старатељства, породичном саветовалишту или у другој установи која је специјализована за посредовање у породичним односима. Повереник поново указује и на став Комитета за права детета Уједињених нација да државе не би смеле да одвајају децу од породице искључиво због тога што породица ради или живи на улици. Дакле, пре одузимања детета, потребно је претходно предузети све напоре у циљу јачања, односно креирање нових услуга социјалне заштите, ради омогућавања живота у породичном окружењу и унапређивања стања у погледу права детета.

Имајући у виду наведено, Повереник за заштиту равноправности, сагласно члану 33. тачка 9. Закона о забрани дискриминације, упућује препоруку Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања уз обавезу обавештавања о предузетим мерама у року од 30 дана од дана пријема препоруке мера за остваривање равноправности.

[1] Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС“, број 22/09), члан 33. тaч.  9.

[2] Устав Републике Србије („Службени гласник РС“, број  98/06)

[3] „Службени гласник РС“, број 22/09

[4] Закон о ратификацији Конвенције УН о правима детета („Службени лист СФРЈ – Међународни уговори“, бр. 15/90 и „Службени лист СРЈ – Међународни уговори“, бр. 4/96 и 2/97)

[5] Општи коментар бр. 21 о деци у уличној ситуацији, Комитет за права детета Уједињених нација – Доступно на интернет адреси: http://www.ljudskaprava.gov.rs/sr/node/143

[6] http://www.zavodsz.gov.rs/sr/resurs-centar/nacionalni-dokumenti/

[7] „Службени гласник РС“, бр. 18/05, 72/11 – др. закон и 6/15

[8] „Службени гласник РС“, број 24/11

[9] „Службени гласник РС“, бр. 59/08, 37/10, 39/11 – др. правилник, 1/12 – др. правилник и 51/19

[10]http://www.zavodsz.gov.rs/sr/podru%C4%8Dje-delovanja/unapre%C4%91enje-mera-socijalne-za%C5%A1tite/unapre%C4%91enje-polo%C5%BEaja-dece-i-mladih-i-podr%C5%A1ka-porodici/porodi%C4%8Dni-saradnik/

[11] http://socijalnoukljucivanje.gov.rs/rs/o-nama/oblasti-delovanja/

[12] https://sos-decijasela.rs/wp-content/uploads/2018/10/Jacanje-porodica-iz-osteljivih-grupa-UNICEF-publikacija.pdf

[13] http://ravnopravnost-5bcf.kxcdn.com/wp-content/uploads/2019/07/RGI.pdf

 

 

 

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић


microsoft-word-iconПрепорука мера Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Download


Print Friendly, PDF & Email
back to top