Предлог за оцену уставности. Одредбе члана 56. став 2. Закона о платама државних службеника и намештеника

бр. 011-00-47/2016-02   датум: 19.12.2016.

 

УСТАВНИ СУД

 

 

 

11000 БЕОГРАД

Булевар краљ Александра бр. 15

 

 

На основу члана 168. став 1. Устава Републике Србије[1], члана 29. став 1. тачка 1. и члана 50. став 1. Закона о Уставном суду[2], Повереница за заштиту равноправности, подноси Уставном суду

П Р Е Д Л О Г

ЗА ОЦЕНУ УСТАВНОСТИ

 

Одредбе члана 56. став 2. Закона о платама државних службеника и намештеника[3]

 

Одредбе члана 56. Закона о платама државних службеника и намештеника (у даљем тексту: Закон), гласе:

„До ступања на снагу закона којим ће се уредити плате функционера, лице коме престане функција у органу Републике Србије, аутономне покрајине или јединице локалне самоуправе на коју је изабрано, постављено или именовано, укључујући и лице које према посебним прописима има положај функционера (у даљем тексту: бивши функционер) има право на накнаду плате три месеца од дана када му је престала функција, а у висини плате коју је имао на дан престанка функције.

Право на накнаду плате престаје пре протека рока од три месеца ако бивши функционер заснује радни однос или стекне право на пензију, а може бити продужено за још три месеца ако у та три месеца стиче право на пензију.“

Повереница за заштиту равноправности сматра да су одредбе члана 56. став 2. Закона о платама државних службеника и намештеника несагласне одредбама Устава Републике Србије о зајемченим људским правима, условима за остваривање зајемчених људских права и условима за ограничење ових права (чл. 18. и 20), и да се овим одредбама, супротно забрани дискриминације (члан 21) и одредбама Устава о условима за ограничавање људских и мањинских права (члан 20), женама одређеног старосног доба којима је престала функција у органу Републике Србије, аутономне покрајине или јединице локалне самоуправе на коју је изабрана, постављена или именована, укључујући и лице које према посебним прописима има положај функционерке, ограничава право из области социјалне заштите (члан 69. ст. 2. и 3 Устава Републике Србије).

На почетку, Повереница указује на Устав Републике Србије који у  члану 21. прописује забрану сваке дискриминације, непосредне или посредне, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.

Даље, одредбама члана 19а Закона о пензијском и инвалидском осигурању[4] прописано је да жене испуњавају услове за остваривање пензије у погледу радног стажа и животног доба раније него мушкарци, чиме стичу право, али не и обавезу, да оду у пензију. Међутим, чланом 56. Закона о платама државних службеника и намештеника прописано је да до ступања на снагу закона којим ће се уредити плате функционера, лице коме престане функција у органу Републике Србије, аутономне покрајине или јединице локалне самоуправе на коју је изабрано, постављено или именовано, укључујући и лице које према посебним прописима има положај функционера  има право на накнаду плате три месеца од дана када му је престала функција, а у висини плате коју је имао на дан престанка функције. Право на накнаду плате престаје пре протека рока од три месеца ако бивши функционер заснује радни однос или стекне право на пензију, а може бити продужено за још три месеца ако у та три месеца стиче право на пензију. То фактички значи да је женама укинуто право избора када ће заиста отићи у старосну пензију из Закона о пензијском и инвалидском осигурању, односно бивше функционерке одређеног старосног доба неће остварити право на накнаду плате у периоду од три месеца од дана када јој је престала функција за разлику од мушкараца истог старосног доба или старијих, који још увек нису остварили право на одлазак у старосну пензију и који ће моћи да остваре право на накнаду плате након престанка функције.

Због тога је одредба члана 56. став 2. Закона о платама државних службеника и намештеника, чија се уставност овде оспорава, супротна забрани дискриминације из члана 21. Устава јер погађа само жене, бивше функционерке, што представља дискриминацију жена.

Детаљни разлози за оспоравање уставности члана 56. став 2. Закона о платама државних службеника и намештеника су следећи:

Одредбом члана 56 став 1. Закона утврђено је да до ступања на снагу закона којим ће се уредити плате функционера, лице коме престане функција у органу Републике Србије, аутономне покрајине или јединице локалне самоуправе на коју је изабрано, постављено или именовано, укључујући и лице које према посебним прописима има положај функционера  има право на накнаду плате три месеца од дана када му је престала функција, а у висини плате коју је имао на дан престанка функције.

Одредбама члана 56. став 2. Закона прописано је да право на накнаду плате престаје пре протека рока од три месеца ако бивши функционер заснује радни однос или стекне право на пензију, а може бити продужено за још три месеца ако у та три месеца стиче право на пензију.

Приликом сагледавања последица које по Уставом гарантована права грађана може имати примена члана 56. став 2. Закона, потребно је претходно имати у виду правила о стицању права на старосну пензију. Наиме, одредбама члана 19. прописано је да осигураник стиче право на старосну пензију:

1) кад наврши 65 година живота и најмање 15 година стажа осигурања и

2) кад наврши 45 година стажа осигурања.

Изузетно од ове одредбе, чланом 19а је прописано да осигураник жена која наврши најмање 15 година стажа осигурања, стиче право на старосну пензију кад наврши: у 2015. години 60 година и шест месеци живота; у 2016. години 61 годину живота; у 2017. години 61 годину и шест месеци живота; у 2018. години 62 године живота; у 2019. години 62 године и шест месеци живота; у 2020. години 63 године живота; у 2021. години 63 године и два месеца живота; у 2022. години 63 године и четири месеца живота; у 2023. години 63 године и шест месеци живота; у 2024. години 63 године и осам месеци живота; у 2025. години 63 године и десет месеци живота; у 2026. години 64 године живота; у 2027. години 64 године и два месеца живота; у 2028. години 64 године и четири месеца живота; у 2029. години 64 године и шест месеци живота; у 2030. години 64 године и осам месеци живота; у 2031. години 64 године и десет месеци живота.

Дакле, Закон о пензијском и инвалидском осигурању прописује да када су испуњени прописани услови грађанин/ка стиче право на старосну пензију, што не значи истовремено и престанак радног односа по сили закона, односно стицање права на старосну пензију за жене не значи истовремено да ће жена то право и да искористи, већ је то ствар њене личне одлуке. Заправо, жена може да буде у радном односу до своје 65 године живота када јој по сили закона престаје радни однос и након тога она може отићи у старосну пензију, под истим условима који важе и за мушкарце.

Међутим, одредбе члана 56. став 2. Закона о платама државних службеника и намештеника, мењају положај и права грађана/ки гарантованих овим прописима, јер ускраћују гарантовано право на накнаду плате по престанку функције ако бивши функционер стекне право на пензију. Иако одредбама овог члана нису експлицитно наведене разлике између права мушкараца и жена, суштински ове одредбе односе се само на жене одређеног старосног доба којима је престала функција у органу Републике Србије, аутономне покрајине или јединице локалне самоуправе. О томе сведоче и одлуке надлежних тела у органима у којима су жене обављале функције, а у које је Повереница за заштиту равноправности имала увид. Наиме, Повереница за заштиту равноправности се уверила, поступајући по притужби бивше функционерке, да јој је одбијен захтев за остваривање права на накнаду плате у периоду од три месеца од дана када јој је престала функција, јер је увидом у њен персонални досије утврђено да је на дан престанка функције имала 62 године живота, чиме су се „стекли услови за остваривање права на старосну пензију“.

Стога, сагласно наведеним прописима о пензијском и  инвалидском осигурању, жена која 2016. године има 61 годину живота и 15 година радног стажа, стиче право на одлазак у старосну пензију. Међутим, да ли ће ово своје право остварити зависи од њене одлуке, с обзиром да она може да се пензионише и по општим правилима за стицање права на старосну пензију, односно онда када наврши 65 година. Јасно је да је намера законодавца била да одредбом члана 56. Закона о платама државних службеника и намештеника, пружи бившим функционерима финансијску подршку до заснивања радног односа или одласка у пензију. Међутим, наведеном одредбом Закона жена неће остварити право на ову финансијску подршку, јер је стекла право на старосну пензију (раније него мушкарци који су у истој ситуацији), без обзира на то да ли ће она заиста отићи у пензију или намерава да то учини тек када напуни 65 година.

Треба имати у виду да за разлику од непосредне дискриминације, код које је већ на први поглед видљиво да је разликовање, односно, довођење у неповољнији положај засновано на личном својству, код посредне дискриминације ово разликовање није увек очигледно. Код посредне дискриминације, наизглед неутрално правило примењује се једнако према свима, али се управо због једнаке примене правила одређена лице или група лица, на основу неког њиховог личног својства, стављају у неповољнији положај у односу на све друге који то својство немају.

Имајући то у виду, Повереница за заштиту равноправности указују да за овакво прављење разлике између мушкараца и жена бивших функционера нема објективног и разумног оправдања. Наиме, с обзиром да је циљ одредбе члана 56. Закона био да се обезбеди накнада плате функцинерима, након престанка функције у периоду од три месеца, за које време се очекује да ће они пронаћи друге изворе прихода (запослењем или пензионисањем), може се констатовати да је у питању законити циљ који се жели постићи. Међутим, Повереница за заштиту равноправности указује да је поред законитог циља, неопходно да средства за постизање тог циља буду примерена и нужна, као и да постоји сразмерност између мере која је предузета и циља који се том мером жели остварити. У конкретном случају, евидентно је да не постоји сразмера између предузете мере и циља, с обзиром да ова мера у пракси очигледно доводи до стављања бивших функционера у неједнак положај на основу њиховог пола. Последице за жене бивше функционерке, старосног доба од 62 до 65 година, су ускраћивање права на накнаду плате у периоду од три месеца од дана када им је престала функција, док на мушкарце истог старосног доба ова законска одредба нема утицаја. Такве последице нити су сразмерне, нити сврсисходне циљу који се жели постићи.

Такође, Повереница указује и да је УН Конвенцијом о елиминисању свих облика дискриминације жена (CEDAW) чијом се ратификацијом Република Србија обавезала да ће у свим областима, посебно политичкој, друштвеној, економској и културној предузимати све прикладне мере, да би се обезбедио потпун развој и напредак жена, како би им се гарантовало остваривање и уживање људских права и основних слобода, равноправно с мушкарцима. Дискриминација жена означава свако разликовање, искључење или ограничење у погледу пола, што има за последицу или циљ да угрози или онемогући женама признање, остварење или вршење људских права и основних слобода на политичком, економском, друштвеном, културном, грађанском или другом пољу, без обзира на њихово брачно стање, на основу равноправности мушкараца и жена . Одредбама члана 11. Конвенције прописано је да државе чланице предузимају све подесне мере ради елиминисања дискриминације жена у области запошљавања како би се на основи равноправности жена и мушкараца обезбедила једнака права, а посебно право на социјалну заштиту у случају одласка у пензију. Општа препорука Комитета за елиминацију дискриминације жена бр. 27 о старијим женама и заштити њихових људских права, у параграфу 42. напомиње да су државе потписнице обавезне да обезбеде да старосна граница за одлазак у пензију у јавном и приватном сектору није дискриминаторна за жене.

Из наведених разлога, Повереница за заштиту равноправности сматра да одредба члана 56. став 2. Закона о платама државних службеника и намештеника нису у сагласности са одредбама члана 4. став 1, чл. 18, 20. и 21, члана  69. ст. 2. и 3. и члана 194. ст. 3. и 5. Устава Републике Србије и одредбама члана 11. ратификоване Конвенције о елиминисању свих облика дискриминације жена.

Стога, Повереница за заштиту равноправности предлажу да Уставни суд донесе следећу

 

ОДЛУКУ

 

  1. Утврђује се да одредбе члана 56. став 2. Закона о платама државних службеника и намештеника („Службени гласник РС“, бр. 62/06, 63/06 – исправка, 115/06 – исправка, 101/07, 99/10, 108/13 и 99/14) нису у сагласности са одредбама члана 4. став 1, чл. 18, 20. и 21, члана 69. ст. 2. и 3. и члана 194. ст. 3. и 5. Устава Републике Србије, као и одредбом члана 11. ратификоване Конвенције о елиминисању свих облика дискриминације жена.
  2. Обуставља се, до доношења коначне одлуке, извршење појединачних аката донетих, односно радњи које се предузимају, на основу оспорене одредбе члана 56. став 2. Закона о платама државних службеника и намештеника.

[1] „Службени гласник РС“, број 98/06

[2] „Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – одлука УС и 40/15 – др. закон

[3] „Службени гласник РС”, бр. 62/06, 63/06 – исправка, 115/06 – исправка, 101/07, 99/10, 108/13 и 99/14)

[4].„Службени гласник РС”, бр. 34/03, 64/04 – одлука УСРС, 84/04 – др. закон, 85/05, 101/05 – др. закон, 63/06 – одлука УСРС, 5/09, 107/09, 101/10, 93/12, 62/13, 108/13, 75/14 и 142/14

 

 

 

 

 

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић


microsoft-word-icon Предлог за оцену уставности. Одредбе члана 56. став 2. Закона о платама државних службеника и намештеникаDownload


Print Friendly, PDF & Email
Facebook
Google+
http://ravnopravnost.gov.rs/pr%D0%B5dl%D0%BEg-z%D0%B0-%D0%BEc%D0%B5nu-ust%D0%B0vn%D0%BEsti-%D0%9Edr%D0%B5db%D0%B5-cl%D0%B0n%D0%B0-56-st%D0%B0v-2-z%D0%B0k%D0%BEn%D0%B0-%D0%BE-pl%D0%B0t%D0%B0m%D0%B0-drz%D0%B0vnih-sluzb%D0%B5nik">
back to top