Oпштa прeпoрукa Mинистaрству прoсвeтe

бр.  56-00-6/2016-02      датум: 9. 5. 2017.

 

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности[1] да прати спровођење закона који се тичу забране дискриминације и препоручује органима јавне власти и другим лицима мере за остваривање равноправности, Повереница за заштиту равноправности упућује Министарству просвете, науке и технолошког развоја

 

      ПРЕПОРУКУ МЕРА ЗА ОСТВАРИВАЊЕ РАВНОПРАВНОСТИ

 

Повереница за заштиту равноправности препоручује Министарству просвете, науке и технолошког развоја:

  1. Да у сарадњи са Министарством за рад, запошљавање, борачка и социјална питања и Министарством здравља измени, односно допуни Правилник о додатној образовној, здравственој и социјалној подршци детету и ученику у делу који се односи на ангажовање пратиоца за личну помоћ детету, како би се отклониле све недоумице у вези са успостављањем и обезбеђивањем овог вида додатне подршке.
  2. Да у изменама, односно допунама Правилника о додатној образовној, здравственој и социјалној подршци детету и ученику пропише ко одлучује о ангажовању личног пратиоца детета, о лицима која могу да пруже ову подршку и под којим условима, финансирању личних пратилаца и контроли начина пружања овог посебног вида подршка детету и ученику.

Против ове препоруке мера за остваривање равноправности није допуштена жалба нити било које друго правно средство, јер се њоме не одлучује о правима и обавезама правних субјеката.

 

Образложење

 

У току поступка по притужбама грађана и грађанки, Повереница за заштиту равноправности дошла је до сазнања да поједине локалне самоуправе, као и родитељи деце са сметњама у развоју, имају бројне недоумице у вези са успостављањем и обезбеђивањем додатне подршке пратилаца деци и ученицима са сметњама у развоју. Ове нејасноће се огледају у томе што поједине локалне самоуправе нису сигурне како да средства које су намениле за пратиоце деци и ученицима са сметњама у развоју законито и правилно употребе, док су неке друге локалне самоуправе пронашле начин да спроведу поступак обезбеђивања овог додатног вида подршке, али и даље осећају несигурност поводом процедура које су прописали и сматрају да прописи у овој области нису усаглашени.

 

Наиме, у поступку по притужби мајке дечака са сметњама у развоју коме је потребна додатна подршка пратиоца за личну помоћ детету, Повереница за заштиту равноправности је од општине Пријепоље сазнала да је ова локална самоуправа у свом буџету за 2016. годину определила средства за финансирање личних пратилаца, да је донела правилник о пратиоцу за личну помоћ детету и ученику, али да се у покушају да спроведе овај правилник сусрела са различитим мишљењима и тумачењима везаним за начин финасирања овог вида додатне подршке. Како би решила овај проблем и разјаснила недоумице, општина Пријепоље се обратила Министарству просвете, науке и технолошког развоја и затражила упутство како да обезбеди подршку личног пратиоца деци са сметњама у развоју. Међутим, општина Пријепоље је информисала Повереницу за заштиту равноправности да јој Министарство просвете није доставило тражено упутство и појашњење, због чега није спровела поступак ангажовања личних пратилаца. Након спроведеног поступка по овој притужби Повереница за заштиту равноправности утврдила је да је ова општина извршила дискриминацију деце са сметњама у развоју, јер је пропустила да обезбеди додатну подршку личних пратилаца за децу и ученике којој је овај вид подршке потребан.

 

У поступку по једној другој притужби, Повереница за заштиту равноправности сазнала је од Секретаријата за социјалну заштиту Градске управе града Београда да је Скупштина града Београда донела Одлуку о правима и услугама социјалне заштите града Београда и да је овом одлуком лични пратилац детета са инвалидитетом, односно сметњама у развоју уведен у систем социјалне заштите у граду Београду. У овој одлуци прописано је, између осталог, да о услузи лични пратилац детета одлучује центар за социјални рад, при чему се посебно цени породични статус домаћинства детета са сметњама у развоју и степени подршке, а да предност имају деца из једнородитељских породица која немају друге чланове домаћинства који могу преузети бригу о детету, као и деца са I и II степеном подршке. Међутим, иако је град Београд донео одлуку којом је прописао услугу лични пратилац детета, Секретаријат за социјалну заштиту Градске управе града Београда је у свом допису Повереници за заштиту равноправности констатовао да сматра да постоје недоследности у прописима којима се утврђује додатна подршка личног пратиоца детету и ученику са сметњама у развоју. Секретаријат за социјалну заштиту је нагласио да је Државна ревизорска институција, у свом извештају о ревизији консолидованих финансијских извештаја завршног рачуна буџета и правилности пословања града Београда, скренула пажњу овој локалној самоуправи и на питање спровођења услуге лични пратилац детета, коју је потребно законом јасно дефинисати. Због тога је Секретаријат за социјалну заштиту, 7. марта 2016. године, упутио Градоначелнику града Београда иницијативу за усаглашавање законских прописа којим се регулише услуга лични пратилац детета и затражио од градоначелника да упути иницијативу надлежним министарствима да измене постојеће или донесу нове одговарајуће прописе којима ће бити јасније уређено и ближе дефинисано пружање ове услуге. Секретаријат за социјалну заштиту града Београда нагласио је да је неопходно да се ближе дефинише услуга лични пратилац детета, јер недоследности у погледу примене прописа које тренутно постоје отежавају локалним самоуправама да примене постојеће прописе и обезбеде подршку личног пратиоца деци којој је ова подршка потребна.

 

У циљу прикупљања информација неопходних за вођење поступака који се тичу ангажовања личних пратилаца за децу са инвалидитетом, Повереник за заштиту равноправности обратио се Министарству просвете, науке и технолошког развоја и између осталог, затражио да га информише да ли је до сада некој локалној самоуправи појашњавао како да на правилан начин успостави и обезбеди подршку личних пратилаца деци са инвалидитетом и сметњама у развоју.

 

Министарство просвете, науке и технолошког развоја доставило је Поверенику за заштиту равоправности допис бр. 601-00-289/2016-07 у којем је између осталог, наведено:

 

  • да услуга лични пратилац деци/ученицама са сметњама у развоју и инвалидитетом спада у услуге социјалне заштите, те да је регулисана Законом о социјалној заштити и Правилником о ближим условима и стандардима пружања услуге социјалне заштите;

 

  • да је Министарство просвете, науке и технолошког развоја подржало пројекат „Унапређење професионалне подршке у заједници – важан корак у инклузији деце“ који jе спровео Цeнтар за социјалну политику у сарадњи са УНИЦРФ-ом, Сталном конференцијом градова и општина и Тимом за социјално укључивање и смањење сиромаштва;

 

  • да су у оквиру овог пројекта, чији је циљ оснаживање капацитета интерресорних комисија за процену потреба за пружањем додатне образовне, здравствене и социјалне подршке детету и ученику, организоване једнодневне обуке за координаторне и чланове интерресорних комисија свих општина у Србији;

 

  • да су у оквиру пројекта израђени инструктивни материјали који су електронским путем достављени свим интерресорним комисијама;

 

  • да је министарство на различите начине одговарало на питања о успостављању услуге лични пратилац детета општинама Пријепоље, Зрењанин, Бор, Смедерево, Панчево и Косјерић;

 

  • да су у разговорима упућивали представнике општина на законску регулативу и наводили примере добре праксе општине где је ова услуга успостављена, а достављали су и инструктивне материјале и слично;

 

  • да је Министарство просвете, науке и технолошког развоја сагласно са ставом Повереника за заштиту равноправности да је потребно интерресорно усаглашавање и прецизније регулисање процедуре за остваривање права и финансирање услуге лични пратилац детета и других видова подршке деци и ученицама;

 

  • да је, због тога, Минстарство поново покренуло формирање Заједничког тела, у чијем раду учествују представници Министарства просвете, науке и технолошког развоја, Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Министарства здравља, Министарства државне управе и локалне самоуправе, као и представници организација цивилног друштва.

 

У прилогу овог дописа Министарство просвете, науке и технолошког развоја доставило је: 1) допис општине Пријепоље Министарству просвете, науке и технолошког развоја; 2) одговор Министарства општини Пријепоље бр. 610-00-136/2016-06; 3) коментаре на Правилник о пратиоцу за личну помоћ детету и ученику општини Пријепоље који су упућени Заштитнику грађана; 4) коментаре на Правилник о избору, ангажовању, финансирању личног пратиоца детета и ученика којима је потребна додатна подршка града Зрењанина; 5) допис општини Косјерић; 6) Основне информације о услузи и успостављању услуге социјалне заштите лични пратилац детета Центра за социјалну политику.

Након указивање на проблеме и нејасноће са којима се сусрећу родитељи деце са инвалидитетом и сметњама у развоју и локалне самоуправе у ангажовању и финансирању услуге личних пратилаца, као и информација добијених од Министарства просвете, науке и технолошког развоја, Повереница за заштиту равноправности најпре констатује да је Република Србија 1990. године ратификовала Конвенцију о правима детета[2], која у члану 28. предвиђа да дете, између осталог, има право на образовање и да је држава дужна да осигура обавезно и бесплатно основно образовање за све, да омогући да образовне и стручне информације и савети буду доступни свој деци и предузме мере за редовно похађање школе и смањење стопе напуштања школе. Чланом 29. став 1. Конвенције о правима детета дефинисани су циљеви образовања тако што је прописано да образовање детета треба да буде усмерено на свеобухватан развој пуног потенцијала детета, уз развијање поштовања људских права, појачан осећај идентитета и припадности и његову или њену социјализацију и интеракцију са другима и са окружењем.

Одредбом члана 29. Конвенције о правима детета, која је проширена и појашњена Општим коментаром бр. 1. из 2001. године, наведено је да члан 29. став 1. Конвенције инсистира на потреби да образовање буде усмерено на дете, прилагођено детету и да омогућава његово или њено оснаживање. Образовање на које свако дете има право јесте оно које је осмишљено тако да развије код детета животне вештине, да ојача дететову способност да ужива читав низ људских права и да утиче на стварање културе прожете одговарајућим вредностима људских права. Комитет за права детета напомиње да наставни план мора да буде у директној вези са дететовим потребама, као и да потпуно узме у обзир дететове способности које се развијају. Наставне методе, стога, треба да се прилагоде различитим потребама различите деце. Образовање треба да тежи томе да обезбеди да свако дете савлада основне животне вештине и да ниједно дете не изађе из школе, а да није опремљено за суочавање са изазовима са којима се може очекивати да ће се суочити у животу. Комитет наглашава да је важно да деца усвоје и животне вештине као што су способност да се доносе уравнотежене одлуке; да се сукоби решавају на ненасилан начин; да се развије здрав начин живота, добри односи у друштву и одговорност, критичко размишљање, таленти и друге способности. Насупрот томе, Комитет напомиње да дискриминација, по било ком основу, било да је отворена или скривена, вређа људско достојанство детета и у стању је да подрије или чак уништи способност детета да има користи од могућности које му пружа образовање.

Комитет за права детета донео је и Коментар бр. 9. који се односи на права детета са сметњама у развоју, у којем се наводи да држава треба да предузме одговарајуће мере ради спречавања сваке дискриминације деце, укључујући и на основу сметњи у развоју. Изричито навођење сметњи у развоју као основа дискриминације је јединствено а може се објаснити чињеницом да деца са сметњама у развоју припадају једној од најосетљивијих група деце. Комитет посебну пажњу поклања инклузивном образовању, те наводи да оно треба да буде циљ образовања деце са сметњама у развоју. Начин и облик укључивања треба да буду диктирани индивидуалним образовним потребама детета, јер образовање неке деце са сметњама у развоју захтева врсту подршке коју није лако пронаћи у редовном школском систему.

Затим, Конвенција о правима особа са инвалидитетом[3] у члану 7. прописује да ће државе предузети све неопходне мере да се деци са инвалидитетом обезбеди да равноправно са другом децом, у пуној мери, уживају сва људска права и основне слободе. Чланом 24. је прописано да државе признају право особа са инвалидитетом на образовање, и да им у остваривању овог права без дискриминације и на основу једнаких могућности, државе обезбеђују инклузивни систем образовања на свих нивоима. Инклузивни систем образовања и доживотно учење је у циљу пуног развоја људског потенцијала и осећања достојанства и властите вредности, као и јачање поштовања људских права, основних слобода и различитости међу људима, у циљу развоја личности, талената и креативности особа са инвалидитетом, као и њихових умних и физичких способности до пуног степена њихових потенцијала, али и у циљу омогућавања особама са инвалидитетом да ефикасно учествују у слободном друштву. Истим чланом је прописано да у остваривању права на образовање, државе ће обезбедити да особе са инвалидитетом не буду искључене из система општег образовања на основу инвалидитета, да деца са инвалидитетом не буду искључена из слободног и обавезног основног или средњег образовања, као и да особе са инвалидитетом имају приступ инклузивном, квалитетном и слободном основном и средњем образовању, равноправно са другима у заједници у којој живе. Поред тога, прописано је да особе са инвалидитетом треба да добију посебну подршку у оквиру система општег образовања ради њиховог ефикаснијег образовања.

Што се тиче прописа Републике Србије, Повереница за заштиту равноправности указује да Устав Републике Србије[4]  у члану 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, који у члану 2. став 1. тачка 1. прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Одредбама члана 19. ст. 1. и 2. прописано је да свако има право на предшколско, основно, средње и високо образовање и стручно оспособљавање под једнаким условима, у складу са законом. Забрањено је лицу или групи лица на основу њиховог личног својства, отежати или онемогућити упис у васпитно-образовну установу, или их искључити из ових установа, отежати или ускратити могућност праћења наставе и учешћа у другим васпитним, односно образовним активностима, разврставати ученике по личном својству, злостављати их и на други начин неоправдано правити разлику и неједнако поступати према њима.

Даље, Законом о основама система образовања и васпитања[5] дефинисано је једнако право и доступност образовања и васпитања за све, као и начини за укључивање деце са сметњама у развоју у образовни систем. Одредбама члана 6. прописано је да свако лице има право на образовање и васпитање, као и да лица са сметњама у развоју и инвалидитетом имају право на образовање и васпитање које уважава њихове образовне и васпитне потребе у редовном систему образовања и васпитања, уз појединачну, односно групну додатну подршку или у посебној групи у школи у складу са овим законом. Одредбом члана 44. став 1. овог закона прописана је забрана дискриминације, те је одређено да су у установи забрањене активности којима се угрожавају, омаловажавају, дискриминишу или издвајају лица, односно групе лица, по основу: расне, националне, етничке, језичке, верске или полне припадности, физичких и психичких својстава, сметњи у развоју и инвалидитета, здравственог стања, узраста, социјалног и културног порекла, имовног стања, односно политичког опредељења и подстицање или неспречавање таквих активности, као и по другим основима утврђеним законом којим се прописује забрана дискриминације. Чланом 117. став 8. прописано је да изузетно, ради пружања помоћи детету, односно ученику са сметњама у развоју, образовно-васпитном раду може да присуствује и пратилац детета, односно ученика.

Такође, Законом о основама система образовања и васпитања прописано је да Министарство просвете предузима све неопходне мере којима се у потпуности обезбеђују услови за остваривање права деце, ученика и одраслих на бесплатно образовање и других права утврђених овим законом[6].

Са друге стране, Законом о социјалној заштити[7] прописано је да социјална заштита представља организовану друштвену делатност од јавног интереса чији је циљ пружање помоћи и оснаживање за самосталан и продуктиван живот у друштву појединаца и породица, као и спречавање настајања и отклањање последица социјалне искључености.  Одредбама члана 4. и члана 5. став 1. овог закона прописано је да сваки појединац и породица којима је неопходна друштвена помоћ и подршка ради савладавања социјалних и животних тешкоћа и стварања услова за задовољење основних животних потреба имају право на социјалну заштиту, у складу са законом, а да се права на социјалну заштиту обезбеђују се пружањем услуга социјалне заштите и материјалном подршком. Услуге социјалне заштите су активности пружања подршке и помоћи појединцу и породици ради побољшања, односно очувања квалитета живота, отклањања или ублажавања ризика неповољних животних околности, као и стварање могућности да самостално живе у друштву. Корисник права или услуга социјалне заштите јесте појединац, односно породица која се суочава с препрекама у задовољавању потреба, услед чега не може да достигне или да одржи квалитет живота или која нема довољно средстава за подмирење основних животних потреба, а не може да их оствари својим радом, приходом од имовине или из других извора[8].

Чланом 40. Закона о социјалној заштити услуге социјалне заштите подељене су у следеће групе: 1) услуге процене и планирања – процена стања, потреба, снага и ризика корисника и других значајних особа у његовом окружењу; процена старатеља, хранитеља и усвојитеља; израда индивидуалног или породичног плана пружања услуга и мера правне заштите и других процена и планова; 2) дневне услуге у заједници – дневни боравак; помоћ у кући; свратиште и друге услуге које подржавају боравак корисника у породици и непосредном окружењу; 3) услуге подршке за самосталан живот – становање уз подршку; персонална асистенција; обука за самостални живот и друге врсте подршке неопходне за активно учешће корисника у друштву; 4) саветодавно-терапијске и социјално-едукативне услуге – интензивне услуге подршке породици која је у кризи; саветовање и подршка родитеља, хранитеља и усвојитеља; подршка породици која се стара о свом детету или одраслом члану породице са сметњама у развоју; одржавање породичних односа и поновно спајање породице; саветовање и подршка у случајевима насиља; породична терапија; медијација; СОС телефони; активација и друге саветодавне и едукативне услуге и активности и 5) услуге смештаја – смештај у сродничку, хранитељску или другу породицу за одрасле и старије; домски смештај; смештај у прихватилиште и друге врсте смештаја. Набројане услуге социјалне заштите које обезбеђује Република Србија, аутономна покрајина, односно јединица локалне самоуправе, за којима постоји потреба, а не могу их обезбедити у потребном обиму установе социјалне заштите које је основала Република Србија, аутономна покрајина, односно јединица локалне самоуправе, набављају се од пружаоца услуга социјалне заштите који је за то лиценциран кроз поступак јавне набавке услуга социјалне заштите, у складу са законом који уређује јавне набавке, овим законом и прописима донетим за њихово спровођење (чл. 64. ст. 1. Закона о социјалној заштити).

Чланом 68. ст. 1. и 2. прописано је да поступак за коришћење услуге из Закона о социјалној заштити коју обезбеђује Република Србија, аутономна покрајина, односно јединица локалне самоуправе спроводи центар за социјални рад, по службеној дужности или на захтев корисника, а иницијативу за покретање поступка може поднети свако физичко или правно лице. Центар за социјални рад одлучује о коришћењу услуге из члана 68. став 1. овог закона, применом одредаба закона којим се уређује општи управни поступак, ако овим законом није другачије одређено[9]. Такође, чланом 209. прописано је да се из буџета јединице локалне самоуправе финансирају: 1) дневне услуге у заједници; 2) услуге подршке за самосталан живот, осим услуге становања уз подршку за особе са инвалидитетом; 3) услуга становања уз подршку особа са инвалидитетом у јединицама локалне самоуправе чији је степен развијености, утврђен у складу са прописима којима се уређује разврставање јединица локалне самоуправе према степену развијености – изнад републичког просека; 4) саветодавно-терапијске и социјално-едукативне услуге, осим саветовања и обуке хранитеља и усвојитеља; 5) остале услуге социјалне заштите у складу са потребама локалне самоуправе; 6) једнократне помоћи и други облици помоћи; 7) програми рада установа чији је оснивач јединица локалне самоуправе; 8) програми унапређења социјалне заштите у јединици локалне самоуправе и 9) иновационе услуге. На крају, важно је напоменути да је чланом 57. став 1. Закона о социјалној заштити прописано да ближе услове и стандарде за пружање и остваривање услуга социјалне заштите прописује министар надлежан за социјалну заштиту.

У складу са тим, Правилником о ближим условима и стандардима за пружање услуга социјалне заштите[10] прописано је да је лични пратилац доступан детету са инвалидитетом односно са сметњама у развоју, коме је потребна подршка за задовољавање основних потреба у свакодневном животу у области кретања, одржавања личне хигијене, храњења, облачења и комуникације са другима, под условом да је укључено у васпитно-образовну установу, односно школу, до краја редовног школовања, укључујући завршетак средње школе. Сврха ангажовања личног пратиоца је пружање детету одговарајуће индивидуалне практичне подршке ради укључивања у редовно школовање, и активности у заједници, ради успостављања што већег нивоа самосталности. Програмске активности личног пратиоца детета реализују се кроз акредитовани програм, у оквиру посебне услуге личног пратиоца детета, или као програмске активности у оквиру услуге дневног боравка или помоћи у кући. Активности личног пратиоца детета, планирају се и реализују у складу са индивидуалним потребама детета у области кретања, одржавања личне хигијене, храњења, облачења и комуникације са другима, што укључује: 1) помоћ код куће у облачењу, одржавању личне хигијене (умивање, чешљање, прање зуба), при храњењу (припрема и сервирање лакших оброка, храњење или помоћ у коришћењу прибора и сл.), припрему књига и опреме за вртић односно школу; 2) помоћ у заједници, што укључује: (1) помоћ у коришћењу градског превоза (улазак и излазак из средстава превоза, куповина карте и сл.), (2) помоћ у кретању (оријентација у простору уколико је дете са оштећењем вида, гурање колица или коришћење других помагала и сл.), (3) одлазак на игралишта односно места за провођење слободног времена (подршка у игри, подршка и посредовање у комуникацији и сл.), укључујући културне или спортске активности и друге сервисе подршке. Пружалац услуге, односно реализатор програмских активности, има најмање једног стручног радника. Непосредну услугу личног пратиоца пружа сарадник – лични пратилац детета. Стручни радник и сарадник – лични пратилац имају завршену обуку по акредитованом програму за пружање услуге личног пратиоца. Сарадник – лични пратилац не може бити члан породичног домаћинства у коме живи корисник, сродник у правој линији као ни брат и сестра, односно брат и сестра по оцу или мајци корисника.

Коначно, Правилником о додатној образовној, здравственој и социјалној подршци детету и ученику[11]  прописано је да се додатна подршка обезбеђује без дискриминације по било ком основу сваком детету, односно ученику из друштвено осетљивих група, коме је услед социјалне ускраћености, сметњи у развоју, инвалидитета, тешкоћа у учењу и других разлога потребна додатна подршка у образовању, здравству или социјалној заштити. Одредбама члана 4. уређена је процена потреба која се врши ради сагледавања потреба детета и могућности да се у породици, у редовном систему образовања, у посебној предшколској групи или школи, у установи социјалне или здравствене заштите, у складу са законом и другим прописима обезбеде мере подршке, односно, непосредна и посредна додатна подршка које захтевају додатна финансијска средства. Непосредна додатна подршка, између осталог, подразумева: прилагођавање и набавку уџбеника и наставних средстава; индивидуални образовни план који подразумева прилагођавање стандарда постигнућа из једног или више предмета;  употреба прилагођених наставних средстава и асистивне технологије; ангажовање педагошког асистента у образовно-васпитном раду, према потреби (током целог дана или само за неке предмете или активности); превазилажење језичке баријере, као подршка деци којој матерњи језик није српски; ангажовање пратиоца за личну помоћ детету ради лакшег функционисања и комуникације са другима током остваривања васпитно-образовног рада у предшколској установи или образовно-васпитног рада у школи, током целодневне наставе или продуженог боравка, ваннаставних активности, извођења наставе у природи, излета, екскурзија, одмора и слично.

Такође, овим правилником прописано је да се процена потреба детета за пружањем додатне подршке врши по захтеву родитеља, односно старатеља детета и по службеној дужности – на иницијативу образовне, здравствене или установе социјалне заштите, односно пружаоца услуга социјалне заштите, уз сагласност родитеља, односно старатеља детета. У поступку процене, интерресорна комисија је дужна да на основу утврђене ситуације установи подршку коју дете већ добија и препоручи додатну подршку из области образовања, здравствене или социјалне заштите, укључујући и ону која захтева додатна финансијска средства, као и да одреди начин реализације координисане међуресорне сарадње, са циљем укључивања детета у живот заједнице и обезбеђивања услова за максимални развој детета (члан 5. ст. 1. и 8.). Чланом 13. ст. 1, 2, 3. и 6.  Правилника о додатној образовној, здравственој и социјалној подршци детету и ученику прописано је да мишљење Комисије садржи: личне податке о детету; податке о члановима комисије; место обављања процене; методологију процене – коришћене инструменте и технике у поступку процене; опис детета и околности у којима живе дете и породица; идентификоване препреке са којима се дете суочава (социјалне, здравствене, образовне, срединске); индивидуални план подршке детету, заснован на правима и услугама у оквиру система здравствене, социјалне заштите и образовања које дете већ користи или има право да користи, процени потреба за пружањем додатне подршке детету, врсти потребне додатне подршке и начину њеног остваривања у циљу превазилажења препрека, укључујући координисану интерресорну сарадњу; временски рок за реализацију додатних мера подршке; место реализације додатне подршке. Мишљење Комисије садржи и податке о сметњама у развоју детета – за потребе остваривања права на финансијску подршку породици са децом и других права из области социјалне заштите. Мишљење Комисије доставља се родитељу, односно старатељу детета и надлежном органу, односно служби која треба да обезбеди додатну подршку, у складу са законом.

Након приказа правних прописа који су релевантни за дефинисање и поступак успостављања и обезбеђивања пратиоца детету, односно ученику са сметњама у развоју, Повереница за заштиту равноправности најпре констатује да је пратилац детета и ученика веома значајна мера подршке за поједину децу са инвалидитетом ради њиховог лакшег укључивања у редован систем образовања. Међутим, Повереница указује да наведени прописи показују терминолошку недоследност у означавању ове мере подршке, а такође се могу уочити и разлике у задацима, односно пословима које пратилац детета са инвалидитетом, односно сметњама у развоју треба да обавља.

Наиме, Законом о основама система образовања и васпитања прописано је да изузетно, ради пружања помоћи детету, односно ученику са сметњама у развоју, образовно-васпитном раду може да присуствује и пратилац детета, односно ученика. Затим, Правилником о додатној образовној, здравственој и социјалној подршци детету и ученику одређено је, као вид непосредне додатне подршке, ангажовање пратиоца за личну помоћ детету ради лакшег функционисања и комуникације са другима током остваривања васпитно-образовног рада у предшколској установи или образовно-васпитног рада у школи, током целодневне наставе или продуженог боравка, ваннаставних активности, извођења наставе у природи, излета, екскурзија, одмора и слично. На крају, Правилником о ближим условима и стандардима за пружање услуга социјалне заштите прописано је да је лични пратилац доступан детету са инвалидитетом односно са сметњама у развоју, коме је потребна подршка за задовољавање основних потреба у свакодневном животу у области кретања, одржавања личне хигијене, храњења, облачења и комуникације са другима, под условом да је укључено у васпитно-образовну установу, односно школу, до краја редовног школовања, укључујући завршетак средње школе. Сврха ангажовања личног пратиоца је пружање детету одговарајуће индивидуалне практичне подршке ради укључивања у редовно школовање, и активности у заједници, ради успостављања што већег нивоа самосталности.

Из наведеног произлази да се овај вид подршке деци са инвалидитетом, односно сметњама у развоју назива: пратилац детета, односно ученика; пратилац за личну помоћ детету и лични пратилац. Док Закон о основама система образовања и васпитања и Правилник о додатној образовној, здравственој и социјалној подршци детету и ученику одређују да пратилац детета присуствује образовно-васпитном раду (укључујући ваннаставне активности, извођење наставе у природи, излете, екскурзије, одморе и слично), Правилник о ближим условима и стандардима за пружање услуга социјалне заштите прописује да лични пратилац, поред пружања детету одговарајуће индивидуалне практичне подршке ради укључивања у редовно школовање, обавља и задатке за које је јасно да се не спроводе у школи, већ код дететове куће или у местима за провођење слободног времена. Те активности су: помоћ код куће у облачењу, одржавању личне хигијене, при храњењу, припреми књига и опреме за вртић односно школу и помоћ у заједници, што укључује помоћ у коришћењу градског превоза, помоћ у кретању и одлазак на игралишта односно места за провођење слободног времена, укључујући културне или спортске активности и друге сервисе подршке.

Стога, Повереница за заштиту равноправности указује да је, на почетку, потребно да се усклади терминолошка недоследност, односно, да се тачно означи како се назива овај додатни вид подршке детету и ученику са инвалидитетом, односно сметњама у развоју. Након тога, потребно је јасно утврдити све активности које обухвата ова подршка. Да ли ова особа пружа подршку детету само у образовно-васпитним активностима или то чини, односно може да чини и код дететове куће и на местима за провођење слободног времена. Тек на тај начин, и код надлежних органа и код родитеља деце са инвалидитетом отклониће се све недоумице и биће сигурни какву подршку треба да успоставе и обезбеде, као и шта од ње могу да очекују.

Имајући у виду сврху коришћења подршке личног пратиоца детета[12], Повереница указује да је неспорно да лични пратилац детета са инвалидитетом спада у услуге из домена социјалне заштите, те је стога обавеза јединица локалне самоуправе да успоставе и обезбеде пружање услуге личних пратилаца деци којој је ова услуга потребна. Међутим, иако је ова чињеница неспорна, пракса показује да неке локалне самоуправе имају недоумице које им отежавају да на правилан и ефикасан начин  испуне своју дужност, односно, да успоставе и обезбеде подршку личног пратиоца детету и ученику са инвалидитетом, односно сметњама у развоју којем је оваква подршка потребна.

Комуницирајући са локалним самоуправама око успостављања и обезбеђивања подршке личних пратилаца, Повереница за заштиту равноправности уочила је неколико отворених питања која доводе до нејасноћа код локалних самоуправа, али и код образовних установа, интерресорних комисија, родитеља и деце са инвалидитетом. Наиме, ради се о следећим питањима: 1) да ли се мишљење интерресорне комисије да је детету потребан лични пратилац сматра обавезујућим за локалне самоуправе, или оно представља полазни акт који помаже центрима за социјални рад да након спроведене процене корисника и његовог окружења донесе одлуку о коришћењу ове услуге; 2) на који начин локалне самоуправе треба да спроведу финансирање личних пратилаца и 3) ко и на који начин спроводи обуку и избор личних пратилаца.

Наиме, Правилником о додатној образовној, здравственој и социјалној подршци детету и ученику прописано је да процену потреба детета за пружањем додатне подршке врши интерресорна комисија по захтеву родитеља, односно старатеља детета и по службеној дужности, односно, на иницијативу надлежних органа. Након спроведене процене, комисија препоручује додатну подршку из области образовања, здравствене или социјалне заштите и одређује начин реализације координисане међусобне сарадње са циљем да се дете укључи у живот заједнице и да му се обезбеде услови за максималан развој. Интерресорна комисија доноси мишљење које, између осталог, садржи индивидуални план подршке детету заснован на правима и услугама у оквиру система здравствене и социјалне заштите и образовања које дете већ користи или има право да користи, процени потреба за пружањем додатне подршке, врсти подршке и начину њеног остваривања, укључујући временски рок и место реализације додатних мера подршке. Интерресорна комисија доставља своје мишљење родитељу, односно старатељу детета и надлежном органу, односно служби која треба да обезбеди подршку. Међутим, Законом о социјалној заштити прописано је да поступак за коришћење услуге социјалне заштите коју обезбеђује јединица локалне самоуправе спроводи центар за социјални рад, који решењем одлучује о коришћењу услуге. Стога, Повереница за заштиту равноправности указује да рад ова два надлежна органа – интерресорне комисије и центра за социјални рад, приликом одлучивања о обезбеђивању подршке личног пратиоца детета са инвалидитетом, треба јасно разграничити и појаснити њихов однос, а посебно треба разјаснити ко доноси коначну одлуку о томе да ли ће се детету обезбедити подршка личног пратиоца. Наиме, у граду Београду је на снази правило да је мишљење интерресорне комисије од утицаја за доношење одлуке о коришћењу услуге лични пратилац детета, али одлуку, односно, првостепено решење доноси надлежни Градски центар за социјални рад, при чему се предност даје деци из једнородитељских породица која немају других чланова породичног домаћинства да о њима брину, као и деци са I и II степеном подршке. Стога, Повереница констатује да је од изузетне важности да Министарство просвете у сарадњи са Министарством за рад, запошљавање, борачка и социјална питања и Министарством здравља појасни поступак и начин остваривања ове подршке, јер су родитељи деце са инвалидитетом веома збуњени и сматрају да није коректно да након што су добили мишљење интерресорне комисије да је њиховој деци потребан лични пратилац, морају да чекају процену и решење центра за социјални рад, а такође неким родитељима смета што се предност даје деци из једнородитељских породица, јер сматрају да за подршку за укључивање деце у систем редовног образовања није од значаја да ли је дететова породица потпуна или не. Повереница за заштиту равноправности сматра да једна од нејасноћа управо и произлази из тога што су прописи неусклађени, те није јасно да ли лични пратилац помажу детету само у васпитно-образовном раду или то може чинити и код куће, односно на местима за провођење слободног времена.

Следеће питање које изазива нејасноће код локалних самоуправа везано је за финансирање личних пратилаца. Наиме, као што је већ указано, општина Пријепоље није знала како да усмери финансијска средства ка личним пратиоцима, што је за последицу имало да су деца са инвалидитетом остала ускраћена за подршку личних пратилаца, а општина је пропуштањем да обезбеди овај вид подршке, иако је за то имала опредељена средства у буџету, извршила дискриминацију. Стога, Повереница сматра да је свим локалним самоуправама и у овој области потребна помоћ министарства, односно, потребна су им упутства и смернице како да спроведу финансирање ове изузетно значајне подршке за лакше укључивање деце са инвалидитетом и сметњама у развоју.

Такође, важно је и детаљно уредити питање ко може да буде лични пратилац детета и на који начин и под којим условима локалне самоуправе треба да ангажују пружаоце овог додатног вида подршке. По овом питању постоје различита решења локалних самоуправа. Наиме, неке локалне самоуправе закључују уговоре о јавној набавци са лиценцираним организацијама цивилног друштва којим се уређује број личних пратилаца који морају да имају завршену обуку по акредитованом програму за пружање услуге личног пратиоца. Са друге стране, неке локалне самоуправе закључују уговоре о делу са особама које ће пружати услугу личног пратиоца детету, без да се у уговору наводи услов да је лични пратилац прошао одговарајућу обуку за пружање овог вида подршке. Повереница за заштиту равноправности уочила је, такође, да су појединој деци са инвалидитетом лични пратиоци њихови родитељи и други сродници (најчешће без склопљених уговора са локалном самоуправом), што због саме сврхе подршке личног пратиоца деци са инвалидитетом, као и због постојећег решења је у супротности са одредбама Правилника о ближим условима и стандардима за пружање услуга социјалне заштите којим је прописано да лични пратилац не може бити члан породичног домаћинства у коме живи корисник, сродник у правој линији као ни брат и сестра, односно брат и сестра по оцу или мајци корисника. Стога, Повереница за заштиту равноправности сматра да је потребно да се детаљно уреди и појасни ко може да буде лични пратилац детета, какву обуку ово лице треба да заврши и ко такву обуку спроводи, као и на који начин и под којим условима локалне самоуправе треба да ангажују организације, односно физичка лица која ће пружати подршку личног пратиоца детета.

Имајући у виду значај овог додатног вида подршке детету и ученику, Повереница сматра да је од велике важности и да се јасно прецизира надлежни орган који ће вршити контролу начина пружања ове услуге како би се избегла опасност да се услуга не пружи адкватно и у набољем интересу детета.

На крају, Повереница за заштиту равноправности указује да је у потпуности свесна чињенице да су средства лимитирана, међутим, за разјашњење тренутних нејасноћа не захтева финансијска средства, већ одговорну координацију три надлежна органа и повезивање подршке личног пратиоца са другим видовима подршке ће управо омогућити свој деци којој је додатна подршка потребна да се укључе у редован систем образовања, равноправно са децом без инвалидитета, нарочито имајући у виду чињеницу да пропусти у обезбеђивању личног пратиоца могу да представљају акт дискриминације. Стога неопходно да се детаљно разјасни начин располагања средствима и њихова контрола без беспотребног пребацивања одговорности са једног надлежног органа на други.

Ценећи утврђене чињенице и правне прописе, Повереница за заштиту равноправности, сагласно члану 33. тачка 9. Закона о забрани дискриминације, упућује препоруку Министарству просвете, науке и технолошког развоја, уз обавезу министарства да је обавести о предузетим мерама у циљу спровођења ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема препоруке мера за остваривање равноправности.

[1] Члан 33. став 1. тaч. 7. и 9. Закона о забрани дискриминације („Службени гласник РС“, број 22/09)

[2] Закон о ратификацији Конвенције УН о правима детета („Службени лист СФРЈ – Међународни уговори“, број 15/90 и „Службени лист СРЈ – Међународни уговори, бр. 4/96 и 2/97)

[3] „Службени глaсник РС – Meђунaрoдни угoвoри“, број 42/09

[4] „Службени гласник РС”, број 98/06

[5] „Службени гласник РС”, бр. 72/09, 52/11 и 55/13, 35/15 – аутентично тумачење и 68/15

[6] Члан 25. став 1. ЗОСОВ

[7] „Службени гласник РС”, број 24/11, члан 2.

[8] Члан 41. став 1. ЗСЗ

[9] Члан 69. став 1. ЗСЗ

[10] „Службени гласник РС”, број  42/13, чл. 83-87.

[11] „Службени гласник РС”, број  63/10

[12] У недостатку јединственог назива за овај вид додатне подршке детету и ученику са сметњама у развоју, Повереница за заштиту равноправности одлучила је да у наставку мишљења користи термин лични пратилац детета

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић


microsoft-word-icon Oпштa прeпoрукa Mинистaрству прoсвeтeDownload


Print Friendly, PDF & Email
Facebook
Google+
http://ravnopravnost.gov.rs/o%D0%BF%D1%88%D1%82a-%D0%BF%D1%80e%D0%BFo%D1%80%D1%83%D0%BAa-m%D0%B8%D0%BD%D0%B8%D1%81%D1%82a%D1%80%D1%81%D1%82%D0%B2%D1%83-%D0%BF%D1%80o%D1%81%D0%B2e%D1%82e">
back to top