Мишљење на Предлог уредбе о ближим условима за пружање квалификованих услуга од поверења

бр.  110-00-1/2018-02  датум: 26. март 2018.

 

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности[1], Повереник за заштиту равноправности,  даје

 

МИШЉЕЊЕ

 

          на Предлог уредбе о ближим условима за пружање квалификованих услуга од поверења

 

 

Министарство трговине, туризма и телекомуникација је дописом број: 110-00-3/2018-12 од 14. марта 2018. године, доставило Поверенику за заштиту равноправности Предлог уредбе о ближим условима за пружање квалификованих услуга од поверења (у даљем тексту: Предлог уредбе), ради давања мишљења.

 

Устав Републике Србије[2] забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.

 

Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, који у члану 2. став 1. тачка 1) прописује да дискриминација и дискриминаторско поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Одредбама члана 4. прописано је начело једнакости тако што је регулисано да су сви једнаки и уживају једнак положај и једнаку правну заштиту, без обзира на лична својства, те да је свако дужан да поштује начело једнакости, односно забрану дискриминације.

С тим у вези Повереник указује да услови који се прописују Предлогом уредбе треба да буду у складу са начелом равноправности и забране дискриминације.

Првенствено указујемо да Предлог уредбе не садржи одредбу о родно диференцираном језику, односно да су у тексту Предлога уредбе употребљене речи у мушком роду (нпр. издавалац сертификата, пружалац услуге, корисник, запослени), као генерички неутрални термини и за мушки и женски род, чиме се нарушава принцип равноправности полова. Повереник предлаже да се Предлог уредбе унесе и одредба према којој сви појмови који се користе у тој уредби у мушком роду, обухватају исте појмове у женском роду. Употреба језика, у којем се присуство, једнак статус и улоге жена и мушкараца у друштву равноправно одражавају и третирају са једнаком вредношћу и достојанством, суштински је аспект родне равноправности и од значаја је за постизање фактичке равноправности полова. Овај став је изражен у многим међународним документима који се односе на недискриминаторну употребу језика.

 

Поред тога, одредбом члана 6. став 2. Предлога уредбе којом је прописано да у оквиру једне квалификоване услуге од поверења, одређене чланом 41. став 2. Закона о електронском документу, електронској идентификацији и услугама од поверења у електронском пословању, одређено је да пружалац услуге може имати једну или више политика пружања услуга које су прилагођене појединим циљним групама корисника услуга, односно прилагођене одређеним захтевима везаним за безбедност. Према нашем мишљењу, наведену одредбу је потребно прецизирати тако да буде недвосмислено јасно да се различите политике пружања услуга које се прилагођавају појединим циљним групама, нужно морају заснивати на забрани дискриминације по било ком основу, у складу са законом који уређује забрану дискриминације, уз могућност увођења посебних мера (или политика) ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима.

 

Указујемо и на одредбу члана 26. тачка 2) подтачка (1) Предлога уредбе којом је прописано да је издавалац сертификата дужан да при регистрацији корисника обезбеди да се, уколико се корисник идентификује као физичко лице, утврди и провери идентитет корисника на бази исправе која на основу закона служи за утврђење идентитета, и то уз физичко присуство, а на основу личне карте, путне исправе, стране путне исправе, путне исправе за странце или личне карте за странце. Законом о азилу („Службени гласник РС“, број 109/07) у члану 60. прописано је да након регистрације Канцеларија за азил на прописаном обрасцу, издаје странцу личну карту за лице које тражи азил која служи као идентификациони документ и као дозвола боравка у Републици Србији, до окончања поступка азила, као и да се лична карта издаје и члану породице који је са лицем које тражи азил. Такође, чланом 61. наведеног закона прописано је да Канцеларија за азил лицу старијем од 15 година коме је одобрен азил у Републици Србији издаје личну карту на прописаном обрасцу, као и да се лицу коме је признато право на уточиште лична карта издаје са роком важења од пет година, а лицу коме је додељена субсидијарна или привремена заштита, са роком важења од једне године. У члану 62. овог закона прописано је да на захтев лица старијег од 18 година коме је признато право на уточиште у Републици Србији, Канцеларија за азил издаје путну исправу на прописаном обрасцу, са роком важења од две године, у складу са законом. У изузетним случајевима хуманитарне природе, путна исправа из става 1. овог члана издаје се и лицима под субсидијарном заштитом која не поседују националну путну исправу, са роком важења до 1 године.

Имајући у виду наведено, мишљења смо да је одредбу члана 26. тачка 1) подтачка (1) Предлога уредбе потребно још једном размотрити с обзиром да постоје одређене нејасноће да ли се под личном картом за странце и путном исправом за странце подразумевају и исправе чије издавање је прописано Законом о азилу или се под овим исправама подразумевају само исправе прописане чл. 66. и 67. Закона о странцима.

Такође, указујемо и на одредбу члана 29. тачка 8) Предлога уредбе према којој издавалац сертификата не сме доделити безбедносне ни управљачке функције особама које су осуђиване или које су на било који начин кажњаване у односу на њихову подобност за рад на одговорним функцијама. Према нашем мишљењу, наведена одредба је нејасна и може довести до дискриминације по основу осуђиваности. Наиме, није јасно на коју врсту казнених дела се мисли за које издавалац сертификата не сме доделити безбедносне ни управљачке функције особама које су „било осуђиване или које су на било који начин кажњаване у односу на њихову подобност за рад на одговорним функцијамаˮ. Стога би наведену одредбу требало још једном размотрити и формулисати тако да буде неспорно у којим случајевима осуђиваност представља сметњу издаваоцу сертификата за доделу безбедносне или управљачке функције, при чему треба имати у виду да се оствари сразмера између прописаних услова и циља који се на тај начин жели остварити.

 

Поред тога, Повереник за заштиту равноправности указује на члан 19. Предлога уредбе којим су уређена интерна правила рада и заштите система издавања сертификата која утврђује издавалац сертификата. Интерна правила садрже детаљне описе поступака и мера који се примењују приликом издавања и руковања квалификованим електронским сертификатима. Ставом 2. наведеног члана одређено је да интерна правила не морају бити јавна и могу представљати пословну тајну издаваоца сертификата. Према нашем мишљењу, у циљу пуне правне сигурности било би потребно одредити који орган издаваоца сертификата доноси интерна правила и по ком поступку (орган пословођења, надзорни орган и сл.). Такође, поставља се и питање утврђивања критеријума по којима ће се одређивати у ком случају интерна правила представљају пословну тајну и не морају бити јавна.

 

Указујемо да је потребно посебно размотрити и одредбу члану 22. Предлога уредбе који уређује евиденцију издатих сертификата, с обзиром да је установљавање права и обавеза (издаваоца сертификата) за вођења евиденција законска материја.

 

С поштовањем,

[1] Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС”, број 22/09, члан 1. и члан 33. тачка 7)

[2] Устав Републике Србије („Службени гласник РС”, број 98/06) члан 21.

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић


microsoft-word-icon Мишљење на Предлог уредбе о ближим условима за пружање квалификованих услуга од поверењаDownload


 

Print Friendly, PDF & Email
Facebook
Google+
http://ravnopravnost.gov.rs/misljenje-na-predlog-uredbe-o-blizim-uslovima-pruzanja-kvalifikovanih-usluga">
back to top