Mишљeњe нa Нaцрт зaкoнa o здрaвствeнoм oсигурaњу

бр. 011-00-48/2017-03  датум:  4.9.2017.године

 

 

 

 

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности[1], Повереница за заштиту равноправности,  даје

 

МИШЉЕЊЕ

на Нацрт закона о здравственом осигурању

 

Министарство здравља је дописом број 011-00-00189/2016-05 од 2. августа 2017. године, доставила Поверенику за заштиту равноправности Нацрт закона о здравственом осигурању (у даљем тексту: Нацрт закона), ради давања мишљења.

Поступајући по овом допису, дајемо мишљење на Нацрт закона, са аспекта делокруга рада Повереника за заштиту равноправности.

Устав Републике Србиje[2] забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.  Устав, такође јемчи право на здравље. Свако има право на заштиту свог физичког и психичког здравља. Деца, труднице, мајке током породиљског одсуства, самохрани родитељи са децом до седме године и стари остварују здравствену заштиту из јавних прихода, ако је не остварују на други начин, у складу са законом.

Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, који у члану 2. став 1. тачка 1. прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравствeном стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Одредбама  члана 4. прописано је начело једнакости тако што је регулисано да су сви једнаки и уживају једнак положај и једнаку правну заштиту, без обзира на лична својства, те да је свако дужан да поштује начело једнакости, односно забрану дискриминације. Одредбом члана 17. став 1. прописано је да дискриминација у пружању јавних услуга постоји ако правно или физичко лице, у оквиру своје делатности, односно занимања, на основу личног својства лица или групе лица, одбије пружање услуге, за пружање услуге тражи испуњење услова који се не траже од других лица или групе лица, односно ако у пружању услуга неоправдано омогући првенство другом лицу или групи лица. Одредбом члана 27. став 1. забрањена је дискриминација лица или групе лица с обзиром на њихово здравствено стање, као и чланова њихових породица. Дискриминација из става 1. овог члана постоји нарочито ако се лицу или групи лица због њихових личних својстава неоправдано одбије пружање здравствених услуга, поставе посебни услови за пружање здравствених услуга који нису оправдани медицинским разлозима, одбије постављање дијагнозе и ускрате информације о тренутном здравственом стању, предузетим или намераваним мерама лечења или рехабилитације, као и узнемиравање, вређање и омаловажавање у току боравка у здравственој установи.

Имајући у виду наведено, поводом појединих решења садржаних у Нацрту закона, Повереник за заштиту равноправности даје следеће мишљење:

 

  1. У члану 18. Нацрта закона којим се уређује осигурање лица осигураника као чланова породице осигураника у ставу 2. тачка 2) наведени су: 2) чланови шире породице (родитељи, очух, маћеха, усвојитељ, деда, баба, унучад, браћа и сестре, које осигураник издржава, у смислу прописа о породичној заштити, као и прописа о социјалној заштити и обезбеђивању социјалне сигурности грађана)“. Повереник указује да је Закон о социјалној заштити и обезбеђивању социјалне сигурности грађана престао да важи доношењем Закона о социјалној заштити 2011. године. Поред тога указујемо да је у смислу прописа о социјалној заштити прописан шири круг лица који чини породицу, те из тог разлога није јасно на који круг лица се ова одредба односи. Наиме, чланом 81. Закона о социјалној заштити код утврђивања права на новчану социјалну помоћ одређено је ко чини породицу у смислу остваривања овог права. Тако према овом члану породицом се сматрају супружници и ванбрачни партнери, деца и сродници у правој линији без обзира на степен сродства, као и сродници у побочној линији до другог степена сродства под условом да живе у заједничком домаћинству. Чланом породице, у смислу Закона о социјалној заштити сматра се и дете које не живи у породици, а налази се на школовању – до краја рока прописаног за то школовање, а најкасније до навршене 26. године живота. Чланом породице, сматра се и супружник без обзира где фактички живи. Изузетно чланом породице не сматра се извршилац насиља у породици, односно његови приходи и имовина не утичу на право жртава насиља у породици да остваре новчану социјалну помоћ, ако испуњавају друге услове прописане овим законом. Чланом породице старатеља сматра се лице са сметњама у развоју, које се у породици старатеља налази на основу решења органа старатељства. Имајући у виду наведено Повереник је мишљења да је наведени члан потребно још једном размотрити.

Даље, у члану 18. став 3. прописано је да се ванбрачни партнер сматра чланом уже породице, у смислу овог закона, ако са осигураником живи у ванбрачној заједници најмање две године пре дана подношења пријаве на осигурање. Повереник указује на одредбе члана 62. Устава Републике Србије којима је прописано да се ванбрачна заједница изједначује са брачном, у складу са законом. Одредбама члана 4. Породичног закона је прописано да је ванбрачна заједница трајнија заједница живота жене и мушкарца, између којих нема брачних сметњи (ванбрачни партнери), као и да ванбрачни партнери имају права и дужности супружника под условима одређеним овим законом. Такође одредбама члана 152. Породичног закона је прописано да ванбрачни партнер који нема довољно средстава за издржавање, а неспособан је за рад или је незапослен, има право на издржавање од другог ванбрачног партнера сразмерно његовим могућностима. Док је ставом 2 наведеног члана прописано да на издржавање ванбрачног партнера сходно се примењују одредбе Породичног закона о издржавању супружника. Поред тога истичемо да је чланом 2. Закона о забрани дискриминације прописано да акт дискриминације означава свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима[3]. Такође чланом 8. наведеног закона прописано је да повреда начела једнаких права и обавеза постоји ако се лицу или групи лица због његовог односно њиховог личног својства, неоправдано ускраћују права и слободе или намећу обавезе које се у истој или сличној ситуацији не ускраћују или не намећу другом лицу или групи лица, ако су циљ или последице предузетих мера неоправдани, као и ако не постоји сразмера између предузетих мера и циља који се овим мерама остварује. Имајући у виду наведене одредбе Устава, Породичног закона и Закона о забрани дискриминације мишљења смо да је постављање услова трајања ванбрачне заједнице најмање две године неоправдано и у супротности са Законом о забрани дискриминације.

 

  1. Повереник за заштиту равноправности сматра да је потребно још једном размотрити одредбу члана 79. став 1. Нацрта закона, којом је регулисано право на накнаду зараде због неге детета и ускладити је са чланом 72. Нацрта закона, како би били обухваћени сви осигураници наведени у овом члану.
  2. У вези остваривања права на накнаду трошкова превоза, чланом 103. став 3. Нацрта закона, прописано је да изузетно од става 1. овог члана детету до навршених 18 година живота и старијем лицу које је тешко душевно или телесно ометено у развоју упућеним на лечење и рехабилитацију у здравствену установу, односно приватну праксу ван места становања и то најмање два пута недељно као и осигураном лицу упућеном на хемодијализу и хемио и радио терапију, припада накнада трошкова превоза на основу мишљења стручно-медицинског органа. Чланом 107. став 3. наведено је да се сматра да је пратилац за време путовања неопходан ако се на лечење или лекарски преглед у друго место упућује дете млађе од 18. година живота односно старије лице од 18 година које је теже телесно или душевно ометено у развоју као и лице код којег је у току живота због болести или повреде дошло до губитка појединих телесних или психичких функција, због чега то лице није у могућности да самостално обавља активности свакодневног живота, укључујући слепа, слабовида и глува лица. Повереник сматра да је адекватнија употреба термина: лице са физичким и менталним инвалидитетом уместо термина: телесно или душевно ометено у развоју. Поред тога, мишљења смо да наведене одредбе треба још једном размотрити са аспекта да ли су сва лица која су у истој или сличној ситуацији обухваћена наведеним одредбама закона. Примера ради у одредби члана 107. став 3. поменута слабовида и слепа лица а када су у питању глува лица, закон искључује наглува или нема лица.

Поред тога указујемо да наведене одредбе нису довољно прецизне те да могу изазвати различито поступање у пракси.

Указујемо да је Република Србија потврдила Конвенцију о правима особа са инвалидитетом[4] која у члану 25. прописује да „Државе стране уговорнице признају особама са инвалидитетом право на остваривање највишег могућег здравственог стандарда без дискриминације засноване на инвалидитету Државе стране уговорнице ће предузети све одговарајуће мере како би особама са инвалидитетом омогућиле приступ здравственим услугама, водећи рачуна о полу, укључујући рехабилитацију у вези са здрављем и тиме се обавезала на поштовање општих начела Конвенције, која уједно представљају смернице државама чланицама како да тумаче и усклађују домаће законодавство, а то су, између осталог, начело зaбрaне дискриминaциje, пунo и eфикaснo учeшћe и укључивaњe у друштвo, jeднaкe мoгућнoсти, дoступнoст, рaвнoпрaвнoст жeнa и мушкaрaцa, равноправност пред законом.

  1. Чланом 113. Нацрта закона којим се уређује питање коришћења здравствене заштите у иностранству прописано је: „Осигурано лице за време приватног боравка у иностранству има право на коришћење здравствене заштите на терет средстава обавезног здравственог осигурања само у случају хитне медицинске помоћи како би се отклонила непосредна опасност по живот осигураника.“ Поверник указује да је ова одредба преузета из сада важећег закона и да је задржала исто решење.

У вези са овом одредбом указујемо да је у поступку по притужби уочен проблем код омогућавања услуга дијализе у иностранству на терет Републичког фонда за здравствено осигурање, током приватног боравка грађана који болују од хроничне бубрежне инсуфицијенције и који због одржавања живота хемодијализу морају да обављају доживотно без обзира да ли се налазе у Републици Србији или у иностранству. Овом приликом подсећамо и на обраћање Републичког фонда за здравствено осигурање Народној скупштини, Одбору за здравље и породицу, у вези представке Удружења бубрежних болесника и инвалида на кућној дијализи РС – РЕНАЛИС, којом је тражено да се пацијентима на хемодијализном програму омогуће услуге хемодијализе у иностранству, током приватног боравка, на терет РФЗО-а, са наводом да не постоји законска обавеза да РФЗО обезбеди и сноси трошкове осигураним лицима за обављање хемодијализе у иностранству, али да је РФЗО на добровољној основи донео Упутство о обављању хемодијализе у иностранству у складу са својим финансијским могућностима и да су ове активности предузете „док Законом о здравственом осигурању не буде регулисана наведена правна ситуација“. Имајући у виду наведено, мишљења смо да је Нацртом закона потребно регулисати ово питање како не би долазило до проблема у примени Закона у пракси.

  1. 5. У члану 114. став 1. Нацрта закона прописано је да: „Право на коришћење здравствене заштите у иностранству на терет средстава обавезног здравственог осигурања, има осигурано лице ако је његово здравствено стање пре његовог одласка у иностранство такво да је утврђено да не болује, односно да није боловало од акутних или хроничних болести у акутној фази, у последњих 12 месеци, за које је потребно дуже или стално лечење, односно да се осигурано лице не налази у стању које би убрзо по доласку у иностранство захтевало лечење, односно смештај у стационарну здравствену установу, укључујући и друге здравствене услуге.“ Поверник указује да је ова одредба, преузета из члана 65. сада важећег закона с тим што је у сада важећој норми наведено да право на коришћење здравствене заштите у иностранству на терет средстава обавезног здравственог осигурања између осталог има лице које се не налази у стању које би убрзо по доласку у иностранство захтевало дуже лечење, због чега се поставља питање да ли предложена норма уместо да повећава ниво достигнутих права, овај ниво снижава. Поред тога истичемо да је Повереник поступао по притужбама грађана које су се односиле на ову одредбу. С тим у вези затражено је изјашњење РФЗО. У изјашњењу на притужбу РФЗО-а од 25. маја 2017. године наведено је: „Када се ради о квалификацији „као неравноправног”, а да се имајући у виду да је по свим горе наведеним параметрима у конкретној управној ствари поступано по свим Законом и подзаконским актима прописаним поступцима, и у одговарајућим роковима, упућујемо вас на чињеницу да суштину насталог питања генерише очигледно и до сада нападане одредбе члана 65. Закона које су квалификоване као ригидне и неодговарајуће садашњем тренутку, посебно обавезама из ССП-а и поступка придруживања Европској унији, а што ни у новом Нацрту закона о здравственом осигурању очигледно није мењано, већ напротив дато у потпуно идентичном тексту!?…На крају ценећи реалан значај напред покренутог питања, сматрамо да је Ваш захтев требао бити упућен Дирекцији републичког фонда за здравствено осигурање, који уз Министарство здравља Републике Србије има примарну улогу у утврђивању услова и начина остваривања права и њихове имплементације, инсталирању одговарајућих административних алата у форми прописаних формулара и њихове намене па све до уједначавања праксе у раду лекара и лекарских комисија и других органа вештачења у утврђивању одговарајућих одлучних чињеница у смислу савремених принципа обезбеђивања тзв. прекограничне здравствене заштите“. Имајући у виду наведено мишљења смо да је поменуту одредбу потребно још једном размотрити, а нарочито имајући у виду достигнути ниво права као и чињеницу да важећа одредба Закона доводи до различите примене у пракси која у појединим случајевима може бити и дискриминаторна по основу здравственог стања као личног својства.
  2. У члану 125. став 4. Нацрта закона, Повереник сматра да иза тачке 4), овај став треба допунити још једном тачком, везано за збрињавања деце, трудница и породиља у складу са чланом 3. Закона о остваривању права на здравствену заштиту деце, трудница и породиља[5]. Наиме, у случају да није извршена уплата доспелог доприноса за обавезно здравствено осигурање, право на здравствену заштиту на терет средстава обавезног здравственог осигурања потребно је једнако обезбедити, како поред наведених случајева тако и у случају збрињавања деце, трудница и породиља.

 

  1. 7. Нацртом закона у члану 131. став 1. тачка 4) прописано је да се осигураним лицима обезбеђују здравствене услуге у висини од најмање 65% од цене здравствене услуге из средстава обавезног здравственог осигурања поред осталог и за: „- лечење болести чије је рано откривање предмет циљаног превентивног прегледа, односно скрининга, према одговарајућим националним програмима, уколико се осигурано лице није одазвало ни на један позив у оквиру једног циклуса позивања, нити је свој изостанак оправдало, а болест се појавила у периоду до наредног циклуса позивања.“ Повереник је мишљења да наведену одредбу треба још једном преиспитати са аспекта њене сагласности са чланом 68. Устава Републике Србије и чл. 6, 8. и 15. Закона о правима пацијената[6], којима су уређена питања права на доступност здравствене заштите, права на превентивне мере и права на пристанак пацијената. Свим оболелим осигураницима неопходно је омогућити једнак приступ здравственој заштити, поготову када се ради о најтежим обољењима, од посебног социјално-медицинског значаја, без обзира на обављен или не обављен превентивни преглед и без дискриминације у односу на финансијске могућности, којима би били изложени осигураници који нису обавили превентивни преглед у оквиру једног циклуса позивања, а у међувремену су оболели. Свакако сматрамо да циљ који се жели постићи овом мером није у сразмери са добром које се штити. С тим у вези Повереник посебно указује на одредбу члана 8. Закона о правима пацијената којим је прописано да пацијент има одговарајуће здравствене услуге ради очувања здравља, спречавања, сузбијања и раног откривања болести других поремећаја здравља. Здравствена установа има обавезу спровођења превентивних мера из става 1. овог члана подизањем свести људи, обезбеђивањем здравствених услуга у одговарајућим интервалима, за групације становништва које су изложене повећаном ризику оболевања, у складу са законом.

 

  1. Одредбом члана 143. став 2. Нацрта закона прописано је да „ако осигурано лице не потпише изјаву из става 1. овог члана Републички фонд није дужан да сноси трошкове здравствене заштите који се не могу проверити од стране надзорника осигурања.“ Док је ставом 1. истог члана прописано да“ изјавом из члана 142 став 1. овог закона осигурано лице даје пристанак да надзорник осигурања може имати увид у личне податке осигураног лица који се односе на остваривање права из области обавезног здравственог осигурања“. С тим у вези указујемо да се члан 142. Нацрта закона не односи на сагласност у вези увида у личне податке осигураног лица већ на избор изабраног лекара. Поред тога Повереник указује да сва осигурана лица имају једнако право да се лече о трошку осигурања уколико је здравствено осигурање плаћено и осигураник има валидну оверену здравствену картицу. Условљавањем и прописивањем потписивања изјаве, не може и не сме да суспендује основно право на лечење односно здравствена заштита коју грађани и грађанке имају по Уставу и закону.

 

Такође, иако није у директној надлежности Повереника за заштиту равноправности, указујемо да је потребно правнотехнички ускладити прелазне и завршне одредбе, посебно одредбе  члана 272. Нацрта закона у вези са ступањем закона на снагу, као и регулисањем  почетка његове примене.

 

Поред наведеног, уочено је да Нацрт закона не садржи одредбу о забрани дискриминације. Наиме, иако је забрана дискриминације уређена општим антидискриминационим прописима,  Повереник сматра да би било корисно да се таква одредба нађе и у овом системском закону, како би се додатно пружила заштита грађанима и грађанкама (осигураницима) од дискриминације у остваривању права на здравствено осигурање.

 

[1] Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС”, број  22/09, члан 1. и члан 33. став 1. тачка 7.

[2] Устав Републике Србије („Службени гласник РС”, број 98/06) члан 21.

[3] Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС“ бр. 22/09), члан 2. став 1. тачка 1.

[4] Конвенција о правима особа са инвалидитетом („Службени гласник РС – Међународни уговори”, број 42/09)

[5] Закон о остваривању права на здравствену заштиту деце, трудница и породиља („Службени гласник РС”, број 104/13)

[6] Закон о правима пацијената („Службени гласник РС”, број 45/13)

 

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић


microsoft-word-icon Mишљeњe нa Нaцрт зaкoнa o здрaвствeнoм oсигурaњуDownload


 

Print Friendly, PDF & Email
Facebook
Google+
http://ravnopravnost.gov.rs/misl%D1%98enje-na-nacrt-zakona-o-zdravstvenom-osiguranju">
back to top