Препорука мера за остваривање равноправности општинама и градовима за успостављање и пружање услуге личног пратиоца деци

бр.  021-01-666/2019-02      датум: 19.12.2019. године

 

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности[1] да прати спровођење закона који се тичу забране дискриминације и препоручује органима јавне власти и другим лицима мере за остваривање равноправности, Повереник за заштиту равноправности упућује општини__________________________

 

      ПРЕПОРУКУ МЕРА ЗА ОСТВАРИВАЊЕ РАВНОПРАВНОСТИ

 

Повереник за заштиту равноправности препоручује општини____________________:

 

  •   да предузме све неопходне мере и активности којима ће обезбедити успостављање и пружање услуге личног пратиоца деци којој је ова услуга неопходна.

 

Општина ______________________обавестиће Повереника за заштиту равноправности о предузетим мерама у циљу спровођења ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема препоруке мера за остваривање равноправности.

Против ове препоруке мера за остваривање равноправности, у складу са законом, није допуштена жалба нити било које друго правно средство.

 

Образложење

 

У току ове и претходне године Поверенику за заштиту равноправности обраћали су се  грађани и грађанке указујући да поједине јединице локалних самоуправа немају установљену услугу – лични пратилац детета.

 

С тим у вези, а ради прикупљања неопходних информација које се тичу ангажовања личних пратилаца за децу са инвалидитетом, Повереник за заштиту равноправности обратио се Републичком заводу за социјалну заштиту. Наиме, од Републичког завода за социјалну заштиту затражено је да достави податке у којим је локалним самоуправама обезбеђена услуга личног пратиоца, односно у којим локалним самоуправама ова услуга није обезбеђена. Од Завода је затражено и да пружи информације о броју  лиценцираних пружалаца ове услуге и броју поднетих захтева за лиценцу, као и броју деце која остварују ову услугу и, уколико располаже податком, за колико деце је поднет захтев, али услуга није обезбеђена.

 

Републички завод за социјалну заштиту је дописом број 725-1/19 од 4. новембра 2019. године, обавестио Повереника:

 

  • да је према подацима из Регистра лиценцираних пружалаца услуга социјалне заштите укупан број пружалаца услуге лични пратилац у октобру 2019. године износио 23;

 

  • да су током 2015. и 2016. године лиценцирана по два пружаоца услуге, 2017. године је лиценцирано четири пружаоца услуга, 2018. године шест пружалаца услуге, а до октобра 2019. још девет пружалаца услуге лични пратилац;

 

  • да су тренутно у обради још четири захтева за лиценцирањем пружалаца за исту услугу;

 

  • да Републички завод за социјалну заштиту прикупља податке о раду лиценцираних пружалаца локалних услуга социјалне заштите од 2016. године;

 

  • да су према поменутим подацима у току 2016. године услугу лични пратилац пружала три пружаоца, 2017. године седам пружалаца, док је 2018. године услугу лични пратилац пружало 14 лиценцираних пружалаца;

 

  • да је према извештајима 14 пружалаца за 2018. годину, услуга током 2018. године реализована у 54 општине (16 београдских општина и 38 осталих градова и општина у Србији);

 

  • да не постоји обједињена евиденција о броју деце за коју је поднет захтев.

 

У прилогу овог дописа Републички завод за социјалну заштиту доставио је списак лиценцираних пружалаца услуге лични пратилац – октобар 2019. године (Регистар лиценцираних пружалаца услуга социјалне заштите – Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања и списак о распрострањености услуге/доступности услуге лични пратилац по општинама, према пружаоцима, 2018. година (Републички завод за социјалну заштиту).

 

Имајући у виду да велики број јединица локалних самоуправа нема успостављену ову услугу, Повереник упућује ову препоруку мера, указујући на неопходност успостављања ове важне услуге за децу са инвалидитетом, имајући у виду значај оваквог вида практичне подршке у циљу њиховог укључивања у редовно школовање, и активности у заједници, као и успостављања што већег нивоа самосталности.

 

С тим у вези, Повереник указује да Устав Републике Србије[2] у члану 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.

 

Република Србија је 1990. године ратификовала Конвенцију о правима детета[3], која у члану 23. прописује да државе чланице признају да дете са инвалидитетом треба да ужива пун и достојан живот, у условима којима се обезбеђује његово достојанство, подстиче самосталност и олакшава активно учешће детета у заједници, као и државе чланице треба да уважавају право инвалидног детета на посебну негу, те да ће подстицати и обезбеђивати помоћ детету које за то испуњава услове и онима који су одговорни за старање о њему, а за коју је поднет захтев, зависно од расположивих средстава и која одговара стању детета и условима родитеља или других лица коај се старају о детету. Ставом 3. овог члана прописано је да уважавајући посебне потребе инвалидног детета, помоћ се у складу са тачком 2. пружа бесплатно увек када је то могуће, имајући у виду финансијска средства родитеља или других лица која се старају о детету и која је тако осмишљена да дете са инвалидитетом има ефикасан приступ и добија образовање, обуку, услуге здравствене заштите и рехабилитације, припрему за запошљавање и могућност рекреације на начин који доприноси остваривању што потпуније друштвене интеграције и личног развоја детета укључујући културни и духовни развој.

 

Чланом 26. Конвенције је прописано да државе чланице уважавају право сваког детета да користи социјалну заштиту, укључујући социјално осигурање и да је потребно да предузимају све мере неопходне за пуно остваривање тог права у складу са националним законима. Такође, чланом 28. ове конвенције, прописано је да дете, између осталог, има право на образовање и да је држава дужна да осигура обавезно и бесплатно основно образовање за све, да омогући да образовне и стручне информације и савети буду доступни свој деци и предузме мере за редовно похађање школе и смањење стопе напуштања школе.

 

Одредбом члана 29. став 1. Конвенције о правима детета дефинисани су циљеви образовања тако што је прописано да образовање детета треба да буде усмерено на свеобухватан развој пуног потенцијала детета, уз развијање поштовања људских права, појачан осећај идентитета и припадности и његову или њену социјализацију и интеракцију са другима и са окружењем.

 

Одредбом члана 29. Конвенције о правима детета, која је проширена и појашњена Општим коментаром бр. 1. из 2001. године, наведено је да члан 29. став 1. Конвенције инсистира на потреби да образовање буде усмерено на дете, прилагођено детету и да омогућава његово или њено оснаживање. Образовање на које свако дете има право јесте оно које је осмишљено тако да развије код детета животне вештине, да ојача дететову способност да ужива читав низ људских права и да утиче на стварање културе прожете одговарајућим вредностима људских права.

 

Комитет напомиње да дискриминација, по било ком основу, било да је отворена или скривена, вређа људско достојанство детета и у стању је да подрије или чак уништи способност детета да има користи од могућности које му пружа образовање.

 

Комитет за права детета донео је и Коментар бр. 9. који се односи на права детета са сметњама у развоју, у којем се наводи да држава треба да предузме одговарајуће мере ради спречавања сваке дискриминације деце, укључујући и на основу сметњи у развоју. Изричито навођење сметњи у развоју као основа дискриминације је јединствено а може се објаснити чињеницом да деца са сметњама у развоју припадају једној од најосетљивијих група деце.

 

Комитет посебну пажњу поклања инклузивном образовању, те наводи да оно треба да буде циљ образовања деце са сметњама у развоју. Начин и облик укључивања треба да буду диктирани индивидуалним образовним потребама детета, јер образовање неке деце са сметњама у развоју захтева врсту подршке коју није лако пронаћи у редовном школском систему.

 

Затим, Конвенција о правима особа са инвалидитетом[4] у чланом 7. прописује да ће државе предузети све неопходне мере да се деци са инвалидитетом обезбеди да равноправно са другом децом, у пуној мери, уживају сва људска права и основне слободе. Чланом 24. Конвенције је прописано да државе признају право особа са инвалидитетом на образовање, и да им у остваривању овог права без дискриминације и на основу једнаких могућности, државе обезбеђују инклузивни систем образовања на свих нивоима. Истим чланом је прописано да ће, у остваривању права на образовање, државе обезбедити да особе са инвалидитетом не буду искључене из система општег образовања на основу инвалидитета, да деца са инвалидитетом не буду искључена из слободног и обавезног основног или средњег образовања, као и да особе са инвалидитетом имају приступ инклузивном, квалитетном и слободном основном и средњем образовању, равноправно са другима у заједници у којој живе.

 

Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, који у члану 2. став 1. тачка 1. прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Чланом 19. овог закона, између осталог је прописано да је забрањено лицу или групи лица на основу њиховог личног својства отежати или ускратити могућност праћења наставе и учешћа у другим васпитним, односно образовним активностима, или на други начин неоправдано правити разлику и неједнако поступати према њима. Чланом 71. Устава је прописано да свако има право на образовање, као и да је основно образовање обавезно и бесплатно, а средње образовање је бесплатно. Устав прописује и посебну заштиту мајке, деце, као и особа са инвалидитетом.

 

Даље, одредбом члана 20. став 1. тачка 4. Закона о локалној самоуправи[5] прописано је да се општина, преко својих органа, у складу са Уставом и законом, стара о задовољавању потреба грађана у области просвете (предшколско васпитање и образовање и основно и средње образовање и васпитање), научноистраживачке и иновационе делатности, културе, здравствене и социјалне заштите, дечије заштите, спорта и физичке културе. Наведеним чланом је прописано и да општина преко својих органа обезбеђује остваривање посебних потреба особа са инвалидитетом и заштиту права осетљивих група.

 

Одредбом члана 16. Закона о територијалној организацији Републике Србије[6] дефинисано је да у Републици Србији има 150 општина. Чланом 20. овог закона прописано је да у Републици Србији има и 23 града. Такође, одредбом члана 21. овог закона прописано је да је Град Београд посебна територијална јединица утврђена Уставом и законом.

 

Законом о социјалној заштити[7] прописане су услуге социјалне заштите, међу којима су посебно наведене дневне услуге у заједници (дневни боравак, помоћ у кући, свратиште и друге услуге које подржавају боравак корисника у породици и непосредном окружењу), као и услуге подршке за самосталан живот (становање уз подршку; персонална асистенција; обука за самостални живот и друге врсте подршке неопходне за активно учешће корисника у друштву).

 

У складу са чланом 5. овог закона услуге социјалне заштите представљају активности пружања подршке и помоћи појединцу и породици ради побољшања, односно очувања квалитета живота, отклањања или ублажавања ризика неповољних животних околности, као и стварање могућности да самостално живе у друштву. Чланом 14. Закона о социјалној заштити прописано је да се у центру за социјални рад остварују овим законом утврђена права, као и обезбеђује пружање услуга социјалне заштите из овог закона. Центар за социјални рад оснива јединица локалне самоуправе. Центар за социјални рад може се основати за територију једне или више јединица локалне самоуправе, о чему одлуку доносе надлежни органи тих јединица локалне самоуправе, а међусобна права и обавезе оснивача уређују се уговором.

 

У члану 17. овог закона прописано је да делатност у области социјалне заштите, односно поједине услуге социјалне заштите може, у складу са овим законом, пружати и удружење, предузетник, привредно друштво и други облик организовања утврђен законом.

 

У складу са чланом 20. Закона о социјалној заштити Програм унапређења социјалне заштите у Републици Србији, односно у аутономној покрајини, односно у јединици локалне самоуправе утврђује министар надлежан за социјалну заштиту, надлежни орган аутономне покрајине, односно надлежни орган јединице локалне самоуправе. У складу са овим чланом Програм мора бити усаглашен са стратегијом развоја, коју доноси Влада и мора да обухвата мере и активности за подстицај и развој постојећих и нових услуга социјалне заштите. Према наведеном члану свака јединица локалне самоуправе мора утврдити мере и активности за подстицај и развој постојећих и нових услуга социјалне заштите. Средства за финансирање програма унапређења социјалне заштите обезбеђују се у буџету Републике Србије, аутономне покрајине, односно јединице локалне самоуправе, у складу са законом.

 

Поред тога чланом 26. Закона о социјалној заштити прописано је да се услуге социјалне заштите пружају у складу са најбољим интересом корисника, уважавајући његов животни циклус, пол, етничко и културно порекло, језик, вероисповест, животне навике, развојне потребе и потребе за додатном подршком у свакодневном функционисању, док је чланом 27. истог закона прописано да се услуге социјалне заштите пружају првенствено у непосредном и најмање рестриктивном окружењу, при чему се бирају услуге које кориснику омогућавају останак у заједници.

 

Чланом 44. Закона о социјалној заштити прописано је да дневне услуге у заједници обухватају активности које пдржавају боравак корисника у породици и непосредном окружењу, те да ове услуге обезбеђује јединица локалне самоуправе. Поред тога чланом 45. овог закона прописано је да се услуге подршке за самосталан живот пружају појединцу да би се његове могућности за задовољење основних потреба изједначиле с могућностима осталих чланова друштва, да би му се побољшао квалитет живота и да би могао да води активан и самосталан живот у друштву. Услуге подршке за самосталан живот обезбеђује јединица локалне самоуправе, осим ако овим законом није предвиђено да их обезбеђује Република Србија.

 

Такође, чланом 42. овог закона прописано је да се услуге социјалне заштите организују као услуге за децу, младе и породицу и услуге за одрасле и старије кориснике, уз уважавање интегритета, стабилности веза и окружења корисника и породице. Услуге социјалне заштите пружају се привремено, повремено и континуирано, у складу с потребама и најбољим интересом корисника.

 

У складу са чланом 57. Закона о социјалној заштиту ближе услове и стандарде за пружање и остваривање услуга социјалне заштите прописује министар надлежан за социјалну заштиту, док орган аутономне покрајине односно јединице локалне самоуправе надлежан за социјалну заштиту може прописати примену виших стандарда и повољније услове за остваривање услуга које обезбеђује аутономна покрајина односно јединица локалне самоуправе.

Услуге социјалне заштите које обезбеђује Република Србија, аутономна покрајина, односно јединица локалне самоуправе, за којима постоји потреба, а не могу их обезбедити у потребном обиму установе социјалне заштите које је основала Република Србија, аутономна покрајина, односно јединица локалне самоуправе, набављају се од пружаоца услуга социјалне заштите који је за то лиценциран кроз поступак јавне набавке услуга социјалне заштите, у складу са законом који уређује јавне набавке, овим законом и прописима донетим за њихово спровођење.[8] Поступак за коришћење услуге из овог закона коју обезбеђује Република Србија, аутономна покрајина, односно јединица локалне самоуправе спроводи центар за социјални рад, по службеној дужности или на захтев корисника.[9]

 

Из буџета јединице локалне самоуправе финансирају се: 1) дневне услуге у заједници; 2) услуге подршке за самосталан живот, осим услуге становања уз подршку за особе са инвалидитетом; 3) услуга становања уз подршку особа са инвалидитетом у јединицама локалне самоуправе чији је степен развијености, утврђен у складу са прописима којима се уређује разврставање јединица локалне самоуправе према степену развијености – изнад републичког просека; 4) саветодавно-терапијске и социјално-едукативне услуге, осим саветовања и обуке хранитеља и усвојитеља; 5) остале услуге социјалне заштите у складу са потребама локалне самоуправе; 6) једнократне помоћи и други облици помоћи; 7) програми рада установа чији је оснивач јединица локалне самоуправе; 8) програми унапређења социјалне заштите у јединици локалне самоуправе; 9) иновационе услуге.

 

На основу Закона о социјалној заштити[10], министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања донео је Правилник о ближим условима и стандардима за пружање услуга социјалне заштите[11], којим је прописао ближе услове и стандарде за пружање свих услуга социјалне заштите. У овом правилнику у оквиру дневних услуга у заједници прописана је услуга личног пратиоца. Наиме, чланом 83. овог правилника прописано је да је лични пратилац доступан детету са инвалидитетом односно са сметњама у развоју, коме је потребна подршка за задовољавање основних потреба у свакодневном животу у области кретања, одржавања личне хигијене, храњења, облачења и комуникације са другима, под условом да је укључено у васпитно-образовну установу, односно школу, до краја редовног школовања, укључујући завршетак средње школе. Даље, чланом 84. истог правилника прописано је да је сврха ангажовања личног пратиоца пружање детету одговарајуће индивидуалне практичне подршке ради укључивања у редовно школовање, и активности у заједници, ради успостављања што већег нивоа самосталности, док је чланом 85. прописано да се програмске активности личног пратиоца детета реализују кроз акредитовани програм, у оквиру посебне услуге личног пратиоца детета, или као програмске активности у оквиру услуге дневног боравка или помоћи у кући.

 

Такође, одредбом члана 86. овог правилника прописано је да се активности личног пратиоца детета, планирају и реализују у складу са индивидуалним потребама детета у области кретања, одржавања личне хигијене, храњења, облачења и комуникације са другима, што укључује: 1) помоћ код куће у облачењу, одржавању личне хигијене (умивање, чешљање, прање зуба), при храњењу (припрема и сервирање лакших оброка, храњење или помоћ у коришћењу прибора и сл.), припрему књига и опреме за вртић односно школу; 2) помоћ у заједници, што укључује: помоћ у коришћењу градског превоза (улазак и излазак из средстава превоза, куповина карте и сл.); помоћ у кретању (оријентација у простору уколико је дете са оштећењем вида, гурање колица или коришћење других помагала и сл.); одлазак на игралишта односно места за провођење слободног времена (подршка у игри, подршка и посредовање у комуникацији и сл.), укључујући културне или спортске активности и друге сервисе подршке.

 

Затим, Правилником о додатној образовној, здравственој и социјалној подршци детету,  ученику и одраслом[12] прописано је да се додатна подршка обезбеђује, без дискриминације по било ком основу, сваком детету, ученику и одраслом у циљу укључивања, учешћа и напредовања по правилу у несегрегисаном образовном окружењу до завршетка средњег образовања, као и несметаног обављања свакодневних животних активности и квалитетног живота у заједници. Одредбама члана 4. дефинисане су мере подршке међу којима је између осталог и обезбеђивање личног пратиоца детету и ученику, односно персоналног асистента одраслом полазнику у складу са прописаним стандардима услуга, под условом да су укључени у васпитно образовну установу, до краја редовног школовања, укључујући завршетак средње школе.

 

Анализирајући случајеве из праксе, као и налазе релевантних истраживања, Повереник за заштиту равноправности је у оквиру Редовног годишњег извештаја о стању у области заштите равноправности за 2018. годину[13] дао препоруку мера која се односи на то да је потребно унапредити систем социјалне заштите и финансијске подршке породици са децом у циљу побољшања ефикасности и квалитета помоћи ради савладавања социјалних и животних тешкоћа, стварања услова за задовољење основних животних потреба појединца и породице, као и мера заштите породице са децом и подршке рађању. У препоруци је указано да је потребно посебно посветити пажњу јачању материјалне подршке намењене осетљивим и сиромашним групама становништва, унапређењу доступности и разноврсности услуга подршке (дневне услуге у заједници, услуге подршке за самосталан живот, интензивне услуге подршке породици која је у кризи, саветовање и подршка родитеља, подршка породици која се стара о свом детету или одраслом члану породице са сметњама у развоју и др.), као и других услуга социјалне заштите. На крају је препоручено да је потребно ојачати контролне механизме и увести праћење и оцену квалитета услуга социјалне заштите.

 

Ради бољег сагледавања ситуације у Републици Србији у погледу успостављања услуге лични пратилац говоре и подаци дати у извештају Републичког завода за социјалну заштиту под називом „Деца у систему социјалне заштите у 2018.”[14] У овом извештају представљени су статистички подаци о деци у систему социјалне заштите. Према овом извештају у току 2018. године на евиденцији центара за социјални рад било је 10.857 деце са сметњама у развоју. Удео деце са сметњама у развоју у укупном броју деце на евиденцији центара је 5,3%. У полној структури деце са сметњама у развоју у 2018. години веће је учешће дечака са 59,6%, док према врсти сметње у развоју на евиденцији центара у 2018. години са 40,8% доминирају деца са телесним инвалидитетом, 17,5% деце је са интелектуалним, а 17% деце са вишеструким сметњама. Дистрибуција врсте сметњи у развоју код деце стабилна је од 2014. године.

 

Према овом извештају у 2018. години услугу личног пратиоца користило је укупно 877 деце са инвалидитетом/сметњама у развоју. У старосној структури доминирају деца основношколског узраста – 80%, док у полној структури доминирају дечаци са 69%.

 

У априли 2019. објављен је и Извештај о примени Програма реформи политике запошљавања и социјалне политике (ESRP) у процесу приступања Европској унији за период 2016-2017. године у којем је наведено да је у циљу пружања подршке јединицама локалне самоуправе у успостављању услуга социјане заштите на локалном нивоу,  Стална конференција градова и општина  2016. године припремила и издала Водич за локалне самоуправе „Модели и препоруке за унапређење спровођења законодавног оквира у области социјалне заштите“. Водич[15] садржи предлоге модела аката и то између осталог и Модел одлуке о социјалној заштити, предлог Правилника о условима обезбеђивања и пружања услуге; предлог Правилника о условима обезбеђивања и пружања следећих стандардизованих услуга социјалне заштите: помоћ у кући, дневни боравак, лични пратилац детета, персонална асистенција и услуга свратиште.[16]

 

Имајући у виду наведено, Повереник констатује да је јединицама локалне самоуправе олакшано у смислу доношења одлуке и испуњавања законске обавезе која се односи на доношење одлука којима се уређује област социјалне заштите, као и других аката који се односе на успостављање и доступност услуге личног пратиоца.

 

Детаљније о испуњавању обавезе Републике Србију у процесу приступања Европској унији дато је више у делу извештаја означеном под 3.4 Унапређење капацитета за ширење и развој ванинституционалних услуга као што су персонална асистенција, становање уз подршку за младе који напуштају смештај, склоништа за жртве породичног насиља, услуге личног пратиоца за децу, у којем је наведено да иако је предвиђено да у 2016. години буде смањен број корисника у резиденцијалним установама социјалне заштите, подаци Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања бележе да је у 2014. години било 13.755 корисника у резиденцијалним установама социјалне заштите, док је крајем 2016. године тај број био 13.808. У извештају је наведено да је број деце на резиденцијалном смештају смањен је за 9% у периоду 2014 – 2017. година. У даљем делу извештаја дат је преглед по годинама, према броју услуга социјалне заштите на нивоу локалне заједнице, па је тако у 2016 години, број личних пратилаца 13, док је у 2017. години 7, а такође је дат преглед и према броју корисника па је тако наведено да је у 2016. години било 461, а у 2017. години 616 корисника. На крају је констатовано да с обзиром да је Републички завод за социјалну заштиту 2016. године почео да прикупља извештаје лиценцираних пружалаца услуга социјалне заштите, подаци за базну 2014. годину, не постоје, те да је приметан пораст укупног броја корисника услуга социјалне заштите на нивоу локалне заједнице. Према ово извештају у марту 2017. године потписани су уговори о наменским трансферима намењеним развоју постојећих и успостављању нових услуга социјалне заштите са представницима 123 локалне самоуправе из целе Србије. Наменски трансфери намењени су развоју постојећих и успостављању нових услуга социјалне заштите (дневни боравци, дневни клубови, помоћ у кући, прихватилишта, прихватне станице, свратишта, становање уз подршку, лични пратилац детета, саветодавно терапијске услуге) у свим локалним самоуправама које су испод републичког просека развијености.

 

У истраживању „Процена потреба организација цивилног друштва у Србији у 2019. години”[17] указано да је посебну пажњу потребно посветити обезбеђивању услуга социјалне заштите у заједници – усклађеност са системом социјалне заштите и постављеним стандардима. С тим у вези у истраживању је као пример наведена  између осталих, и услуга лични пратилац за којом постоји идентификована потреба корисника, али нема довољно пружалаца.

 

Имајући у виду све наведено евидентно је да услугу личног пратиоца успоставио релативно мали број јединица локаних самоуправа, да је још увек мали број лиценцираних пружалаца ове услуге, а да је неспорно да је ова подршка неопходна појединој деци са инвалидитетом односно са сметњама у развоју, као вид подршке за задовољавање основних потреба у свакодневном животу у области кретања, одржавања личне хигијене, храњења, облачења и комуникације са другима, као и за њихово равноправно укључивање у образовање.

 

С тим у вези, ангажовање личног пратиоца практично има за циљ да се детету и ученику пружи одговарајућа индивидуална подршка ради укључивања у редовно школовање и активности у заједници и ради постизања што већег нивоа самосталности детета.

 

Стога, подршка личног пратиоца није услуга на коју дете може да чека, јер пропусти у њеном обезбеђивању могу да отежају деци са инвалидитетом и сметњама у развоју укључивање у редован систем школовања. Важно је нагласити да овај додатни вид подршке детету спада у услуге из домена социјалне заштите, о чијем обезбеђивању се, у складу са Законом о социјалној заштити, стара локална самоуправа, те је из тог разлога и обавеза јединице локалне самоуправе да успостави и обезбеди пружање ове услуге свој деци којој је ова услуга неопходна.

 

Ратификовани међународни уговори постављају стандарде и намећу обавезу државама потписницама да својим унутрашњим прописима успостављају механизме за остварење гарантованих права. Цитиран правни оквир Републике Србије јасно прописује обавезу јединица локалне самоуправе да обезбеди подршку развоју и образовању деце са инвалидитетом. У том смислу, потребно је пре свега да се  одлукама о социјалној заштити на локалном нивоу пропише пружање те услуге, а потом и обезбеде и механизми за њену реализацију.

 

Имајући у виду наведено, Повереник за заштиту равноправности, сагласно члану 33. тачка 9. Закона о забрани дискриминације, упућује препоруку мера за остваривање равноправности свим локалним самоуправама у којима према доступним подацима ова услуга није успостављена.

[1] Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС”, број 22/09), члан 33. став 1. тaч. 7. и 9.

[2] „Службени гласник РС”, број 98/06

[3] Закон о ратификацији Конвенције Уједињених нација о правима детета („Службени лист СФРЈ – Међународни уговори”, број 15/90 и „Службени лист СРЈ – Међународни уговори”, бр. 4/96 и 2/97)

[4] Закон о потврђивању Конвенције о правима особа са инвалидитетом („Службени глaсник РС – Meђунaрoдни угoвoри”, број 42/09)

[5] „Службени гласник РС”, бр. 129/07, 83/14 – др. закон, 101/16 – др. закон и 47/18

[6] „Службени гласник РС“, бр. 129/07, 18/16 и 47/18

[7] „Службени гласник РС”, број 24/11, члан 40. став 1. тачка 3. у вези са чланом 44.

[8] Члан 64. став 1. Закона о социјалној заштити

[9] Члан 68. Закона о социјалној заштити

[10] члана 57. став 1.

[11] „Службени гласник РС”, бр. 42/13, 89/18 и 73/19

[12]  „Службени гласник РС“, број 80/18

[13] Доступно на: http://ravnopravnost-5bcf.kxcdn.com/wp-content/uploads/2019/07/RGI.pdf

[14] Доступно на: http://www.zavodsz.gov.rs/media/1874/deca-u-sistemu-socijalne-zastite-2018.pdf

[15] Доступно на: на веб страници  Сталне конференције градова и општина , у секцији м“одели аката“ на следећем линку: http://www.skgo.org/reports/details/1924.

[16] Водич и пратећи акти доступни су на веб страници  Сталне конференције градова и општина , у секцији м“одели аката“ на следећем линку: http://www.skgo.org/reports/details/1924.

[17] Доступно на: https://www.gradjanske.org/wp-content/uploads/2019/10/Izve%C5%A1taj-o-proceni-potreba-OCD-u-Srbiji-2019.pdf

 

 

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић


microsoft-word-iconПрепорука мера за остваривање равноправности општинама и градовима за успостављање и пружање услуге личног пратиоца дециDownload


 

 

Print Friendly, PDF & Email
back to top