Мишљење на Нацрт закона о здравственој заштити и здравственом осигурању војних осигураника

бр. 611-00-34/2019-02  датум:  4.11.2019.год.

 

 

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности[1], Повереник за заштиту равноправности,  даје

 

МИШЉЕЊЕ

на Нацрт закона о здравственој заштити и здравственом осигурању војних осигураника

 

 

Министарство одбране је дописом број 136-38/18 од 15. октобра 2019. године, доставило Поверенику за заштиту равноправности Нацрт закона о здравственој заштити и здравственом осигурању војних осигураника  (у даљем тексту: Нацрт закона), ради давања мишљења.

 

Устав Републике Србије[2] забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. Одредбама члана 20. став 1. Устава прописано је да се људска и мањинска права зајамчена Уставом могу законом бити ограничена ако ограничење допушта Устав, у сврхе ради којих га Устав допушта, у обиму неопходном да се уставна сврха ограничења задовољи у демократском друштву и без задирања у суштину зајамченог права, док је ставом 2. истог члана прописано да се достигнути ниво људских и мањинских права не може смањивати.

 

Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, који у члану 2. став 1. тачка 1. прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Одредбама члана 4. прописано је начело једнакости тако што је регулисано да су сви једнаки и уживају једнак положај и једнаку правну заштиту, без обзира на лична својства, те да је свако дужан да поштује начело једнакости, односно забрану дискриминације. Одредбама чл. 5-14. дефинисани су различити облици повреде начела једнакости, односно дискриминаторног поступања. Одредбом члана 17. став 1. прописано је да дискриминација у пружању јавних услуга постоји ако правно или физичко лице, у оквиру своје делатности, односно занимања, на основу личног својства лица или групе лица, одбије пружање услуге, за пружање услуге тражи испуњење услова који се не траже од других лица или групе лица, односно ако у пружању услуга неоправдано омогући првенство другом лицу или групи лица. Одредбом члана 27. став 1. забрањена је дискриминација лица или групе лица с обзиром на њихово здравствено стање, као и чланова њихових породица. Дискриминација из става 1. овог члана постоји нарочито ако се лицу или групи лица због њихових личних својстава неоправдано одбије пружање здравствених услуга, поставе посебни услови за пружање здравствених услуга који нису оправдани медицинским разлозима, одбије постављање дијагнозе и ускрате информације о тренутном здравственом стању, предузетим или намераваним мерама лечења или рехабилитације, као и узнемиравање, вређање и омаловажавање у току боравка у здравственој установи.

 

Нацртом закона је обухваћена и здравствена заштита и задравствено осигурање војних осигураника, дакле ради се о свеобухватном пропису који први пут на овакав начин, посебним законом, уређује ову материју, због чега може постојати оправдана бојазан да Нацртом закона нису обухваћене све животне ситуације на које је потребно да се овај закон односи. Поједина права су на другачији начин уређена него што је то случај са Законом о здравственој заштити[3] и Законом о здравственом осигурању[4], што може имати објективно оправдане разлоге, међутим оцену оправданости је могуће дати само сагледавањем конкретне ситуације и анализом примене закона у одређеном случају. Тако је примера ради коришћење здравствене заштите у иностранству и упућивање на лечење у иностранство први пут на целовит начин дато у Нацрту закона за војне осигуранике, што може бити значајно са аспекта остваривања права самих корисника.

 

Имајући у виду наведено, Повереник за заштиту равноправности даје следеће мишљење:

 

  1. Чланом 2. став 1. Нацрта закона дато је значење појмова и наведена лица која остварују права по овом закону, при чему нису обухваћена лица која имају статус ратних војних инвалида, мирнодопских војних инвалида и цивилних инвалида рата. Имајући у виду да се ради о лицима која су инвалидитет стекла на служењу војног рока, у вези са војним дејствима или на други начин учешћем у оружаним акцијама, да су ова лица у највећем броју случајева лечење започела у оквиру војне здравствене службе, као и да је њихово здравствено стање често дуготрајно нарушено услед стеченог инвалидитета, Повереник је мишљења да је потребно још једном размотрити наведену одредбу у циљу обухватања и ових категорија лица.

 

  1. Повереник је мишљења да одредбу члана 2. став 2. Нацрта закона, треба изменити тако да гласи: „Сви појмови употребљени у мушком граматичком роду обухватају мушки и женски род лица на које се односеˮ како би се остварила усаглашеност овог прописа са другим прописима који већ садрже овакву норму.

 

  1. 3. Чланом 10. Нацрта закона уређује се заштита менталног здравља, тако што се, између осталог, наводи и смештај без пристанка лица са менталним сметњама у стационарне и друге здравствене установе. Повереник подсећа да је Комитет за права особа са инвалидитетом Уједињених нација, у својим Закључним запажањима у вези са иницијалним извештајем Републике Србије о примени Конвенције о правима особа са инвалидитетом[5], указао на потребу забране присилног задржавања деце и одраслих по основу инвалидитета, укључујући присилну хоспитализацију и институционализацију, те укидање Закона о заштити лица са менталним сметњама и усклађивање законодавства и политика у овој области са одредбама Конвенције. Имајући у виду наведено, одредба члана 10. Нацрта закона би требало само да упућује на прописе којима се уређује област заштите лица са менталним потешкоћама, без навођења садржаја самог закона, посебно у делу присилног смештаја.

 

  1. Чланом 27. Нацрта закона наведени су послови здравствене делатности, међу којима је праћање здравственог стања корисника и других лица, као и предлагање, односно предузимање мера за његово унапређење, у области за коју је основана војна здравствена служба. С обзиром да војне здравствене установе, санитетске јединице и установе, пружају здравствену заштиту и осигураним лицима Републичког фонда за здравствено осигурање и осигураницима других организација здравственог осигурања у складу са законом и закљученим уговорима, односно другим грађанима и странцима, Повереник је мишљења да је тачку 1) члана 27. потребно допунити наводећи и лица којима војне здравствене установе пружају здравствену заштиту у складу са чланом 22. Нацрта закона.

 

  1. Одређени број одредаба Нацрта закона (чл. 53. и 57-64.) уређују питања органа и унутрашње организације војне здравствене установе, војне здравстене службе и састава појединих органа у систему војног осигурања (чл. 192, 193, 195. и 198.) као што су нпр. Управни одбор, Надзорни одбор, разне комисије сл. С тим у вези указујемо да би приликом одређивања састава органа који су предвиђени Нацртом закона требало водити рачуна о равноправној заступљености полова у свим фазама избора. Имајући у виду наведено мишљења смо да наведене одредбе треба још једном размотрити са аспекта обезбеђивања заступљености мање заступљеног пола.

 

  1. У вези са одредбама чл. 68-70. Нацрта закона, којима се прописује стручно усавршавање здравствених радника и здравствених сарадника, кроз План стручног усавршавања и План развоја кадрова, Повереник сматра да је потребно предвидети да надлежни органи прeдузму свe мeрe и aктивнoсти из свoje нaдлeжнoсти кaкo би oбeзбeдили укључивaњe и пoдстицaњe рaвнoмeрнe зaступљeнoсти жeнa и мушкaрaцa у програму стручног усавршавања и критеријумима и ближим условима за одобравање специјализација и ужих специјализација.

 

  1. Поред наведеног, чланом 70. став 2. Нацрта закона уређује се дужност здравственог радника, односно здравственог сарадника да на служби у Војсци Србије остане најмање двоструко време трајања специјализације, односно уже специјализације, односно троструко време трајања специјализације, односно уже специјализације. Повереник је мишљења да је ову норму потребно још једном размотрити са аспекта дужине трајања обавезе, при чему посебно треба имати у виду и одредбе Закона о здравственој заштити (члан 175.) према којима лица упућена на специјализацију, односно ужу специјализацију, у складу са овим законом, имају обавезу да проведу у радном односу двоструко дужи период у односу на период проведен на специјализацији, односно ужој специјализацији. Такође, имајући у виду да се ради о уговорном односу, како је то наведено у члану 70. став 1. Нацрта закона, нејасно је због чега је ставом 3. истог члана уређена дужност једнократног повраћаја свих стварних трошкова специјализације, односно уже специјализације у случају не извршења обавезе из става 2. тог члана или друге уговорне обавезе. Такође указујемо да оваква обавеза није утврђена Законом о здравственој заштити.

 

  1. Такође, у члану 87. Нацрта закона, поред наведених чланова породице, потребно је прописати права из здравственог осигурања и за усвојеника, који је наведен као члан уже породице, а који се даље не наводи у тексту Нацрта закона.

 

Даље, истим чланом Нацрта закона (ст. 3. и 4.) уређена су права на здравствено осигурање детета које постане неспособно за самосталан живот и рад у смислу прописа о пензијском и инвалидском осигурању. Пракса Повереника је показала да је Фонд СОВО у циљу остваривања права детета војног осигураника, које је неспособно за самосталан живот и рад, тумачио тако да је дете могло да оствари право на осигурање под условом продужења родитељског права или потпуним лишењем пословне способости. Имајући у виду овакво стање, сматрамо да је потребно у Образложењу Нацрта закона додатно појаснити да право детета и лица из члана 87. овог закона никако нису условљена продужењем родитељског права или лишењем пословне способности.

 

  1. Поводом одредбе чл. 107. и 116. Нацрта закона, Повереник указује да су са малим изменама ове одредбе садржане и у Закону о здравственом осигурању (члан 78. и 95. Закона). Поводом примене одредаба чл. 78. и 95. Закона о здарвственом осигурању Поверенику се обратила организација цивилног друштва наводећи да се неједнаком применом наведених чланова у пракси, родитељи деце оболелих од ретких болести налазе у правном вакуму и доводе у стање правне несигурности. У допису је такође наведено да се као проблем са применом члана 78. Закона о здравственом осигурању јавља чињеница да ни једна филијала Републичког фонда за здравствено осигурање не примењује наведену одредбу на јединствен начин, а доношење подзаконских аката која би детаљније регулисали примену овог члана на конкретне правне ситуације прописано је тек за 18 месеци од ступања Закона на снагу. Појашњено је да поједине филијале фонда упућују родитеље да се поступак по члану 78. Закона о здравственом осигурању покреће прво пред изабраним лекаром, затим пред првостепеном комисијом РФЗО-а и на крају пред другостепеном комисијом, док је чланом дефинисано само поступање пред другостепеном комисијом РФЗО-а. Дописом је указано да је чланом 95. Закона прописано да се накнада зараде родитељима исплаћује у износу од 100%, док према информацијама којима располаже ова организација родитељи и даље примају накнаду зараду у висини од 65%, на који начин, како је наведено, долази до погоршања материјалног положаја родитеља, као и деце. Иако су одредбе чл. 107. и 116. Нацрта закона на незнатно другачији начин уредиле ове правне ситуације, опреза ради, указујемо на проблеме које је Закон о здравственом осигурању изазвао у пракси, како бисте, пре утврђивања коначног текста Нацрта закона додатно посветили пажњу њиховом формулисању. Такође, Повереник указује да је потребно још једном преиспитати став 5. члана 107. Нацрта закона, с обзиром да овим ставом нису препознати сви случајеви остваривања права на накнаду плате за време привремене спречености за рад због неге детета које препознаје Закон о здравственој заштити, попут ситуације у којој само један родитељ врши родитељско право или се ради о осигуранику који је усвојитељ, хранитељ, очух или маћеха детету.
  2. Чланом 111. и даље Нацрта закона уређује се упућивање на оцену радне способности, односно способности за професионалну војну службу уколико се не очекује побољшање здравственог стања осигураника. Чланом 159. Нацрта закона уређено је да виша војнолекарска комисија, између осталог, даје предлог у вези са оценом способности за професионалну војну службу и упућује на даљу надлежност у организацију надлежну за пензијско и инвалидско осигурање у случајевима када је предлог оцене неспособан за професионалну војну службу. Имајући у виду да лица могу бити и делимично способна за рад, без обзира да ли се ради о војној служби или не, поставља се питање да ли се овим лицима процењује радна способност и могућност запослења или одржања запослења у складу са прописима о професионалној рехабилтацији и запошљавању особа са инвалидтетом ради остваривања права на рад (у војној служби или ван ње) или се ради искључиво о вештачењу губитка радне способности у складу са прописима о пензијском и инвалидском осигурању и остваривању права на пензију. Посебно напомињемо да је потребно водити рачуна о чињеници да се процена радне способности и могућност запослења или одржања запослења врши сагледавањем медицинских, социјалних и других критеријума којима се утврђују способности особе са инвалидитетом у циљу укључивања на тржиште рада и обављања конкретних послова самостално или уз службе подршке, као и да се при томе сагледавају телесне функције и степен оштећења тих функција као и оцена социјалних, психолошких и других фактора који утичу на радну способност и могућност запослења или одржања запослења сваког појединца ради укључивања на тржиште рада.

[1] Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС”, број  22/09, члан 1. и члан 33. став 1. тачка 7)

[2] Устав Републике Србије („Службени гласник РС”, број 98/06) члан 21.

[3] „Службени гласник РСˮ, број 25/19

[4] „Службени гласник РСˮ, број 25/19

[5] Доступно на интернет страници: https://www.ljudskaprava.gov.rs/sr/node/155

 

 


microsoft-word-iconМишљење на Нацрт закона о здравственој заштити и здравственом осигурању војних осигураника Download


 

 

 

Print Friendly, PDF & Email
back to top