Мишљење на Нацрт закона о правима детета и заштитнику права детета

бр. 011-00-00027/2019-02      датум: 30.9.2019.године

 

 

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности[1], Повереница за заштиту равноправности,  даје

 

МИШЉЕЊЕ

на Нацрт закона о правима детета и заштитнику права детета

 

Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања је дописом број 011-00-463/2019-05 од 10. септембра 2019. године, доставило Поверенику за заштиту равноправности Нацрт закона о правима детета и заштитнику права детета, са образложењем (у даљем тексту: Нацрт закона), ради давања мишљења.

 

Поступајући по овом допису, дајемо мишљење на Нацрт закона, са аспекта делокруга рада Повереника за заштиту равноправности.

 

Устав Републике Србије[2] одредбом прописаном у члану 21. забрањује је свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.

 

Такође, Устав у неколико одредаба прописује посебну заштиту која се пружа деци, те је између осталог одредбама члана 64. прописано да деца уживају људска права примерено свом узрасту и душевној зрелости, да свако дете има право на лично име, упис у матичну књигу рођених, право да сазна своје порекло и право да очува свој идентитет, као и да су деца заштићена од психичког, физичког, економског и сваког другог искоришћавања или злоупотребљавања. Наведеним чланом утврђено је и да деца рођена изван брака имају једнака права као деца рођена у браку. Даље, у члану 65. прописано је да родитељи имају право и дужност да издржавају, васпитавају и образују своју децу, као и да сва или поједина права могу једном или обома родитељима бити одузета или ограничена само одлуком суда, ако је то у најбољем интересу детета, у складу са законом. Чланом 66. став 3. Устава утврђено је да се посебна заштита пружа деци о којој се родитељи не старају и деци која су ометена у психичком или физичком развоју, док је у ставу 4. овог члана утврђено деца млађа од 15 година не могу бити запослена нити, ако су млађа од 18 година, могу да раде на пословима штетним по њихово здравље или морал. Затим, у члану 68. став 2. Устава утврђено је да деца, труднице, мајке током породиљског одсуства, самохрани родитељи са децом до седме године и стари остварују здравствену заштиту из јавних прихода, ако је не остварују на други начин, у складу са законом. Такође, чланом 71. Устава између осталог је прописано да свако има право на образовање, као и да је основно образовање обавезно и бесплатно, а да је средње образовање бесплатно, док је у члану 32. Устава којим је прописано право на правично суђење у ставу 3. утврђено да се јавност може искључити током читавог поступка који се води пред судом или у делу поступка, између осталог и само ради интереса малолетника, у складу са законом.

 

Уставна забрана дискриминације прописана у члану 21. ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, који у члану 2. став 1. тачка 1. прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима.

 

Такође, Закон о забрани дискриминације, у делу који уређује посебне случајеве дискриминације, садржи и одредбу у члану 22. која се односи на дискриминацију деце и којом је утврђено да свако дете, односно малолетник има једнака права и заштиту у породици, друштву и држави, без обзира на његова или лична својства родитеља, старатеља и чланова породице, као и да је забрањено дискриминисати дете, односно малолетника према здравственом стању, брачном, односно ванбрачном рођењу, јавно позивање на давање предности деци једног пола у односу на децу другог пола, као и прављење разлике према здравственом стању, имовном стању, професији и другим обележјима друштвеног положаја, активностима, израженом мишљењу или уверењу дететових родитеља, односно старатеља и чланова породице.

 

Поред горе наведених одредаба Устава Републике Србије и Закона о забрани дискриминације указујемо и на обавезе из докумената међународног права које је Република Србија усвојила, од којих је свакако најзначајнија Конвенција о правима детета, али и на велики број појединачних одредби које се односе на заштиту права деце и које су садржане у великом броју домаћих прописа.

Имајући у виду наведено, а након извршене детаљне анализе Нацрта закона, Повереник за заштиту равноправности сматра да Нацрт закона садржи нека добра решења (учешће детета у поступку, сос телефон и сл) међутим ова решења нису довољно, ни добро разрађена. Повереник сматра да је највећи број одредба Нацрта закона декларативног карактера и представљају компилацију одредаба преузетих из ратификованих међународних докумената, при чему нису ни у свим случајевима у потпуности преузете, што намеће питање целисходности оваквог нормирања и може довести до проблема у примени закона. Повереник начелно указује да се из текста Нацрта закона не може видети његова повезаност са другим законима у смислу овлашћења, одговорности, врсте и обима мера, надлежности органа јавне власти. У Нацрту закона прописане су обавезе за органе јавне власти, који нису дефинисани нити је предвиђено које обавезе се односе на које органе јавне власти, што у пракси може довести до неадекватне примене или непримењивања закона, као и сукоба надлежности. Процедуре за спровођење Нацртом закона предвиђених мера нису прописане нити је створен правни основ за доношење подзаконских аката којима ће се уредити начин спровођења предвиђених законских одредби, што такође може у пракси створити забуну, с обзиром да су преузете само неке одредбе из ратификованих међународних докумената које су већ разрађене појединачним законима као што је примера ради Породични закон, закони који се односе на кривични, парнични, управни и друге поступке.

Примера ради чланом 5. Нацрта закона прописано да мере за остваривање права детета обухватају: између осталог координацију и надзор од стране надлежног органа Републике Србије при чему се не наводи ког надлежног органа. Затим истим чланом су као мере прописане мере подршке надлежних органа за заштиту људских права и права детета, без навођења на које се тачно органе мисли и које су то мере подршке.

Чланом 30. Нацрта закона прописана је дужност органа јавне власти да обезбеди стално доступне и бесплатне службе подршке деци у случју потребе за посебним мерама заштите, док је чланом 31. Нацрта закона предвиђено да органи јавне власти обезбеђују континуирану обуку о факторима ризика по здравље и безбедан живот и развој детета, мерама превенције и посебним мерама заштите од насиља за децу, родитеље, старатеље, хранитеље, усвојитеље и друга физичка лица која подижу и негују дете и за запослене који раде са децом. Такође, чланом 44. Нацрта закона прописано је да су органи јавне власти дужни да обезбеде материјална средства, службе и услуге за помоћ и подршку родитељима и породици за негу и развој детета у складу са законом и прописаним стандардима. Ово су само неки од чланова који прописују обавезе органа јавне власти без јасног дефинисања о којим се органима ради као и које су конкретне мере дужни да предузму.

Такође, чланом 34. Нацрта закона у ставу 6. прописана је дужност органа јавне власти да обезбеде стално доступну и бесплатну телефонску и интернет линију намењену за пружање подршке и помоћи детету жртви искоришћавања за проституцију, док је у ставу 7. прописано да детету жртви искоришћавања за проституцију припада право на накнаду материјалне и нематеријалне штете, при чему није дефинисано ко и у ком поступку одлучује о овом праву. Повереник начелно указује да су Нацртом закона и органима јавне власти и родитељима установљене обавезе, при чему није прописано нити ко одлучује о праву на жалбу, нити у ком поступку, нити ко врши надзор у конкретним случајевима. Такође, Повереник је мишљења да би одредбе Нацрта закона које се односе на СОС телефонске линије требало додатно прецизирати и установити обавезу да овакве линије буду приступачне и доступне деци са инвалидитетом, нарочито у смислу приступачности за слепе и слабовиде, глуве и наглуве особе.

Из образложења Нацрта закона може се закључити да су планирана средства за спровођење овог закона превасходно намењена за оснивање нове независне институције Заштитника права детета, док остала средства, нису специфицирана у погледу органа којима се стварају нове обавезе, осим ако намера предлагача није да се органи јавне власти сами препознају као титулари обавеза предвиђених Нацртом закона те да у остављеном периоду од две године ускладе своја акта са одредбама закона и предвиде средства за реализацију нових активности у својим буџетима, што може довести до правне несигурности и немогућности остваривања права утврђених овим законом.

Повереник истиче да с обзиром на обавезе органа јавне власти у смислу ангажовања посебних стручњака, обезбеђивању независних мишљења, прилагођавању званичних електронских страница и сл. свакако тражи додатна финансијска средства за примену одредаба  овог закона, а нарочито у погледу одредаба које утврђују обавезу органа јавне власти да сваком детету обезбеде највећи могући животни стандард (члан 15). Међутим, наведено се мора разрадити и у Закону о социјалној заштити, чије измене су такође у току. С тим у вези, с обзиром на надлежност Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, поздрављамо прописивање ове одредбе са аспекта обезбеђивања већег обухвата корисника социјалне заштите, како у смислу повећаних давања тако и у смислу проширења броја пружених услуга.  Истим чланом прописана је обавезност заштите детета од штетних утицаја по развој детета укључујући штетне традиционалне, културне и религијске праксе, без јасног одређења ко и по којим критеријумима утврђује штетност оваквих пракси. При томе указјемо и на одредбе Устава које смо навели у уводном делу овог дописа. У противном овако наведене норме имају чисто декларативни карактер и постају мртво слово на папиру.

Чланом 7. Нацрта закона прописано је да суд, односно орган који спроводи управни поступак, ако процене да између детета и његовог/њеног законског заступника постоје супротни интереси, дужан је да детету без одлагања одреди колизијског заступника из реда адвоката који су стекли посебна знања из области права детета, при чему се права и дужности и начин постављења колизијског заступника уређују законима којима се регулишу судски и управни поступци. С тим у вези Повереник истиче да примера ради Закон о општем управном поступку (члан 48), као и Закон о парничном поступку (члан 81) познају привременог заступника који се поставља у оваквим случајевима, при чему Закон о парничном поступку у наведеном члану прописује да ће суд туженом поставити привременог заступника по редоследу са списка адвоката који суду доставља надлежна адвокатска комора. Списак се објављује на интернет страници и огласној табли надлежне адвокатске коморе и суда. Приликом постављања привременог заступника, суд је дужан да поштује редослед са списка. Имајући у виду наведено потребно је Нацртом закона прецизно уредити начин постављања привременог заступника детету, како би органи који воде поступак на недвосмислен начин знали у сваком случају како треба да поступе, нарочито имајући у виду да би неправилно постављање овог заступника представљало битну повреду поступка. Такође, Повереник истиче да је у члану 7. став 11. Нацрта закона прописано да се услови под којима се детету поставља лице за подршку, услови, начин постављења, обавезе и овлашћења лица за подршку и друга питања везана за рад лица за подршку уређују законом и подзаконским актима. Међутим наведеним чланом није одређено у надлежности ког органа је доношење оваквог подзаконског акта. Уколико се мислило на то да ће посебним законом бити дато овлашћење одређеном органу, онда се поставља питање потребе прописивања овакве норме која има само декларативни карактер и која ниједном органу не даје овлашћење за доношење подзаконског акта.

Одредбом члана 10. Нацрта закона прописано је да је свако дужан да надлежни орган јавне власти обавести о повреди права детета за коју је сазнао, при чему је тај надлежни органа дужан да по пријему обавештења, без одлагања испита случај, предузме мере за заштиту права детета и о томе обавести даваоца обавештења. Повереник је мишљења да је потребно јасно дефинисати на које се органе мислило. Уколико су у питању центри за социјални рад, Министарство унутрашњих послова, јавно тужилаштво и сл, Повереник поздравља овакво предложено законско решење.

У члану 12. став 5. Нацрта закона прописано је да органи јавне власти су у обавези да успоставе посебне стандарде за процену и утврђивање најбољих интереса детета у областима из своје надлежности, док је у ставу 6. прописано да при утврђивању најбољих интереса детета, органи јавне власти, правна и физичка лица по потреби прибављају независно стручно мишљење, а обавезно када постоји спор о томе шта је најбољи интерес детета. С тим у вези Повереник истиче да је нејасно о којим се стандардима ради, као и да није прописан правни основ за ове органе да донесу поменуте стандарде. Иста примедба се односи на све чланове у којима је прописано да орган јавне власти утврђује стандарде или да обезбеђује подршку за достизање одређених стандарда (чл. 48, 63. и др). Такође нејасно је од кога органи прибављају независно стручно мишљење и у ком року је орган од кога се прибавља овакво мишљење дужан да исто достави, имајући у виду да су углавном сви поступци за поступање органа орочени законом прописаним роком.

У члану 13. став 2. Нацрта закона прописано је да су у свим судским, управним и другим поступцима у којима се одлучује о правима детета или чији исход би могао да утиче на његова права, органи јавне власти, правна и физичка лица дужни да обезбеде учешће детета и прибаве мишљење детета које је претходно у пуном обиму информисано, док је у члану 7. став 8. прописано да суд, односно орган који спроводи управни поступак дужан да у току поступка у коме одлучује о правима детета, сваком детету, без обзира на узраст, омогући да слободно изрази своје мишљење, ако дете то жели и дужан је да обезбеди да дете добије сва обавештења која су му потребна ради формирања мишљења ако се одреди узимање изјаве од детета у поступку, суд, односно орган који спроводи управни поступак дужан је да детету пре узимања изјаве пружи одговарајућа објашњења, као и помоћ и подршку од стране стручног лица како би разумело своју улогу у поступку и припремило се за давање изјаве. Повереник подсећа да је у Конвенцији о правима детета у члану 12. став 1. прописано је да ће стране уговорнице обезбедити детету које је способно да формира своје сопствено мишљење, право слободног изражавања тог мишљења о свим питањима која се тичу детета, с тим што се мишљењу детета посвећује дужна пажња у складу са годинама живота и зрелошћу детета, док је у ставу 2. прописано да ће у том циљу, детету посебно бити пружена могућност да буде саслушано у свим судским и административним поступцима који се тичу детета, било непосредно или преко заступника или одговарајућег органа, на начин који је у складу са процесним правилима националног закона. С тим у вези мишљења смо да је потребно ускладити одредбе Нацрта закона са Конвенцијом, као и предвидети процесна правила на који начин се омогућава детету да изрази своје мишљење. Наведено се односи на све чланове Нацрта закона који се односе на прибављање мишљења детета.

Такође Повереник је мишљења да је члан 24. Нацрта закона потребно ускладити са чланом 17. Конвенције о правима детета којим је поред осталог прописано и да ће стране уговорнице подстицати развој одговарајућих смерница за заштиту детета од информација и материјала штетних по његово добро, имајући у виду одредбе чланова 13. и 18. Конвенције.

Чланом 29. Нацрта закона прописано је да свако дете има право на посебне мере заштите од свих облика насиља, али се нигде не наводи у чему се састоје наведене мере. Истим чланом у ставу 3. је прописано да су органи јавне власти дужни да омогуће детету да о предложеној мери посебне заштите изрази своје мишљење, као и да мишљењу детета посвете дужну пажњу, при чему је наведена норма нејасна имајући у виду да се посебне мере заштите нарочито примењују у случају када су деца, између осталог, изложена дискриминаторском или стигматизирајућем поступању органа јавне власти, организације, физичког или правног лица.

Такође, Повереник је мишљења да је потребно дефиницију телесног кажњавања која је наведена у члану 28. став 2. Нацрта закона ускладити са Конвенцијом о правима детета и  Општим коментаром број 13. Право детета на слободу од свих облика насиља.

Чланом 33. Нацрта закона прописано је да се детету жртви трговине без одлагања обезбеђују услуге подршке и помоћи ради његовог физичког и психолошког опоравка, интеграције, односно реинтеграције у друштво, без прописивања ко је дужан да обезбеди ове услуге. Наведеним чланом је само прописано да су органи јавне власти дужни да детету жртви трговине обезбеди највиши степен безбедности и заштите података о идентитету детета и његовог боравка.

Нацртом закона је предвиђено установљавање новог независног органа, Заштитника права детета, који ће преузети обављање послова који су у надлежности Заштитника грађана, односно Заменика заштитника грађана за права детета и родну равноправност. Уважавајући препоруке Комитета УН за права детета, као једног од кључних аргумената за установљавање Заштитника права детета, Повереник истиче да је нејасно са аспекта целисходности зашто се већ постојеће одредбе и надлежности Заштитника грађана у домену заштите права деце у потпуности преписују, уместо да се искористи прилика доношења новог закона за њихово унапређивање и побољшање у смислу заштите права деце. Тако примера ради у погледу делокруга надлежности и овлашћења за поступање по притужбама, овај нови независни орган, пружа идентичан степен заштите коју је већ могуће остварити и применом одредаба Закона о заштитнику грађана. Поред наведеног, чланом 85. став 1. Нацрта закона, прописано је да „Заштитник права детета има право предлагања закона из своје надлежности“. Пре свега, Повереник указује на одредбе члана 107. Устава Републике Србије, којима је прописано да право предлагања закона, других прописа и општих аката има сваки народни посланик, Влада, скупштина аутономне покрајине или најмање 30.000 бирача, док Заштитник грађана и Народна банка Србије имају право предлагања закона из своје надлежности. Повереник указује да Устав не садржи норму којом прописује могућност предлагања закона Заштитнику права детета, те се на овај начин поставља питање прописивања овакве могућности у Нацрту закона о правима детета и заштитнику права детета. Имајући у виду да у складу са Уставом Заштитник права детета за разлику од Заштитника грађана не би могао да предлаже законе из ове области, поставља се питање смањивања обима права у Нацрту закона у односу на постојећа решења у оквиру Закона о заштитнику грађана. Поред тога Повереник указује на одредбу члана 100. Нацрта закона којом је прописано да Заштитник права детета може поступати у вези са повредом права детета на коју се притужба односи и ако је покренут или правноснажно окончан поступак пред судом, само у ствари за коју није прописано да је суд искључиво надлежан да одлучује о том праву детета. С тим у вези Повереник подсећа на одредбе Устава Републике Србије којима је прописано да су судови самостални и независни у свом раду и суде на основу Устава, закона и других општих аката, када је то предвиђено законом, општеприхваћеним правилима међународног права и потврђених међународних уговора, а судске одлуке се заснивају на Уставу, закону, потврђеном међународном уговору и пропису донетом на основу закона (чл. 142. и 145).  Према одредби члана 145. став 3. судске одлуке су обавезне за све и не могу бити предмет вансудске контроле, односно, судске одлуке може преиспитивати само надлежни суд у законом прописаном поступку (став 4. овог члана). Имајући у виду прописане надлежности Заштитника права детета у погледу контроле рада судова, поставља се питање и услова које Заштитник права детета треба да испуни како би био изабран на функцију у погледу компетенција, имајући у виду да се у складу са чланом 107. Нацрта закона као услов поставља да Заштитник има високо академско звање у области друштвено-хуманистичких наука, а не као за друге органе омудсманског типа за које се тражи да је неопходно да буду дипломирани правници са десет година искуства на правним пословима у области заштите људских права.

Повереник такође констатује да се увидом у Редован годишњи извештај Заштитника грађана за 2018. годину може утврдити да притужбе у области права детета, чине 7,61% укупно разматраних предмета, односно да је Заштитник грађана у 2018. години разматрао 254 предмета из ове области, од чега је у 2018. години окончао рад у 166 предмета. Поред тога, увидом у овај извештај утврђено је да је од укупно 254 предмета из ове области, Заштитник грађана у 228 случајева поступао по притужбама грађана, док је у 26 случајева истраживао појединачне случајеве кршења права детета по сопственој иницијативи, те да је у 2018. години Заштитник грађана упутио укупно 58 препорука органима управе. Такође, узимајући у обзир овакве податке треба сагледати целисходност предложених решења.

Даље, чланом 11. Нацрта закона утврђено да је забрањена непосредна и посредна дискриминација детета или групе деце, њихових родитеља, старатеља, хранитеља, чланова дететове породице и детету блиских лица, која се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуланој оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима детета, неговог/њених родитеља, старатеља или чланова породице. Наведена одредба није у складу ни са дефиницијом дискриминације и дискриминаторског поступања, нити са одредбом која је прописна у члану 22. Закона о забрани дискриминације која се односи на дискриминацију деце, а којом је утврђено да свако дете, односно малолетник има једнака права и заштиту у породици, друштву и држави, без обзира на његова или лична својства родитеља, старатеља и чланова породице, као и да је забрањено дискриминисати дете, односно малолетника према здравственом стању, брачном, односно ванбрачном рођењу, јавно позивање на давање предности деци једног пола у односу на децу другог пола, као и прављење разлике према здравственом стању, имовном стању, професији и другим обележјима друштвеног положаја, активностима, израженом мишљењу или уверењу дететових родитеља, односно старатеља и чланова породице. С тим у вези, мишљења смо да није потребно Нацртом закона нормирати нешто што је већ уређено посебним законом који је lex specialis у овој области, посебно имајући у виду да прописивање само два облика дискриминације у члану 11. Нацрта закона, којој деца могу бити изложена, наводи на закључак да деца не уживају заштиту од других облика дискриминације којој такође могу бити изложена, а који су утврђени Законом о забрани дискриминације. Такође, сама дефиниција дискриминације је непрецизна будући да је забрана дискриминације заснована на другим стварним, односно претпостављеним личним својствима прописана само за дете, његове родитеље, старатеље или чланове породице, а не и за хранитеље и друга блиска лица, као што је наведено на самом почетку дефиниције.

У вези с правом детета на приступ информацијама, чланом 24. став 3. тачка 4) Нацрта закона, прописано је да органи јавне власти, правна и физичка лица имају обавезу да омогуће и подстичу доступност информација од интереса за остваривање, унапређење и заштиту права детета, а посебно «4) посвећују посебну пажњу информисању детета припадника мањинске групе, националне мањине или мањинске верске групе…». Повереник указује да се Уставом Републике Србије зајемчена слобода вероисповести, регулисана члановима 43. и 44. испољава појединачно или у заједници с другима, кроз цркве и верске заједнице. Наиме, свако је слободан да испољава своју веру или убеђење вероисповедања, обављањем верских обреда, похађањем верске службе или наставе, појединачно или у заједници с другима, као и да приватно или јавно изнесе своја верска уверења. Родитељи и законски стараоци имају право да својој деци обезбеде верско и морално образовање у складу са својим уверењима. Цркве и верске заједнице су равноправне и слободне да самостално уређују своју унутрашњу организацију, верске послове, да јавно врше верске обреде, да оснивају верске школе, социјалне и добротворне установе и да њима управљају, у складу са законом. Законом о црквама и верским заједницама[3], чланом 3. став 2. прописано је да се верска слобода не сме користити тако да угрожава право на живот, право на здравље, права деце, право на лични и породични интегритет и право на имовину, нити тако да се изазива и подстиче верска, национална или расна нетрпељивост. Даље, чланом 18. Закона о забрани дискриминације утврђено је да дискриминација постоји ако се поступа противно начелу слободног испољавања вере или уверења, односно ако се лицу или групи лица ускраћује право на стицање, одржавање, изражавање и промену вере или уверења, као и право да приватно или јавно изнесе или поступи сходно својим уверењима. Не сматра се дискриминацијом поступање свештеника, односно верских службеника које је у складу са верском доктрином, уверењима или циљевима цркава и верских заједница уписаних у регистар верских заједница, у складу са посебним законом којим се уређује слобода вероисповести и статус цркава и верских заједница. Имајући у виду наведено, потребно је још једном преиспитати наведену одредбу са аспекта Устава, Закона о забрани дискриминације и других прописа. Такође није јасна употреба термина „мањинске верске групе“, те је и у том смислу потребно преиспитати наведену норму.

Поред наведеног Повереник истиче да је потребно преиспитати одредбу члана 43. став 9. Нацрта закона имајући у виду одредбе Породичног закона, као и Устава Републике Србије која се односи на средње образовање. Наведеном одредбом прописано је да су родитељи «дужни да детету омогуће основно и средње образовање у складу са склоностима и жељама детета и да подстичу развој дететових талената и менталних и физичких способности до његових крајњих граница». Како не би дошло до правне несигурности и смањења достигнутог нивоа права деце, Повереник указује на одредбу члана 71. став 1. Породичног закона[4], којом је прописано да родитељи имају дужност да обезбеде основно школовање детету, а о даљем образовању детета дужни су да се старају према својим могућностима. Такође, подсећамо да је старање о праву детета на образовање (основно, средње и високо), предвиђено и након смрти родитеља. Одредбама члана 31. Закона о пензијском и инвалидском осигурању[5], прописано је да «Дете стиче право на породичну пензију и она му припада до навршених 15 година живота. После навршених 15 година живота дете стиче право на породичну пензију и она му припада до завршетка школовања, али најдоцније до навршених: 1) 20 година живота, ако похађа средњу школу; 2) 26 година живота, ако похађа високошколску установу.

Чланом 66. Нацрта закона, који се односи на право на образовање, у ставу 2. прописано је да је предшколско образовање, основно и редовно средње образовање обавезно. Повереник пре свега указује на одредбу из члана 71. Устава у којој је између осталог прописано да је основно образовање обавезно и бесплатно, а да је средње образовање бесплатно, затим на члан 5. Закона о основном образовању и васпитању[6] којим је утврђено да је основно образовање и васпитање обавезно и да се остварује у складу са законом, као и на члан 17. Закона о основама система образовања и васпитања[7] у којем је прописана обавеза родитеља да упише дете у предшколску установу, односно основну школу ради похађања припремног предшколског програма. Такође, Законом о основама система образовања и васпитања у члану 191. прописане су и новчане казне за непоштовање одредаба које се односе на обавезан упис детета у предшколску установу, односно основну школу. Са друге стране, ни Закон о основама система образовања и васпитања, нити Закон о средњем образовању и васпитању[8] не садрже одредбу која се односи на обавезно средње образовање, која је прописана у члану 66. став 2. Нацрта закона. Повереник стога истиче да иако се о увођењу обавезног средњег образовања већ неко време разматра у надлежном министарству о чему постоје и најаве министра просвете, науке и технолошког развоја, мишљења смо да је одредбу о обавезном средњем образовању, најпре потребно прописати Уставом, а затим Законом о средњем образовању и васпитању или Законом о основама система образовања и васпитања, јер управо ови закони на системски начин уређују систем образовања и васпитања у Републици Србији. Такође, прописивање наведене обавезе кроз измене и допуне закона који на целовит начин уређују систем образовања и васпитања, омогућило би и прописивање санкције за непоштовање обавезе, што није могуће учинити кроз Нацрт закона о правима детета и заштитнику права детета, јер он уопште не садржи казнене одредбе.

Повереник сматра да је потребно преформулисати наднаслов члана 74. Нацрта закона гласи: Посебна заштита и права детета укљученог у живот и рад на улици јер овакав наслов може да се протумачи као да је укљученост детета у живот и рад на улици константа која је друштвено прихватљива. Посебно је дискутабилан и дискриминаторан став 1. овог члана навођењем да ова деца имају сва права из овог закона, као да им та права леги артис не припадају услед саме чињенице да су деца. Комитет за права детета Уједињених нација је јуна 2017. године, усвојио Општи коментар бр. 21 о деци у уличној ситуацији[9] којим се дају смернице за израду свеобухватних и дугорочних националних стратегија за децу у уличној ситуацији применом холистичког приступа који се темељи на правима детета а бави се како превенцијом тако и одговором на конкретне проблеме. Комитет указује да би државе морале да подстичу међуресорну и међудржавну сарадњу, као и координацију између државних и недржавних актера у решавању овог проблема, са циљем обезбеђивања права утврђених Конвенцијом о правима детета. Иста примедба се односи и на члан 76. став 2. Нацрта закона.  Повереник истиче да експлоатација деце и дечијег рада, може представљати и узрок и последицу дискриминације, односно неједнакости. Ратификацијом  Конвенције бр. 182. о најгорим облицима дечјег рада и Препорука бр. 190 о забрани и хитној акцији за укидање најгорих облика дечијег рада[10] Република Србија се обавезала да ће обезбедити заштиту деце од опасног рада. Одредбама члана 7. ове конвенције је прописано да је свака чланица дужна да предузме све неопходне мере да обезбеди делотворну примену и спровођење одредаба којима се спроводи ова конвенција, укључујући увођење и примену казнених санкција или, према потреби, других санкција, као и да је свака чланица, узимајући у обзир важност образовања у елиминисању дечијег рада, дужна да предузме ефикасне и временски орочене мере да би: спречила ангажовање деце у најгорим облицима дечијег рада, пружила неопходну и одговарајућу директну помоћ за повлачење деце са најгорих облика дечијег рада и њихову рехабилитацију и социјалну интеграцију, обезбедила приступ бесплатном основном образовању, и где год је могуће и потребно, обуку за занимања, за децу која су повучена са најгорих облика дечијег рада, идентификовала и дошла до деце која су изложена посебним ризицима и уважила специјалну ситуацију девојчица. Поред тога, један од циљева одрживог развоја које смо преузели као чланица Уједињених нација, је и кључна обавеза „предузимања непосредних и посредних делотворних мера како би се обезбедила забрана и елиминисали најгори облици дечијег рада, искорењивања принудног рада, окончавање дечијег рада у свим његовим облицима. С тим у вези, Повереник за заштиту равноправности је мишљења да би било потребно обезбедити разноликост услуга подршке породицама, пре свега превентивних услуга, како би се овим видом подршке, поред осталог, утицало на окончање дечијег рада у свим његовим облицима. Многа сиромашна домаћинства, изложена су вишеструким факторима ризика, што захтева сложене интервенције превентивног типа, али и мере активне инклузије, које комбинују новчане накнаде, запошљавање корисника и квалитетне услуге интегралне социјалне заштите, јер бројна истраживања показују да су услуге у заједници на локалном нивоу недовољно доступне, неравномерно развијене, а често и неодрживе. Повереник сматра да је неопходно усклађивање одредаба члана 74. Нацрта закона са наведеном конвенцијом у смислу окончања најгорих облика дечијег рада, при чему подсећа и да је Влада донела Уредбу о утврђивању опасног рада за децу[11]

Повереник упућује и примедбу на одредбу Нацрта закона из члана 67. став 3, као и на наслов изнад чл. 76. и 77. Нацрта закона у којима се за један исти појам користе термини „дете са сметњама у развоју“ и „дете са инвалидитетом“, и истиче да коришћење термина „дете са сметњама у развоју“ није у складу са одредбом из члана 3. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом[12] који прописује да израз „особа са инвалидитетом“ означава особе са урођеном или стеченом физичком, сензорном, интелектуалном или емоционалном онеспособљеношћу које услед друштвених или других препрека немају могућности или имају ограничене могућности да се укључе у активности друштва на истом нивоу са другима, без обзира на то да ли могу да остварују поменуте активности уз употребу техничких помагала или служби подршке. Сагласно наведеном, а имајући у виду да и Конвенција о правима особа са инвалидитетом коју је Република Србија ратификовала користи термин „деца са инвалидитетом“, Повереник је мишљења да је термине у Нацрту закона потребно ускладити са наведеним актима.

Такође, Повереник предлаже да се у Делу IX. код регулисања Права посебних група деце и мера заштите, пропишу и одредбе којима би се регулисала заштита права детета у ванредним ситуацијама (пожар, поплава, технолошке катастрофе, епидемије и др.) у складу са одредбама Закона о смањењу ризика од катастрофа и управљању ванредним ситуацијама[13], као и одредбе којима би се регулисала заштита права безбедности деце у саобраћају у складу са Законом о безбедности саобраћаја на путевима[14] и другим законима из ове области.

Такође, чланом 121. Нацрта закона прописано је да ступањем на снагу овог закона престаје да важи одредба из члана 6. став 2. Закона о заштитнику грађана, у делу који се односи на могућност Заштитника грађана да приликом преношења овлашћења заменицима обезбеди одређену специјализацију за обављање послова Заштитника грађана у области права детета. Повереник указује да стављање ван снаге само одредбе из члана 6. став 2. Закона о заштитнику грађана, оставља могућност да Заштитник грађана и даље поступа по притужбама које се односе на повреду права детета, у складу са одредбом прописаном у члану 25. став 2. Закона о заштитнику грађана којом је утврђено да ако се ради о повреди права детета притужбу из става 1. овог члана у име малолетног лица може поднети његов родитељ, односно законски заступник, а ако се ради о повреди права правног лица, притужбу може поднети лице овлашћено за заступање тог правног лица, чији престанак важења није предложен прелазним и завршним одредбама Нацрта закона.

Повереник указује да члан 1. став 2. треба изменити тако да гласи: „Сви појмови употребљени у мушком граматичком роду обухватају мушки и женски род лица на које се односеˮ.

 

 

[1] Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС”, број 22/09), члан 1. и члан 33. став 1. тачка 7.

[2] Устав Републике Србије („Службени гласник РС”, број 98/06) члан 21.

[3] Закон о црквама и верским заједницама („Службени гласник РС“, број 36/06)

[4] Породични закон („Службени гласник РС”, бр. 18/05, 72/11 – др. закон и 6/15)

[5] Закон о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник РС“, бр. 34/03, 64/04 – УС, 84/04 – др. закон, 85/05, 101/05 – др. закон, 63/06 – УС, 5/09, 107/09, 30/10 – др. закон, 101/10, 93/12, 62/13, 108/13, 75/14, 142/14, 73/18 и 46/19 – УС)

[6] Закон о основном образовању и васпитању („Службени гласник РС“, бр. 55/13, 101/17, 27/18 – др. закон и 10/19)

[7] Закон о основама система образовања и васпитања („Службени гласник РС“, бр. 88/17, 27/18 – др. закони и 10/19)

[8] Закон о средњем образовању и васпитању („Службени гласник РС“, бр. 55/13, 101/17 и 27/18 – др. закон)

[9] Општи коментар бр. 21 о деци у уличној ситуацији, Комитет за права детета Уједињених нација – Доступно на интернет адреси: http://www.ljudskaprava.gov.rs/sr/node/143

[10] Конвенција бр. 182. о најгорим облицима дечјег рада и Препорука бр. 190 о забрани и хитној акцији за укидање најгорих облика дечијег рада („Службени гласник – Међународни уговори“, број  2/03)

[11] Уредба о утврђивању опасног рада за децу („Службени гласник РС“, број 53/17)

[12] Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом („Службени гласник РС“, бр. 33/06 и 13/16)

[13] Закона о смањењу ризика од катастрофа и управљању ванредним ситуацијама („Службени гласник РС“, број 87/18)

[14] Законом о безбедности саобраћаја на путевима о безбедности саобраћаја на путевима

(„Службени гласник РС“, бр. 41/09, 53/10, 101/11, 32/13 – УС, 55/14, 96/15 – др. закон, 9/16 – УС, 24/18, 41/18, 41/18 – др. закон, 87/18 и 23/19)

 

 

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић


microsoft-word-iconМишљење на Нацрт закона о правима детета и заштитнику права детета Download


Print Friendly, PDF & Email
back to top