Мишљење на Нацрт закона о изменама и допунама Закона о средњем образовању и васпитању

бр. 011-00-38/2019-02 датум:  2. децембар 2019.године

 

 

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности[1], Повереник за заштиту равноправности,  даје

 

МИШЉЕЊЕ

на Нацрт закона о изменама и допунама Закона о средњем образовању и васпитању

 

 

Министарство просвете, науке и технолошког развоја је дописом број 011-00-484/2019-03 од 25. новембра 2019. године, доставило Поверенику за заштиту равноправности Нацрт закона о изменама и допунама Закона о средњем образовању и васпитању (у даљем тексту: Нацрт закона), ради давања мишљења. Поступајући по овом допису, дајемо мишљење на Нацрт закона, са аспекта делокруга рада Повереника за заштиту равноправности.

 

Устав Републике Србије[2] забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. Одредбама члана 20. став 1. Устава прописано је да се људска и мањинска права зајамчена Уставом могу законом бити ограничена ако ограничење допушта Устав, у сврхе ради којих га Устав допушта, у обиму неопходном да се уставна сврха ограничења задовољи у демократском друштву и без задирања у суштину зајамченог права, док је ставом 2. истог члана прописано да се достигнути ниво људских и мањинских права не може смањивати. Члан 71. прописује да   свако има право на образовање, да је основно образовање обавезно и бесплатно, а средње образовање је бесплатно.

Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, који у члану 2. став 1. тачка 1. прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Одредбама члана 4. прописано је начело једнакости тако што је регулисано да су сви једнаки и уживају једнак положај и једнаку правну заштиту, без обзира на лична својства, те да је свако дужан да поштује начело једнакости, односно забрану дискриминације. Одредбама чл. 5-14. дефинисани су различити облици повреде начела једнакости, односно дискриминаторног поступања. Одредбама члана 19. прописано је да свако има право на предшколско, основно, средње и високо образовање и стручно оспособљавање под једнаким условима, у складу са законом, као и да је забрањено лицу или групи лица на основу њиховог личног својства, отежати или онемогућити упис у васпитно-образовну установу, или искључити их из ових установа, отежати или ускратити могућност праћења наставе и учешћа у другим васпитним, односно образовним активностима, разврставати ученике по личном својству, злостављати их и на други начин неправедно правити разлику и неједнако поступати према њима. Такође, релевантне су и одредбе члана 22. којима је прописано да свако дете има једнака права и заштиту у породици, друштву и држави, без обзира на његова/њена лична својства или лична својства родитеља, старатеља и чланова породице.

 

Република Србија преузела је одређене обавезе ратификацијом међународних конвенција – Конвенције о правима детета[3], која у чл. 23. и 28. утврђује једнакост деце са сметњама у развоју са осталом децом и право на образовање за сву децу.

Сматрамо, да због кратког рока у ком је тражено мишљење на Нацрт закона, за овако важне и суштинске измене и допуне, није могуће у потпуности сагледати сва предложена законска решења и евентуалне последице примене предложених решења, као и све проблеме које би у пракси могла изазвати примена овог закона. Такође, изузетно је важно да се питање средњег образовања и васпитања, уреди на начин који ће омогућити да се деца и ученици образују у духу толеранције, уважавања различитости и поштовања начела равноправности, како би се свој деци обезбедило право на квалитетно образовање.

 

Имајући у виду наведено, Повереник за заштиту равноправности даје следеће мишљење:

 

  1. Иако није обухваћео Нацртом закона, указујемо да је Закон о средњем образовању и васпитању потребно употпунити одредбама којима ће се регулисати доступност прилагођених уџбеника (са доступним форматима електронски, аудио, на брајевом писму, са увећаним форматом и др.), деци са сметњама у развоју и деци са инвалидитетом и омогућити им равноправно похађање средње школе са осталим ученицима средње школе.

 

Наиме, поступак за обезбеђивање уџбеника на релацији школа, издавачи, ресорно министарство, је утврђен за прилагођавање уџбеника за основну школу, док деца која похађају средње школе нису обухваћена овим правилима. Законом о основама система образовања и васпитања[4] у члану 7. прокламовани су општи принципи образовања и васпитања,  на основу којих систем образовања и васпитања мора да обезбеди за сву децу, ученике и одрасле једнакост и доступност остваривања права на образовање и васпитање заснован на социјалној правди и принципу једнаких шанси без дискриминације. Даље, у члану 135. истог закона прописано да стручне послове у школи обавља стручни сарадник, психолог, педагог и библиотекар.

 

Закон о основном образовању и васпитању[5] у члану 50. прописује да је школа дужна да има школску библиотеку, да је школска библиотека место библиотечко-информационе, васпитно-образовне и културне активности школе и да је библиотека дужна да у свом фонду прикупља уџбенике и друга наставна средства намењена ученицима са сметњама у развоју и инвалидитетом, као и стручну литературу за наставнике и стручне сараднике.

 

Законом о уџбеницима[6] у члану 10. прописано је да Влада, у складу са расположивим средствима буџета Републике Србије, у циљу омогућавања једнаке доступности образовања и васпитања доноси одлуку о финансирању припреме и/или набавке и доделе, односно суфинансирању припреме и/или набавке и доделе уџбеника и приручника, а нарочито за ученике и полазнике који су социјално и материјално угрожени, као и за ученике са сметњама у развоју и инвалидитетом. Даље, чланом 13. прописано је да је уџбеник, приручник, електронски додатак уз уџбеник, додатно наставно средство, дидактичко средство и дидактичко игровно средство својим садржајем и обликом треба да обезбеде спровођење принципа једнаких могућности и уважавања различитости. Ставом 2. истог члана прописано је да уџбеник, приручник, електронски додатак уз уџбеник, додатно наставно средство, дидактичко средство и дидактичко игровно средство својим садржајем или обликом не смеју да дискриминишу или доводе у неравноправан положај групе и појединце или да подстичу на такво понашање, у складу са законом којим се уређује забрана дискриминације.

 

Имајући у виду наведено, предлажемо да се Закон о средњем образовању и васпитању усклади са наведеним законима, тако да поред основне школе и средња школа обавезно има уџбенике и друга наставна средства намењена ученицима са сметњама у развоју и ученицима са инвалидитетом, или на други адекватан начин реши ово питање.

 

Као образложење овог предлога, наводимо да треба имати у виду одредбу члана 71. Устава, којом се прописује да  свако има право на образовање, да је основно образовање обавезно и бесплатно, а средње образовање је бесплатно. Одредбом члана 71. став 1. Породичног закона[7], је прописано да родитељи имају дужност да обезбеде основно школовање детету, а о даљем образовању детета дужни су да се старају према својим могућностима. Како средње образовање није обавезно, а  условљено је према могућностима родитеља, то је неопходно Закон о средњем образовању и васпитању ускладити са највишим стандардима у области права детета и забране дискриминације. Повереник за заштиту равноправности истиче да важно полазиште у циљу постизања пуне равноправности за све ученике представљају одредбе Конвенције о правима детета[8] која у члану 28. прописује обавезу државе да призна право на образовање и да у циљу постизања овог права, између осталог, посебно подстакне развој различитих облика средњошколског образовања, укључујући опште и стручно образовање, које је доступно свој деци и да предузима одговарајуће мере као што су увођење бесплатног образовања и пружање финансијске помоћи у случају потребе. Поред тога, Конвенција прописује и потребу да се свој деци ставе на располагање образовне и стручне информације и услуге професионалне оријентације. Такође, чланом 29. став 1. Конвенције о правима детета дефинисани су циљеви образовања тако што је прописано да образовање детета треба да буде усмерено на свеобухватан развој пуног потенцијала детета, уз развијање поштовања људских права, појачан осећај идентитета и припадности и његову или њену социјализацију и интеракцију са другима и са окружењем. Имајући у виду да у пракси издавачи не врше прилагођавање уџбеника, а имајући у виду значај образовања, напомињемо да стављањем у једнак положај деце са сметњама у развоју и деце са инвалидитетом са осталом децом и омогућавање учења из прилагођених уџбеника, може смањити одлив ове деце из средње школе и отклонити њихову каснију неконкурентност на тржишту рада. Иако је основна школа по закону обавезна, деца са сметњама у развоју и деца са инвалидитетом без најмање средњошколског образовања немају могућност да се изборе у друштву, кроз рад и пуну укљученост.

  1. Чланом 1. Нацрта закона, којима се мењају одредбе члана 30. став 5. Закона о средњем образовању и васпитању, прописано је да „За ученика са сметњама у развоју обезбеђује се адаптација радног места у односу на његове могућности и врсту инвалидитета у оквиру практичне наставе.” Повереник указује да је потребно да се направи разлика између деце са сметњама у развоју и деце са инвалидитетом, уважавајући суштинско и терминолошко разликовање појмова, и да ова одредба треба да гласи: „За ученике са сметњама у развоју и инвалидитетом обезбеђује се адаптација радног места у односу на њихове развојне сметње и врсту инвалидитета у оквиру практичне наставе.”, како је то већ предвиђено нпр. у члановима 31, 60, 66. и 68. Закона о средњем образовању и васпитању. Израз особе са инвалидитетом у Закону о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом[9] означава oсoбe сa урoђeнoм или стeчeнoм физичкoм, сeнзoрнoм, интeлeктуaлнoм или eмoциoнaлнoм oнeспoсoбљeнoшћу кoje услeд друштвeних или других прeпрeкa нeмajу мoгућнoсти или имajу oгрaничeнe мoгућнoсти дa сe укључe у aктивнoсти друштвa нa истoм нивoу сa другимa, бeз oбзирa нa тo дa ли мoгу дa oствaруjу пoмeнутe aктивнoсти уз упoтрeбу тeхничких пoмaгaлa или служби пoдршкe. Конвенција о правима особе са инвалидитетом не даје дефиницију инвалидитета, али препознаје инвалидитет као концепт који се развија и који проистиче из интеракције особа са инвалидитетом са баријерама у околини и баријерама које се одражавају у ставовима заједнице које отежавају пуно и ефективно учешће особа са инвалидитетом у друштву на једнаким основама као и други чланови друштва[10]. На тај начин, Конвенција је још једном потврдила опредељеност за социјални модел инвалидитета. Питање употребе језика, када говоримо о особама са инвалидитетом или децом са сметњама у развоју, је питање јасне опредељености за уважавање личности и поштовање њене различитости и људских права.

 

  1. Члан 5. Нацрта закона, којим се мењају одредбе члана 62. став 1. Закона о средњем образовању и васпитању, прописује да се стручном матуром и уметничком матуром проверава усвојеност стручних односно уметничких компентенција и општих стандарда постигнућа, након завршеног средњег стручног односно уметничког образовања и васпитања. У Нацрту закона из досадашњег става 1. брисана је одредница да је та провера „без полагања пријемног испита, у складу са законом којим се уређује високо образовање”, а којом је трбала да се обезбеди проходност за упис на студије, као што је то случај са полагањем завршног испита на крају основне школе, чији се остварени бодови узимају и рангирају за упис у средњу школу. Повереник предлаже да се још једном размотри сврсисходност ових одредаба у смислу оправданости спровођења било какве провере, без њеног дејства и утицаја на даљи наставак школовања у високом образовању, односно спровођења провере само ради провере, без уважавања усвојеног знања, валидности и стечених права са сведочанствима о завршеним разредима средње школе. Повереник указује да је прописивање и увођење ових врста провера може да доведе у неједнак положај ученике који буду у обавези да полажу и стручну односно уметничку матуру и обавезу да полажу пријемне испите за упис на студије, у односу на све ученике који те обавезе нису имали, већ су после завршене средње школе, са знањем које им је верификовано дипломама, полагали само пријемне испите за упис на студије. Нацрт закона треба да буде усклађен са највишим стандардима у области права детета и забране дискриминације, без смањења достигнутог нивоа права. Имајући у виду наведено, Повереник сматра да за овако предложена нормативна решења није могуће утврдити њихов циљ и разлог прописивања, посебно имајући у виду да образложењем овог закона нису наведени разлози за предлагање оваквог решења.

 

  1. Члан 8. Нацрта закона, којима се мењају одредбе члана 98. Закона о средњем образовању и васпитању, уређује искључиво почетак примене полагања завршног испита, стручне, уметничке и опште матуре, матурског испита, специјалистичког испита, испита за проверу стручне оспособљености и др. У образложењу Нацрта закона се наводи: „Чланом 8. Нацрта закона, члан 98. мења се ради усклађивања услова за полагање завршног испита средњег стручног образовања и васпитања, стручну, уметничку и општу матуру, у складу са законом.” Повереник указује да је овим чланом све регулисано на исти начин као што је регулисано чланом 98. Закона, док је новина само увођење почетка примене полагања различитих врста испита (прва четири става члана 8. Нацрта закона). Једина брисана одредба члана 98. Закона која се не понавља чланом 8. Нацрта закона, односи се на полагање одговарајућих испита тек након доношења нових планова и програма наставе. У том смислу указујемо да је одредбе члан 98. Закона о средњем образовању и васпитању, потребно још једном преиспитати и прецизирати, како би се избегле могуће дилеме у погледу њихове примене и не би дошло до правне несигурности и неједнаког поступања према ученицима. Наиме, имајући у виду члан 20. став 2. Устава Републике Србије, указујемо да је неопходно водити рачуна да се предложеним изменама и допунама достигнути ниво људских и мањинских права не може смањивати. Повереник је мишљења да почетак примене полагања испита, којима се стварају нове обавезе ученицима и наставницима, може уследити тек након доношења наставних планова и програма усклађених са законом и уписа нове генерације ђака. Наиме, ученици пре уписа у школу треба да буду упознати по којим правилима и по којим наставним плановима и програмима ће у изабраној средњој школи изучавати градиво и тако бити припремљени за полагање испита на крају средње школе.

 

На крају, одредбу члана 1. став 2. Закона о средњем образовању и васпитању потребно је изменити тако да гласи: „Сви појмови употребљени у мушком граматичком роду обухватају мушки и женски род лица на које се односеˮ како би се остварила усаглашеност овог прописа са другим прописима који већ садрже овакву норму.

[1] Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС”, број  22/09), члан 1. и члан 33. став 1. тачка 7

[2] Устав Републике Србије („Службени гласник РС”, број 98/06), члан 21.

[3] „Сл. лист СФРЈ – Међународни уговори“, бр. 15/90 и „Службени лист СРЈ – Међународни уговори“, бр. 4/96 и 2/97

[4] „Службени гласник РСˮ, бр. 88/17, 27/18 – др. закони и 10/19

[5] „Службени гласник РСˮ, бр. 55/13, 101/17, 27/18 и 10/19

[6] „Службени гласник РСˮ, број 27/18

[7] „Службени гласник РС”, бр. 18/05, 72/11 – др. закон и 6/15

[8] Закон о ратификацији Конвенције УН о правима детета („Службени лист СФРЈ – Међународни уговори“, број 15/90 и „Службени лист СРЈ – Међународни уговори, бр. 4/96 и 2/97)

[9] „Службени гласник РС”, бр. 33/06 и 13/16

[10] Преамбула Конвенције о правима особа са инвалидитетом

 

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић

 


microsoft-word-iconМишљење на Нацрт закона о изменама и допунама Закона о средњем образовању и васпитању Download


 

Print Friendly, PDF & Email
back to top